The Undertones - koncert u Le Cabaret Aléatoire´u subotu 27. aprila ´13.

Undertones izvode pesmu namenjenu devojkama, ali i damama. ...

Ovo je oduševilo - ne toliko brojne - cure i devojke, a i neke žene. Jedna je dama posle koncerta dobila bubnjarske palice koje je u rukama držao Billy Doherty. Ista je dama posle koncerta od tehničara izmamila i set listu, koja je selotejpom bila prilepljena ispred nogu solo gitariste. Neki su tu listu posle i slikali, a ja - budući da sam imao idiotsku kameru - nisam želeo seljački da zaslepim blicom srećnu dobitnicu. "MY PERFECT C." pisalo je kao broj jedan, lepom štampanom latinicom, flomasterom...

... Koncert su, kako je reöeno, otvorili mojom omiljenom pesmom MY PERFECT COUSIN ... Billy Doherty, bubnjar, liči na Velju Pavlovića. INače on koristi "traditional grip" kao jazz bubnjar a ne onaj "matched grip" i sve vreme je izgledao da je na izmaku snaga. Možda onaj čika u pozadini i čeka da uskoči ako neko od članova benda odapne? Solo gitarista Damian O?Neill je isti Vladimiri Arsenijević. Pevač McLoone je Tomislav Nikolić. Basista Michael Bradley je (kao) Živorad Ajdačić, kontroverzni kulturni poslenik, a ritam gitarista John O'Neill je profesor Ljubiša Rajić. ... Paul McLoone, pevač, ima bolji glas nego što sam očekivao - vibrira kao Sharkey, a uz to metroseksualno vrcka kao Morrissey. Dok sam na ulazu čekao sigurnosni pregled, neka grupa starkleja je ušla preko reda, a oko rukica su imali plastične trakice na kojima je pisalo MUSIC. Ali izgledale su kao bolničke trake. Jedan starčić me je ljubazno pogledao u oči i rekao "Excuse us... thank you". Posle sam ukapirao da su to bili članovi benda. Taj starčić je bio John O'Neill, ritam gitarista i kompozitor. Međurim, sav pobeleo i oćelavio. Pevač nosi pretesne traperice, salce sa trbuha mu se malkice preliva (što se čak i vidi na ovom mutnom snimku na kraju posta), kada zine vidi se da mu fale "šestice" i "sedmice" (možda i desna "petica"), i eto, takvi su britiš rokeri. Jedan čika u zelenoj dukserici je pre koncerta isprobao sve instrumente, od bubnjeva do solo gitare, i sve vreme je brinuo u stražnjoj sobi iza benda. ...

Pozdrav iz Marseillea

The Undertones večeras imaju koncert u Le Cabaret Aléatoire. -----------izvod iz putopisa koji izlazi ove godine------ .....

Uđem u jedan bar Le triumph, jer me je privukla šansona. Pivo je slataksto i lepo. Ubrzo jedna debela cura u crnoj trenerci promeni ploču na juboxeu i pusti do daske neko orijentalno urlanje. Zatim se bacila na fliper. Na televizoru je išao prenos utakmice Fenerbahče - Benfika. Afrofrancuzi su igrali bilijar, a dva tmurna ćoveka su zavijali duvan i čitali verovatno užasne sms poruke. Le triumph se očas posla pretvorio iz francuske razglednice u multikulturalni bućkuriš našeg doba. ---

... ...

Ispred crkve Jovanke Orleanke, na stepenicama, prosi jedna žena što liči na Indijanku iz centralne Amerike. Oni što ulaze u crkvu pokušavaju da se otresu, a jedna žena joj daje kesicu sa čipsom. Kada posle sat i po opet prođem tuda, vidim samo cipelu te prosjakinje na trotoaru. ... Ispred Cabareta Aléatoirea, u betonskom dvorištu prepunom mladih i starih pankera, skejtera i omladine doslovno svih boja, pred ulazom u salu gde Undertones treba da imaju koncert, presretne me TV ekipa. Kosooka novinarka me nešto pita na francuskom za koji pretpostavljam da je savršen. - Je ne comprends pas – kažem ja s mojim početnim tečajem i dodam : - I don’t understand, not French... - Are you an Undertones fan? – pita ona i zagleda pseću ogrlicu koju sam u stilu Sida Viciousa privezao katancem. - I came here to see Undertones before they die. And before I die. It’s a kind of a geriatric trip... A pre toga... La Friche Belle de Mai je naziv umetničkog kolektiva kome su 2002. dali na rad u obradu napuštenu fabriku duvana. I slobodni je artistički duh tu stvorio stazu za skejtere, prostor za street art i izložbe, knjižare i hepeninge, a bogami i koncerte. Kraj me podseća na Maynhem u Kopenhagenu mada bi poneko poželeo da sve liči na Christianiju (Les Grandes Tables naziv je restorana u okviru kompleksa, što baš izaziva asocijacije na kultni Spiselopen unutar zidina Kristijanije)... Tim se mestom Marsej hvalio dok se kandidovao za evropsku prestonicu kulture (i dobio tu čast za ovu godinu). A pre toga... Amsterdam. Do Marseja nema leta bez presedanja. Air France zapravo nudi neugodnu promenu aerodroma – s De Gaullea treba se prebaciti do Orlyja. To me je pokolebalo, pa sam izabrao Jat-ov let do Amsterdama i KLM-ov let bez presedanja do Marseillea. Zbog toga što je razmak između dolaska JAT-ovog aviona i polaska KLM-ovog bio samo 1 sat, a ja nisam hteo da rizikujem da ne stignem u tom roku da prođem kroz pasošku kontrolu, uzmem prtljag pa da se ponovo čekiram, odlučio sam da prespavam u Amsterdamu. Izabrao sam hotel Yotel na samom aerodromu, misleći da je to prednost. Ali, u stvari sam se osećao koa Tom Hanks u filmu „The Terminal“. Pri svakom odlasku iz hotela i ulasku u isti bila je neophodna pasoška kontrola kao na ulasku i izlasku iz zemlje. Za manje od 24 sata nakupio sam 4 pečata u pasošu i praktično bacio tu stranicu putne isprave. Yotel podseća na japanske kapsula hotele za pijane biznismene. Preskupa neudobnost za novije sezone Star Treka. ...........

Part V of Gonzo travel story Malta-København-Belgrade 2012/13

Link prema V delu gonzo putopisa u nastavcima Malta-Ćebenhauv-Belgrado 2012/13 ... ...

Zelena cirada kafea „King George VI“ počela je da bledi i nudi ugođaj engleskog puba. Ali unutra su stolovi kao nekada u našim mlečnim restoranima. U izlogu pored šanka su neke prženice po kojima (lenjo!) šetaju muve, kobasice sivo-smeđe boje, mesne okruglice sa zelenkastim prelivima i pecivo koje bi se dobro osećalo u prodavnici gipsanih ukrasa. Znam da su namirnice opasan izazov probavnim organima pa isprva odolevam apetitu i naručujem Cisk u manjim flašicama. Na ekranu televizora ide neka utakmica. Zanimljivo, u takvom ćumezu pušenje je ipak zabranjeno. Obuzima me nostalgija – sve vreme se osećam kao da sam se vratio u prošle decenije. Ulazi neka žena između 40 i 50 i kupuje cigarete na šanku kod vlasnika i konobara ujedno. Ovo mesto nema automat. Ta žena je nekad bila muškarac. Izborana je kao Ibrica Jusić. U čizmama i kišnom mantilu koji kao da je ogrnula posle striptiza, nema vremena da sačeka da izađe već pripaljuje cigaretu na pola puta. Ipak ne odolevam primamljivom izgledu hrane u izlogu ćumeza i uzimam dve prženice, jedno ćufte i malo pekarskog krompira. Vlasnik mi to donosi na plehanom tanjiru. Escajg je tako mekan da svaki put kada odrežem parče prženice moram da ispravljam iskrivljenu viljušku (nož je naravno tup). Punim ustima naručujem i dupli Jack Daniels i još jedan mali Cisk. Klopa i okruženje kao u nepostojećem express restoranu Sava Mala u Karađorđevoj. Znam sam da mi bakterije ne mogu ništa: čuva me nostalgija. Ovaj ekstremni gastronomski izlet, koji sam preduzeo nekoliko dana posle cirkusa, nisam poverio Mireille. Siguran sam da bi mi zamerila. (Na jednom ćošku, nekoliko stotina metara pre ovog puba nalazi se pekara-poslastičarnica koja radi samo do 18:00. Neću otkriti njeno ime. Stolovi su kao kod jedine poslastričarnice u Karađorđevoj, izlozi su puni neobičnih malteških kolača, iza su rafovi sa hlebom, a lokacija prepuna postarijih ljudi što liče na Dalmatince iz serije Naše Malo Misto. Piju pivo Cisk i Kinnie, gazirano piće s ukusom pomorandže i aromatičnog bilja i gledaju neku utakmicu na prastarom televizoru.)

... ...

Part IV - Gonzo travel story Malta-Copenhagen-Belgrade 2012/13utopis Malta-Kopenhagen

Link to Part IV og Gonzo travel essays Malta-Copenhagen-Belgrade 2012/13 on www.e-novine.com ... ... ... ...

- Will you marry me, Mireille? Can you imagine to be my wife? – upitao sam ju. - I know you are so young, so you will most probably end as a widow in your best years. As so many other writers' and artists' widows – Maria Kodama, Ljiljana Pekich, Joyce Fante, Linda Lee Bukowski, Eva Larsson... You won't get much money as they did, but on the other hand, the quality is on my side... – Odmah sam se setio kako je John Fante umreo slep i amputiranih nogu zbog šećerne bolesti i kako Eva Larsson zbog svekra nije /još/ ništa dobila... Tu je i Enzina Fuschini, Italijanka koja se udala za Garyja Raffertija, autora onog čuvenog saksofonskog sola i velikog pijanice i sada drži autorska prava (solo je izvodio Raphael Ravenscroft, koji nema problema s udovicom jer je još živ i ne pije i ne puši). A palo mi je na pamet kako Joyce Fante i dalje piše pesme i kako za svako čitanje traži „mlade glumce dubokog glasa“ i nudi im pare da govore njenu poeziju; ima li veće ironije da se žena pisca kao što je Fante zove Džojs. Pomislio sam i na Bukowskog i Millera. Oni su bili ne samo pravi pisci već i veliki ljudi. Zato što su pomogli piscima koji su još bolji od njih. Bukowski je pomogao Fanteu da ga otkriju, a Miller je pomogao Durrellu. Ni Bukowski ni Miller nisu bili glupi, znali su oni koga hvale i koga spasavaju, ali nisu bili sitni. Malo je takvih ljudi. Nije kunst hvaliti goreg od sebe. Ali sve te misli sam brzo odgurnuo, jer su me morile i veće brige.

... ... .........