Link prema gonzo putopisu na e-novinama::::The Undertones u Marseilleu
...
...
...
The Undertones su osnovani 1975. u Severnoj Irskoj u Derryju, u vreme velike frke između protestanata i katolika, kada su bombe svaki čas eksplodirale a Belfast bio maltene ono što je danas Bejrut. Reprezentacija Jugoslavije je pod Mladinićevom vođstvom u kvalifikacijama za Kup Nacija 1976. igrala sa Švedskom, Norveškom i – Severnom Irskom, a put u Belfast se smatrao priličnim rizikom (tamo smo doživeli jedini poraz u grupi (od 1-0), ali više se pričalo hoće li nešto da pukne na stadionu ili u našem hotelu). A ipak su Andertounsi pevali o mukama ljuvenim u adolescenata. Zato se na sajtu posvećenom „muzičkoj sceni“ u Derryju pomalo rugaju (po mom sudu neopravdano) Pistolsma (inače osnovanim iste godine) u stilu „oni su pevali o anarhiji, a mi smo u njojzi živeli“...
Ispočetka su radili obrade grupâ Small Faces, Shirelles i Ronettes, što su uvežbavali u kući braće O'Neill, i već su počeli da muvaju cure po školskim i crkvenim svirkama, kad ono – stiže punk, pa su skrenuli na Ramonese i Pistolse. Posle su govorili kako je punk pokret u muziku uneo uzbuđenje i ozabavio je, a osim toga i ohrabrio ih, budući da se nije tražio svirački perfekcionizam. (Ne mogu da odolim: eto zato je ona rečenica sa sajta posvećenog muzičkoj „sceni“ u Derryju – mi živeli u anarhiji a Pistolsi su „samo“ pevali o njoj – bez veze: jer, Undertonesima uzubuđenje nije donelo stvarno okruženje – bombe, frka i irsko pitanje – već muzički pokret, dakle pevanje o frci...) Dotle im je bubnjar dao ime – Undertones – iz neke knjige. Bend je bio formiran: bubnjeve je lupao Billy Doherty, ritam gitaru je svirao John O'Neill, solo gitaru brat Damian (zamenio trećeg brata Vincenta, koji je više voleo nauku), basista je bio Michael Bradley, i tako im je preostalo da namole Feargala Sharkeyja da im podari svoj vibrirajući glas, a bogami i kombi - koji je koristio u raznosačke svrhe – i njime su prešli svoje prve kilometre kao muzikanti.
...
...
...
...
Budući da sam prvi put boravio u jednom od najstarijih gradova na svetu, odlučio sam da dva puta overim „stazu“ od hotela do mesta koncerta. Osećaj deja vu (ili kako kaže jedna moja komšinica „viza-vi“) me je pratio od aeroporta. Ličilo mi na Maltu. I neke ulice su mi ličile na La Vallettu. Wikipedia veli da je Marsej jedan od najstarijih gradova na svetu, još od pre Hrista. (Mene su odgajile dve lezbače: Diskaveri Čenel i Vikipedija.) Možda sama drevnost i pripadnost Mediteranu čine da svi gradovi pomalo liče jedan na drugi. Isprva sam promašio Rue Bernex. U mislima sam guglovu mapu okrenuo naopako. Mimoišao sam se s jednim belim klošarom sede kose i on je počeo da mi mijauče. Onda je podigao poklopac kontejnera kaki boje i stao da kopa po đubretu. Mahnuo sam mu. Razglednice sam pokušao da nađem u – Pošti, ali tamo sam kupio samo marke, dok sam kartičke našao na jednom kiosku na Trgu Staljingrada. Rukopis održavam pišući razglednice. Već popodne klošari traže mesto za prenoćište. Telefonske kabine su vrlo tražene. U sumrak, prođem pored jedne kabine, na čijem se podu sklupčao sredovečni vagabund. Pantalone su mu smaknute do kolena, tako da se vide plave gaće, uvučene u rutavo, bubuljičavo dupe. Čovek nešto pevuši. Vratim se do crkve na početku „moje ulice“. Onaj gumenjak i dalje na trototaru, niko ga ne uzima; nije zapao za oko ni gradskoj čistoći. Pogledam Jovanku Orleanku. Deluje starije nego na filmovima. Kupim 3 komada brioša u patisseriji. Ne izgledaju kao u filmu „Amerikanac u Parizu“ već liče na pletenice naše mlinsko-pekarske industrije.
...
JIMMY JIMMY, live video
