ZITA - muški herc roman (2013)

Predrag Crnković ZITA – muški herc roman 102 str. Izdavački studio Čekić, 2013, I knjiga edicije Baš Čekić Tekst na zadnjim koricama Pre nego što se postavi pitanje ima li ("pravih") ljubavnih romana u srpskoj književnosti, trebalo bi postaviti pitanje postoji li uopšte ljubav? Junak ove knjige, prepun nesavršenosti kao šipak koštica, s toliko slabosti da je to već privlačno, prema Ljubavi s velikim slovom postavlja se na način "srce hoće, a dupe klokoće". Dok mu emotivna oštećenost i hinjeni cinizam na uho zbore ono što savremena psihologija odavno prodaje kao nauku – da je romantična ljubav opasna zabluda – on ne može, a da ne posegne za njom, kada mu se učini da može da spoji "puki seks" sa ostvarenjem ljubavnog ideala. Tražeći preko hedonizma pogače – usput s glavom u oportunističkom pesku tokom godine kulture 1998. – naš heroj promašuje kapije ljubavi i gubi krhki flaneristički spokoj štoi mu je davao iluziju slobode.

,,,,, ................

/odlomak/ ... Zita je bila ono što sam ja zvao drugaricom, iako sam to gotovo uvek odvajao od seksa, ne svojom voljom, već je to tako ispadalo, odrastao sam sa tri veoma stroge žene u malom stanu i naučen da se stidim svega i svačega, u kući je bilo previše ženskinja, a napolju, gde god sam se zatekao bilo ih je opet pa premalo, seks se krao, otimale su se tuđe cure, ja sam uvek bio padobranac, u prolazu, a jednom kada se do kraja upoznamo, sve propada. E sada, evo saveta, za nekog mlađeg, ako mu se potrefe takve zvezdane konstelacije da je u momentu dok ovo čita pametan pa bi hteo da usvoji već prežvakano i tuđom mukom plaćeno znanje: ako vam neka feministkinja na ovo »drugarica i ljubavnica istovremeno« krene da sere kako je to u stvari muška fantazija da se žena, devojka, šta god, o njemu brine i kao majka, a da se noću ispod jorgana pretvori u »golu Ruskinju za pet 'iljada«, slobodno je oterajte u tri lepe materine! Ne Ruskinju, nego feministkinju. (Ruskinju, pak, pitajte »Kak vi deržajets?«) I evo vam uostalom kontraargument: te iste feministkinje koje, eto, vapiju za jakim muškarcem koji bi bio i dobar ljubavnik a ne bi tražio da ga žena izdržava, i koga, kao, ne mogu ni svećama da nađu, e, drugovi, taj idealni je zapravo njihov tata! Samo vi slušajte šta vam kaže preživeli pripadnik ljudske zajednice sa ovih zajebanih geografskih širina. Feministkinje su još uvek zaljubljene u oca, i žele da im on i dalje kupuje poklone mašući čekovnom knjižicom (danas kreditinim karticama), i kada »nezavisna žena« sere o ekonomskoj nezavisnosti i napada našu iskrenu osećajnost i ljudsko poštenje koje čezne za drugaricom koja ne žali pičke, e onda samo recite – »A vi žene u stvari samo želite sponzora.« I znajte da ste pogodili metu. Pobeda je vaša. Najbolje je da tada ustanete i odete iz zabezeknutog društva, a ako ste u kafani, onda demonstrativno platite makar svoj deo računa. (Ako niste pri parama, onda ipak savetujem da još jednom pojedete govno i pričekate do sledeće prilike za taj nastup.) Kao i uvek, kad god bih se našao u po pravilu kratkotrajnoj telesnoj vezi, moje druženje sa Stanetom je bilo tako reći »zamrznuto«. Bilo je to nepisano pravilo – čim se ja ne javim dva-tri dana, znači da mi je neka milosrdna vlasnica grudnih visuljaka i najsvetijeg hrama među nogama dala da se tamo molim. »I opališ je golim!«, dodao bi Stane i tako se smejao svojim hrapavim glasom da su se zidovi tresli. On je uvek tako govorio u muškom društvu. Tada bi nas obično i Jelica zvala da dođemo ili na nedeljni ručak ili na večernju kafu, da ona »proceni« moju trenutnu drugaricu. Stane bi se uvek šalio, voleo je da psuje, dok je Jelica – sve dok se ne naljuti na nekoga – bila uzdržana dama. Koliko puta sam ja dolazio nešto posle podneva, kada je Stane po običaju tek otvarao oči, on bi kao gurman i gastronom poput mene preuzimao kuvanje onim danima kada je njegova Jelica išla da radi, pa bi ga ona terala da se što pre rasani i krene u kuhinju, dok se ona sprema na poslepodnevnu smenu, i Stane bi iz sveg glasa pevao »U druga Tita velika je kitaaaa...!« inspirisan nekim političkim raspravama ili vestima koje je gledao prethodnog dana, ili bi opet komentarisao moj pogrešan izgovor »pizze« jer ja sam iz inata istrajavao na dugouzlaznom naglasku, a on je uvek i bez izuzetka ponavljao vic kojem se on sam najslađe smejao: »Nije to pii-iica, to je bre pičketina...!«, i jednom kada sam gladan svratio kod njega i usput poneo 6 parčića pice (da bih se revanširao za leskovačku mućkalicu koju je on za mene pripremio dva dana ranije) iz susedne pekare a oni mi to bezvezno zapakovali u kartonsku kutiju u koju bi mogla da stane porodična pica prečnika 36 centimetara, on je gotovo umro od smeha: »Vidi bre koliko je narajcan, nije mogao da odoli pa je doneo ovoli-iiiku pičku...!« i smejao se tako da se ceo soliter – novogradnja iz 90-ih na donjem Dorćolu na parnoj strani Dubrovačke ulice – tresao od njegovog smeha. Kaznio sam ga tako što sam, dok se on smejao, pojeo dva parčeta više od njega. Elem, moja tekuća ženska i ja bismo svratili, a odmah bih po Jelicinom pogledu mogao da vidim da li je zadovoljna. Stanetu je svaka bila dobra, on mi je aplaudirao na svakoj osvojenoj biografskoj recki, a kada me je jednom Jelica onako izokola kritikovala da mi je cura, hm, sačuvaj bože, kurvetina i buljava, i kada je počela da govori o ličnosti, da devojka treba da bude i pametna, da treba da gledam i šta je »unutra«, Stane je odmah uskočio: – Pa gleda on unutra... I Jelica nije mogla a da se ne osmehne, a ja sam ipak pokušao da objasnim: – Znate, ja sam zadovoljan sopstvenom ličnošću i pameću, pa i ne tražim baš toliko nečiju tuđu..« Stane je umirao od smeha, Jelica je slegnula ramenima, a kada sam posle nasamo rekao Stanetu ono što uostalom i mislim a što se može reći samo u muškom društvu: – Ne jebem je u ličnost već u pičku, a inače sam pametan za oboje...! – Kada je to čuo samo što nije srušio ceo Dorćol svojim smehom. Posle toga je nedeljama aludirao pred Jelicom na te moje reči, sam sebe zasmejavajući, dok jadna žena nije imala pojma šta je njemu toliko zabavno. E u slučaju moje Zite, Jelica je od prvog sekunda bila zadovoljna. Odmah mi je, dok Tanko nije gledala, pokazala kažiprstom i palcem onaj znak Vegetinog kuvara, što je Staneta naravno odmah zasmejalo jer on tako pokazuje da su »najbolje ovolicne pičke«. A i Stane je, za razliku od ostalih poklonjenja mojih krevetskih trofeja, više učestvovao u konverzaciji sa mojom lepšom polovinom; uostalom, sa Zitom se imalo i moglo o čemu razgovarati; na primer, o tatar bifteku, koji je Stane voleo da pravi omiljenim gostima, a ja tek tada saznao da ga Zita voli. Dotle sam gotovo mislio da je vegetarijanka.

.... ,,,,,,,,,,,,,,,

Čitali smo Belu Hamvaša, Zita i ja, jeli smo čvarke sa hlebom i čitali Hamvašev odeljak o ishrani u kojem opisuje pripremu čvaraka (obavezno zalivanje mlekom!); taj primerak knjige smo u Gradsku biblioteku vratili zdravo zamašćen!; voleli smo Astora Pjacolu, Dedića i već pomenute Ganse; mogli smo i u KST na veče hevi metala i na Kolarac na koncert barokne muzike; razumeli smo se; a mogli smo i da ćutimo. Mislio sam da sam nagrađen neobjašnjivom milošću onda kada sam već odustao od ideala ljubavi. U mislima sam svakog dana zahvaljivao »Hvala ti Skote Peče!«, smejuljeći se smešnom vokativu tog tipa koga sam izgustirao još pre dvadesetak godina. Prepustio sam ga šiparicama i, na mentalnoj polici sa knjigama koje mi više ništa ne znače, naslonio sam »Put kojim se ređe idena« na požuteče bukvare Eriha Froma koga i danas još obožavaju brucoškinje društvenih nauka. Ali, izgleda da si u pravu, Skote Peče, iako purnjaš kao dimnjak i s tom religijom si mi se popeo na... «Skote, Skote Peče, ipak ti dobro reče!«... E jes' kurac. Skot Pek je pravi drek! Ipak, nisam ništa shvatio za sve te godine učenja u glumačkoj školi zvanoj Život. Tačnije, nisu mene ni primili; padao sam na prijemnom ispitu jedno milion i sedamsto hiljada šesto sedamdeset devet puta, to je bio moj čisti amaterizam; Kosta Trifković i to... Izbiračica u muškoj verziji. Jednom sam gledao to na Krstu, mnogo davno, i – zaspao sam. Nikada ženskoj ne poklanjajte knjigu! To ste možda i znali, ali ne škodi ponoviti. Ako biste za poklon curi morali da birate između motorne brusilice i knjige, verujte mi, brusilica je bolji izbor. To sam znao mnogo pre Benija Benasija. A ipak sam joj poklonio knjigu. Malu jednu, tanku, ma ništa. Većina sponozoruša ima deblji novčanik od te knjige. Šta je, šta se kliberite, ništa šmrkavo nisam kupio: Rituali, Sajsa Noteboma. Ma ništa, kažem. Ali fatalna ljubav glavnog junaka se zvala Zita, koliko se sećam, neka afrikanska princeza ili misica, nekako se našla u Amsterdamu, i, koliko pamtim, i tom književnom liku je ime Zita bilo seksi kao i meni. Zato sam uzeo taj tako reći broširani pamflet protiv obezdušenog potrošačkog zapadnjačkog društva. Koliko smo samo truda uložili nas dvoje da bismo otkrili da li je Katrin Zita Džons u srodstvu sa mojom Zitom. E takve stvari zbližavaju ljude – golema energija i entuzijazam u izvođenju potpuno nepotrebnih i blesavih poduhvata, kao što je pretraživanje rodoslova jedne američke glumice. Da bismo na kraju ustanovili da je trebalo prvo da pogledamo kako se njeno ime piše u originalu, pa bi nam odmah bilo jasno... Smejali smo se, a kad se sa nekim smejete – ponavljam se, ali ne može se prenaglasiti važnost zajedničkog smeha – to vam dođe kao izjava ljubavi. Knjiga je inače imala nesrećan kraj: on, jedna obična somnabulna landara sa dobro plaćenim honorarnim poslom inokorespondenta, iz obesti otera Zitu od sebe nemotivisanim neverstvom, jer hoće nešto više. Shvatio sam poruku, pisac prosto viče čitaocu da je destrukcija neminovna, ako hoćeš veće nego što imaš u vreći... I nudi odgovor. Više se ne sećam kako, ili u obliku jednog rituala, ili možda nadmoćno zaključuje da nam nema spasa, ali jednostavno nemam srca da još jednom prelistam tu knjigu. I bolje je da čitate šećerne vodice, uostalom! Život je dovoljno okrutan, šta će vam još ružne stvari i u knjigama? Samo upamtite – ne kupujte ribama knjige. Da dovršim ipak opis te večeri kada smo se prvi put skinuli goli i legli. Pre upotrebljenog trećeg prezervativa, kada sam video da se sprema da pođe kući, rekao sam: – Hajde ostani ovde, spavaj kod mene. – Dobro, ali moram da se javim kući. Telefon mi je ležao na tepihu dnevne sobe. Ja telefon ne držim u predsoblju jer ne telefoniram kašikama za cipele kao devedeset i sedam procenata našeg življa, a uostalom i nemam te cipelarske kašike. Neki telefoniraju papučama, ali ja nemam ni te, kako Slovenci kažu, »copate«. Ona je prvo sela, onako gola, dohvatila telefon i zatresla kosom, brojčanik je nešto zapeo (to je starudija od aparata, imitacija antikvarnog), pa je zatim klekla da bi lakše okrenula broj dok je drugom rukom pridržavala taj krš od analognog telefona, i tako nagužena me je opet popalila; dok je dobila vezu moj ponos je dobio gumenu kapu na glavi, a ona je razmenjivala uobičajene rečenice sa majkom, toliko sam čuo po glasu iz slušalice, ja sam je već ljubio u dupe; pokušala je da se osvrne sve vreme držeći slušalicu, kosa joj se zamrsila o aparat; zavukao sam joj ga otpozadi. Uzdahnula je – zadovoljno! – i tiho rekla: »Pa čeekaaaaj...« ali blago, samo reda radi, stavljajući mi ruku na butinu, laktom druge ruke oslonjena na tepih i istovremeno držeći telefon pa je tako odmah izgubila ravnotežu i dočekala se na čelo, nasmejala se, čuo sam joj majku kako se i ona smeje, »Zdravo deco! Lepo se provedite!«, »Ćao mama! Vidimo se!«, spustila je slušalicu a ja sam nastavio da je ubadam dok sam joj ljubio vrat, grickao uvo, i stezao sise; bradavice su joj bile tako čvrste... – Zita! – i opet – Zita! – Peđa! Bum bum-buru-buuuum. /* * */ _ /***/ I tako, prvi put sam primetio da me vara ne sledeći način. Ne, ovako ću to da formulišem: prvi put mi je tako nešto uopšte palo na pamet kada sam shvatio da Zita »izlazi u život« i bez mene. Odmah da kažem, iako to niko od vas rasejanih čitalaca nije primetio, a zato nikad i ne pogodite ko je ubica kada čitate kriminalističke romane, je l' tako da ne pogodite, ono što sam napisao da je sve počelo kada smo Stanetu i Jelici počeli da pričamo kako smo se upoznali, to nije istina. To je bilo samo onako. Suspendovani podatak. Tako se zavaravaju čitaoci. Stane i Jelica se zapravo brinu za mene. Osobito Jelica koja je poznavala moju pokojnu majku; želela je da se skrasim pored fine devojke. Zita joj se vrlo svidela. Naprotiv, moj pičkolovački život pre Zite joj se nije sviđao. Ja sam joj onako lapidarno objasnio filozofiju mog »rokerskog života« (iako mi je jedna žena s dva doktorata /iz psihologije i antropologije/) rekla da to nije rokerski život već vrlo rastegnuta kriza srednjih godina («pa ti ne sviraš u bendu!«), ali ženama ne verujem kad je reč o psihologiji! Objašnjenje se naravno više svidelo Stanetu, sa kojim sam i inače provodio više vremena. Njih dvoje su bili u ranoj penziji blagodareći mogućnosti da dobiju lepu otpremninu i otkupe staž početkom hiljadu devetsto devedesetih, i dok je Jelica povremeno radila u antikvarnici njihovih imućnijih prijatelja u Spasićevoj, (da bi ipak obezbedila i dodatne prihode), Stane je uživao u onome što najviše voli – u treninzima kjokušin kai kan karatea, vožnji bicikla leti, jogi, čitanju knjiga na engleskom i političkih nedeljnika, gurmanskim uživanjima, brinuo se za dvoje dece iz prethodnih brakova na dvostruki način – slanjem novca i podmetanjem ramena za plakanje, i – manje-više zezao se. – Ja sam svoje izjebao, a šta sam sve radio... – govorio je. – Nekad sam poznavao ceo Beograd, ali sada se sve promenilo – i to je bila istina. Njemu se to moje objašnjenje nebaveznog života svidelo, a ono je glasilo: pre nego što čovek umre on se najslađe i najpre seti koje ribe je sve pojebao i koje krajeve sveta je obišao. Za putovanja me je do daljeg zajebala izolacija moje trenutne domovine, pa mi ostaju pičke, a i tu ne biram ja, već one. Uzimam ono što se nađe, ne ono što bih ja hteo. Pitam, muvam, ispaljuju me petnaest puta pre nego što dočekam jedno »da«. Tako dodajem scenu po scenu na tu poslednju filmsku projekciju, taj hologramski sumarum života od čijeg kvaliteta zavisi da li će samrtni hropac koji sve nas čeka biti oplemenjen nagoveštajem u stilu: »...vredelo je... bar zbog toga...« Jelica nikako nije bila zadovoljna kvalitetom mojih cura. Nije to ona baš tako govorila, ali videlo se da misli da su, eto, dropljaste, nikakve, ili lake ili ne znaju gde su šuplje, a nisu brate ni mnogo lepe. Ja sam, međutim, već napomenuo da to ne zavisi od mene. Ja pitam, pa koja mi da, s njom sam. Objašnjavam: – Znate kako kaže Arsen Dedić: 'Ja sam ti, draga, ljubavni siromah/ meni treba malo, ali odmah!' – Nije joj bilo smešno. Nastavio sam: – Uostalom, ko mene pita! Ja sam sa onom koja mi da. Ona koja mi da tri puta, može i da se uda za mene! Jelica je samo napravila kiselo lice, jer nije njen stil da zanoveta i nameće svoja gledišta, a Stane se gromoglasno smejao. Uostalom, sve su me cure napuštale posle nedelju-dve, a budući da sam se bio zarekao da neću da se zaljubim, onda nisam ni patio. Već sam unapred bio prežalio svaku, i unapred sam glancao svoju biografiju koja treba eto tako da mi prođe pred očima u samrtnom času. Mislio sam da sam bio potpuno svestan uzaludnosti tog posla da se preko pičke dođe do smisla i na taj način dâ neki valjani okvir onome što nas čeka na kraju puta, ali to je bila moja varijanta tumačenja Kamijevog Sizifa. Don Žuan koji gura, oslobođen umetničkih ambicija.

.... .........

Eto, tu sam malo slagao na početku, priznajem, nije nas taj razgovor urekao, jedino je Jelica bila prezadovoljna Zitom i tako se i stiglo do tog sipovedanja te večeri: kako smo se ono upoznali. Vratite se se na prvu stranicu pa ćete videti da se Zita spremala da ode na žurku diplomaca Elektrotehničkog fakulteta. To je za mene bila novost! Dalje, iznenađenje broj dva bilo je to što je htela da pita Jelicu šta da obuče. Dotle uopšte nije posvećivala vreme ulepšavanju i modi; i dalje se odevala kao studentkinja koja živi na kiflama i jogurtu u tetrapacima, a jedini nakit joj je bila šnala za dugu kosu da joj ne bi upadala u oči. Uostalom, ako ste pažljivo čitali, videli ste da nisam ja nju odmah gledao u oči kada smo se upoznavali, već prvo u šapice, a tek kasnije smo počeli da se gledamo i na taj način uzbuđujemo. (Naime ona je kasnije znala šta znači moj usredsređeni pogled – počinjem da se palim. Na primer, vidim je kako leži potrbuške na trosedu i nešto čita, ukrštenih nogu i mrda prstićima u čarapicama; već ta poza me napali, ja se približavam kao pauk svome plenu, i kada ona opazi da je tako gledam, pogled joj sklizne prema mom šlicu koji je već nabrekao, onda ona odsečno lupi časopisom ili knjigom o trosed, i podigne se u sedeći položaj, ruku spuštenih uz telo, kao kod meditacije; »Hoćemo?«, pita me najslađim glasom na svetu, »Ti si moja!«, kažem ja, i počnemo istovremeno da se svlačimo...) Dakle i taj dijalog je bio samo varka... Ali, da je planirala da ode na godišnjicu svoje generacije sa ETF-a, i da ja to saznam na takav način, i još da saznam da prvi put u životu planira da obuče haljinu, e to je konačno skinulo poklopac sa grotla moje ljubomore. Da sam ljubomoran, jesam. Beskrajno. Ali, hteo sam to da potisnem, pa sam se pravio cool. Kada je Zita na početku našeg zanosa počela da mi objašnjava da će iz Švajcarske na njen rođendan da doputuje i njen bivši, sa kojim se dugo »zabavljala«, i – nekad bi se reklo – bila »verena« (a sada je, kao, samo »prijatelj«), ja sam je prekinuo rečima: – Ne želim da znam o tvojim uspesima! Ne mogu to da podnesem. Nemoj da mi pričaš o tome. Ali ništa što se potiskuje ne može na taj način da se eliminiše. Pre ili kasnije, ono što nas mòri, ima i da nas pomòri. Znao sam to, ali nije mi prvi put da se zavaravam. I čak sam mislio da mi je to kuliranje uspelo. Iako to nije bilo kuliranje, već samo odlaganje suočavanja sa činjenicom da Zita ima itekakvu prošlost, a bogami i sadašnjost. Naime, na tom rođendanu, na kojem sam bio samo telom prisutan, jedva čekajući da posle svega, kada svi odu, odemo kod mene, ili da se zavučemo u njenu sobu, ja sam uglavnom ćaskao sa njenim očuhom, a kada sam primetio prvo iznenađen pa odmah zatim bolesno zavidljiv pogled bivšeg dečka, kako mu se donja usna oklembesila kad je video srećnu Zitu, i kada je shvatio šta je ostavio, poverovao sam da mi se kuliranje isplatilo. Kakva naivnost! Kakvo samozavaravanje! O slabosti – ime ti nije ni žena ni devojka ni baba, već muško koje bi da se ženi i svije gnezdo! (Da spomenem i moj poklon, jedini poklon koji sam stigao da joj dam, za taj rođendan: knjige »Tajne seksa«, Nika Daglasa i Peni Slinger o istočnjačkoj seksualnoj kulturi i »Zen seks« Filipa Tošia Fuda, zatim najjeftiniju ogrlicu od žada koju sam mogao da platim, sa ugraviranim Zita – voli te Peđa, te pola kilograma marcipanskih belgijskih čokoladnih pralina.) – Moja drugarica Željka ima fin butik u Cara Lazara! Jeste skupo, ali za nas će biti bez rabata, a nešto ću ja da te častim! – reče odmah Jelica (a vi trk na prvu stranicu da se podsetite!) – I tata Stane će da kapne – reče moj drugar i namignu mi uz tako tipičnu smehotresnu grmljavinu. Ovo »tata Stane« je ušlo u modu kada sam ja to jednom izvalio dok smo komentarisali ribe u ulici kralja Milana, gde smo jednom čekali Jelicu da dođe »iz grada« pa da svi troje odemo na večeru, na ćevape kod Kalenićeve pijace, jer tamo su najbolji i to svi Beograđani znaju. To jest, dakle oko tri procenta graskog življa... Ja zamalo polomih vrat blenući za devojkom visokom kao omorika, i u takvim vrućim pantalonicama od lateksa da je maramica prema njoj izgledala kao cirkusko šatorsko krilo, guzovi su ispadali na sve strane. Cela ulica se okretala, kičme i vratni pršljenovi su krckali svuda oko nas. – Oho-ho – rekao je Stane, a ja: – Šta, i tata bi sine? – i to se ispostavilo kao vic meseca što se njega tiče, a i duže, jer je od tada to usvojio kao neku vrstu uzrečice, pored »piiice«, »lezi mala ruski satelitu, raširi noge da lansiram kitu«, »male ribe su najbolji ventilatori« itd...

....... ........

– Žurka?! – pitao sam – s kolegama sa ETF-a? Trebalo mi je vremena da se setim da pitam. – Aha! – reče ona i ...ni makac! – Pa, kada? – Devetnaestog. – (Avgusta, naime.) – Ali tada smo u Zigetu! Šef nam je spremio karte i smeštaj – Ne, ne, kakvi šatori, ako ste to pomislili, matori smo mi za to. Šef nam je, namigujući, rekao da u hotelu Andraši ima nekog. Tu smo već imali rezervisanu sobu. Već sam u mislima bio tamo – jer smo oboje voleli Fu Fajterse koje smo prvi puta želeli da overimo uživo pogotovo posle njihovog drugog albuma i, možda, da im jebemo majku zbog onog teksta sa prvog: I don't owe you anything, pa Toj Dols, pankeri naše mladosti, pa čika Bouvi Dejvid, to je već kulturna institucija, a i Motorhed smo hteli da vidimo, ako ništa drugo a ono da proverimo hoće li da sviraju obradu od Pistolsa God Save the Queen. Mene je zanimao i Henri Rolins Bend posle njihovog odličnog albuma iz te, sada daleke 1997. godine pod nazivom Come in and Burn i bubnjarske sinkope sa singla Starve sam hteo da vidim uživo, ako je ikako moguće... Ona je, pak, htela da vidi još i Nju Model Armi i da čuje njihove stvari Brave New Word i Poison Street. Samo jednom sam joj – kada je već reč o odeći - natuknuo da bih voleo da je vidim u vrućim hlačicama, kockastim čarapama i martinkama, i to, možda, baš na tom festivalu na koji nas je, kako sam tada mislio, moj budući tast slao kao na predigru medenog meseca, a ona je samo zavrtela glavom, i ja sam brže-bolje odustao, čak se i postideo svog predloga. A sada, odjednom, i haljina i čarapice, i to sve za neki glupi rijunion bez mog znanja?! – Gle, to sam ispustila iz vida... A ne, moja Zita nije takva. Ona stvari ne »ispušta iz vida«, nije rasejana, vrlo je razborita, ima dobro pamćenje, i često reaguje pametnije od mene; kada bih se ja ukopistio i ukopao u nekoj odluci i počeo da se preznojavam, ona bi često znala da mirno i sa slatkim smeškom kao iz rukava predloži nešto drugo, tako očigledno i lako a istovremeno genijalno, i ja bih samo rekao: »Pa da! Bravo! To! Odlično«, i samo bih je poljubio u čelo, ili u uvce, a najčešće bih nastavljao i dalje i onda bismo ulazili u scenario filma Jedan čovek jedna žena... I ne samo to, Zita je imala jednu prostodušnu naviku da naglas komentariše sitne svakodnevne postupke i da najavljuje ili objašnjava ko šta gde kako, a uvek bi tako rekla i s kim je razgovarala telefonom. »Idem da piškim.« »Idem da fotokopiram uverenje.« »Mama zvala« »D. zvao« (očuh, zvala ga je po imenu) »Idem da operem noge« (I wanna be your dog!) »Nadica se upisala!« (Prijateljica upisala magistarske studije u Londonu) I tako dalje. Kao da je znala da time stavlja melem na moju skrivenu ranu, kao da stavlja hladne obloge na ljubomoru koja je tutnjala kao zanemareni vulkan. A sad odjednom da »ispusti iz vida« put na rok festival kojem smo se oboje radovali. I ne da se nisam osećao ugroženo zbog toga što je ona doktor nauka i čak bila na dva simpozijuma u Briselu i Londonu o primeni informacione tehnologije u novinarstvu i televizijskim sistemima, a ja neozbiljni ekonomista bez šanse za zasposlenje i dalje usavršavanje, kao i bez volje da se negde skrasi. Naprotiv, hvalio sam se: »Moja Zita je doktor!« Možda je i tu bilo podsvesnog izliva moje nesigurnosti, jer sam, polazeći od pretpostavke da žensko devedeset devet procenata svojih ljubavnika nalazi u krugu poznanika sa posla, u stvari tešio sam sebe time da među doktorima takvih nauka uglavnom preovlađuju četvorooki, pupavi, kilavi, smotani, astenični patuljci, što pate od slabe probave, loših zuba, ravnih tabana i neizlečive stidljivosti. »Dobro da nije glumica!«, kao da sam sam sebi govorio, sada mi je jasna cela ta situacija. Moja nesigurnost je samo dremala čekajući prvi povod da promoli glavu. Ja u stvari nisam nikada uspeo da zavolim sebe, zato sam i išao za devojkama koje su bile falične u makar nekom pogledu. A to što sam se prema njima odnosio neodgovorno, a to znači nisam ni pokušavao da održavam iluziju da imam osećanja, zapravo je otkrivalo moju traumu: meni nisu davali da imam osećanja. Tako sam u celom svom kasnijem »sentimentalnom životu« samo unedogled reprodukovao taj obrazac, pod plaštom nevezivanja, bajagi momačkog života, donžuanstva sa filozofskom pozadinom. Da bih izbegao da budem povređen i napušten, radije sam ja napuštao i povređivao, pokazujući curama, devojčurcima, koleginicama, ženama, zrelim tetama, novinarkama, urednicama, komšinicama, brucoškinjama svih vrsta, gotovo bakicama koje još paze na svoje telo – zavisno od toga koja mi je u tom trenutku »davala« – pokazujući im, dakle, da ne marim, a u stvari očajnički mareći i te kako, sve čekajući da me neko moli i bezuslovno voli. Ne treba ni da kažem, ako ste iole pažljvije čitali, da nisam uspeo da se spasem od ljubavnih jada. Jer čovek uvek najviše strada od onoga čega se najviše plaši i to nije nikakva prazna izreka koja se iscrpljuje efektom paradoksalne budističke mudrosti. Ne, to je istina koja sažima psihološki nauk, da – ako se trauma ne razreši – ona će pre ili kasnije da se vrati i sruši sve ono do tada sagrađeno.

Zlatko Crnković

Zlatko Crnković – roman u nastajanju

.......

U novembru prošle godine vest o smrti Ivana Kušana stigla me je dok sam bio u jeftinom hoelu u Kopenhagenu... I tada sam Zlatku poslao jedno pismo, isprintano velikim fontom (16) – kako je on želeo zbog oslabelog dijabetičarskog vida... Ili: „zatekla me...“ vest, to jest, koje sranje, kao da Smrt boli dupe gde se ko zatekao i kao da je to bitno. I zato su nekrolozi sranje od „žanra“, ne samo zato što su monstruozni, likovanje nad pokojnicima takorekuć, već i stilski zazivaju klišee. -------------------------------- Došlo mi je da su nekrolozi perfidno seirenje, jedno verbalno šenlučenje živih nad mrtvima. Ne znam šta je gore, to jest mislim da znam, gore je kada napadaš pokojnog dušmanina, tako su barem stvari jasne, opadač se sam isprljao a „za nadati se je“, da će preživela grupa frendova umeti da sačuva uspomenu na otišavšeg, jer samo to je važno, da te neko pamti po dobru, dotle se „živi posle“, ako je kome takvo što potrebno. ---------------- I zato zapinjem sada u ovom tekstu, kako da ga počnem a da ne ličim na ono što mrzim? Znači, nije ovo nekrolog. Jer ovo sam hteo da kažem o Zlatku i za njega i njemu, dok je još bio živ, zamišljao sam, eto tako, da sam ga (opet) nazvao po dolasku u Zagreb (i rekao mu da ću ostati 5-6 dana, da pogledam novu porciju pozorišnih predstava), zamišljao sam da me je opet pozvao na ručak u „Kutjevo“ pod uspinjačom i da me je za tim ručkom pitao: – Ne znam biste li htjeli nastupiti na književnoj večeri, nezgodno mi reći u moju čast (smijeh) ali pogodilo se da su skoro svi moji konferansijei ili umrli ili iz raznih razoga otkazali...? – A ja sam zamišljao kako bih rado rekao „da, naravno“ i kako je on onda dodao "nemojte to preozbiljno shvaćati", onako posve neobavezno u zadnji čas, a ja bih rekao kako ću spremiti teze na osnovu onoga što sam od njegovih knjiga pročitao i onoga što mi je u razgovorima rekao...

.....

I sada bih želeo da napišem ono što bih možda izrekao na tom nikad nedogođenom književnom skupu posvećenom (živom) Crnkoviću, i to se ne može u nekrologu jer je nekrolog čavao u lijes, to je radost živih što jošte mrdaju i kada hvališ mrtvog dušmanina to je, kako rekoh, još gore nego kada nagrđuješ, i sve pohvale upućene mrtvima su hvalisanje živoga, sujetno drkanje u toj prividnoj vrlini, i poserem se na nekrolog kao takav. Čovek uvek piše o sebi, i onda kada hvali/kara druge, jer ti drugi su samo ogledalo, i sećanje na one kojih više nema su kao muzički ukus i versko osećanje – stvar za između naša četiri zida. Pod uslovom da smo rešili stambeno pitanje. I govoriti o živom Zlatku, njemu se obraćati i izmišljati možebitnu publiku na toj nikad neodržanoj književnoj večeri (i ljude/susrete/događaja tokom nekoliko dana pre/posle te famozne večeri) može se, recimo, u romanu ili eseju. I neka ovo bude, hajde tako neka bude – roman u nastajanju, houllebecqovski, zezatorski, fantazmagorijski, neka sve bude kako biti nije moglo (a možda nije ni smelo!), neka bude kako nikada nije ni bilo. (Možda i onako kako sâm Crnković Zlatko ne bi želeo.) I neka sve zlo ovoga teksta ide meni na dušu – ako nešto lupim, jelte – jer to u stvari postavljam ja sebi neka pitanja, a živih nema da mi odgovore (ili ako ih i ima, zabole ih dupe šta ja sam sebe zapitkujem). *

.........

Telefonski sam rezervisao karte za nekolike pozorišne predstave u Zagrebu (treba videti Kvrgića pre nego što umre, golu Šerbedžiju pre nego se uda za šeika, veliki poduhvat u Kerempuhu pre nego što ga skinu i sve tako) Jutarnji voz („slovenački“) u ranu zoru iz Beograda nekako je najpogodniji za ulazak vlakom u Hrvatsku jer uprkos umoru daje priliku da se odmah po razmeštanju prošeće po gradu, dok je za povratak ipak najhumaniji onaj vlak od 11 i nešto tako da se vozom vratim u Bgd oko šest popodne, i čak još imam vremena da skoknem na neku pozorišnu predstavu (razvio sam naviku kupovanja karata unapred i te karte nosim kao (h)amajliju sa sobom po belom svetu i to unapred radovanje pozorištu mi ublažava stres od akanja po aerodromima i eventualne čekancije). * Sa Zlatkom se čujem oko 10, kada sam već [i]u roumingu[/i], potvrdim da sam na putu a on malo odgađa ručak da bih ja stigao da završim formalnosti sa gazdaricom. Nisam prvi put kod te žene, apartman je u Radićevoj, garsonjerica takoreći. Prvi put su me tamo dočekale i gazdarica i ćerka (imala je Srbina za dečka, kaže), a na krevetu plastična ruža i mirisavi poplun („kako vi to kažete, poplun“), osećao sam se kao ambasador što je stigao iz susjedne države pa predaje akreditive, i tako je bilo još nekoliko puta, ali sada je bila nešto rastresena. Hteo sam da razgovor prenesem na moju knjigu i sve vreme sam je kao nevešto držao na vidiku počinjući u dva navrata žvaku u u stilu „ja došao ovde da istražujem, znate već, mi pisci...“, ali ona umesto da me pita „stvarno, a kaj pišete?!“ nije prestajala da priča o video spotu svoje ćerke (koje sada nije bilo) i ponovila je nekoliko puta „moja je kćer slavna osoba, znate... sada je našla Amerikanca nekog, eh!“ I bio sam ljut na sebe zato što me je to naljutilo. * I pohitam u Kutjevo. Zlatko pre jela uz gemišt uzme neku tabletu zbog šećera. Razmenimo neke knjige kao i uvek ("akreditive", kako on veli). Uobičajena ponuda: igrom slučaja, kad god dođem potrefi se dan kada su na redu punjene lignje. – Nemojte se, velim, nešto specijalno pripremati – kaže Zlatko. – Inače, kako biste najviše voljeli, da počnete prvi ili nakon nekog govornika, sada hm ne znam ni tko bi to mogao biti... – Najbolje ja prvi – kažem i otpijem malo gemišta. Ili ako je to bilo u novembru, a trebalo je, onda malo portugizeca.

... ,,, ...

Književno je veče bilo u Virovitici, a zašto baš tamo pojma nisam imao. Znao sam da je nekakav jubilej u pitanju, ali zašto onda ne Čaglin, Varaždin, Požega ili, u krajnjoj instanci, HDP tamo kod Boureka u Gornjem Gradu? Međutim, to je bilo povezano sa slavonskim filingom Zlatka, nije štel kajkavski štimung pa to ti je. Mislim da je to imalo veze i s nekim ligvistikim prijeporima iz doba kada je sredinom devedesetih odbijao da primenjuje onaj novogovor.

....

Manifestacija se održavala u zgradi Gradske knjižnice i čitaonice a ja Zlatku nisam rekao da me s Viroviticom povezuje dossier Philippa Pipa Finka, jednog literarnog hohštaplera koji se poput vagabunda-duha mota po novijoj hrvatskoj književnosti. Sala čitaonice je bila veća nego što sam očekivao iako mi je Zlatko pokazao slike sa ranijih promocija njegovih knjiga. Imponovalo mi je što su, osim nekoliko spojenih stolova sa mikrofonima (za famozno „radno predsedništvo“), namestili i mali podijum kao na nekom partijskom kongresu, takođe sa mikrofonom. I krajičkom oka sam video i plakat na kojem je moje ime pisalo najvećim slovima i to mi je bio melem na ranu zbog bezdušne gazdarice. Taksi je dočekala ravnateljica, profesorica Višnja Romaj, kojoj su neki kršni momci u crnim odelima pridržavali kišobran, dovoljno veliki da pokrije i prevodioca i mene. Deca – koja su, pak, kisnula /da porastu/ – ponudila su nas pogačom i solju kao i šljivovicom. Umočio sam toplu pogaču već mokru so i otpio iz fraglića. Sumrak je pao, ulične svetiljke su već gorele... Iz utrobe knjižnice se čula instrumentalna muzika – prepoznao sam [i]medley[/i] best of Drago Diklić. Unutra me je zapahnuo miris clarexa. Jedna čistačica me je, iznoseći kantu i metlu, ošinula pogledom: da li je Srpkinja, pomislio sam nesuvislo. – Ja se zbilja ispričavam, gospodine Zlatko, što je taksi kasnio i sada nemamo vremena za drugo osim kratku kavicu, vidite da je sala već puna... – a onda je pogledala i mene i dodala: – Vi ćete prvi, rekao mi je Zlatko, je l' to u redu? – Pa da, jeste, tako smo se dogovorili. * U uredu ravnateljice na zidu su visile povelje i mnoge fotografje. Uz kratku kavicu bez mlekeca (zamolio sam malo vode. jer mi je zagorska šljivka udarila u glavu i osetio sam kako sam se nezdravo zarumeneo) preleteo sam pogledom preko reprodukcije Povelje kojom je erceg Kaloman dao samostalnost Virovitici godine 1234., zatim slike nekog Mongola koji je u XIV stoljeću zauzeo Viroviticu i oženio Hrvaticu, zatim vođa seljačke bune iz XV stoljeća (zamalo da neki hajduk dadne ime PIK-u u socijalističko doba!), zatim fotka turskog bega kojemu se grad predao iz taktičkih razloga u XVI vijeku, što se srećom okončalo u poslednjim decenijama XVII veka blagodareći krajišnicima. Zlatno doba grada je očito počelo dolaskom Marije Terezije na vlast i njen je portret najveći. Tada hrvatski grofovi počinju doista vladati Viroviticom i njihove su slike poredane kao da su direktori korporacije . Na zidovima su još visili – čudovište iz močvare Rogovac, neki komandanti, domobrani, Tuđman, Gotovina i Krleža, ali svi manj od Terezije. *

... ...

Stekao sam utisak da publika već nestrpljivo čeka kada smo brzim koracima (gotovo da smo utrčali) ušli u salu čitaonice. Aplauz. Zlatku, naravno. Za radnim predsjedništvom nisam prepoznao nijedno lice, sve književna omladina, a ravnateljica je odmah sela u prvi red. Zlatko se ovlaš pozdravio s klincima za stolom pa sam pretpostavio da ih ni on ne poznaje i morao sam da se zapitam kamo su toliki njegovi poštovaoci? Ali, tada sam video u publici neka slavna imena... – Hvala vam što ste došli – rekao je Zlatko a meni je bilo čudno što sve ovo nije najavila osobno ravnateljica. – Stjecajem okolnosti, svi govornici su morali otkazati sudjelovanje na ovoj promociji... – Dodjela nagrade grada Viovitice za životno djelo! – doviknula je ravnateljica. a ja sam se onda zapitao a kamo Kirin?, dok su me omladinci iz radnog predsjedništva gledali kao da sam greškom tamo seo. – E da, da, tako je. I što ću vam reći, ja sam zamolio moga srbijanskog prezimenjaka da kaže koju riječ i on se je ljubazno odazvao... Pa bih onda predložio da Crnković odmah uzme riječ... – Aplauz. Nisam ni seo, a već ustajem do one minigovornice i nosim s sobom flašicu janice. Ošamutila me ona rakija.

.... ,..

– Hm, khrm. O Zlatku se ne može govoriti a da ne pomenemo da tako kažem pobratimstvo s Kušanom, bolje reći duhovno zajedništvo. – Primećujem kako Zlatko kima. – Sa vlastitim porodicama su bili na vi, a često na ratnoj nozi, ali su jedan drugome bili jedina uzdanica, intelektualna, prijateljska, literarna, lingvistička. Dopisivali su se na četiri jezika, a i ćirilicom, i to bez ikakvog napora, bežali su od vlastitih demona i sumnji, i tek se iz tih pisama – ovde imam na umu naravno knjigu "Oko globusa i Sljemena" – tek se iz tih pisama vidi kako su ih mučile prave, večne brige – a ne partijski dnevni redovi (podobnost, cenzura i sve što je pratilo njihove sudbine: Kušanov križ što je imao političkog emigranta u obitelji, Crnkovićev križ nepartijca). – Tada prvi put podigoh glavu s minigovornice, iako nisam ni imao nešto posebno da gledam osim jednog lista papira formata A4 sa „tezama“, ali sva literatura koji mi je, kao, bila potrebna bila je negde daleko, sve je to bilo sećanje na pročitano. I kad podignem pogled, vidim sve neke face kao na sahrani. Secnem se malo. Vidim i Stanka Lasića i začudim šta on tako star i sa svojim mukama radi na ovoj dodeli nagrade koju čak ni Turajlija nije najavila u kulturnom dodatku „Vijesti“. Sve je nekako nestvarno, u sumaglici, kao u nekoj Matoševoj romantičarskoj pripoveci. – Evo sada mi pada na pamet ono što je Lasić rekao sumirajući svoju karijeru, nešto u stilu „mnogo rada i straha, i tek pomalo... ljubavi“ i tako bi se mogli sažeti životi dvojice književne i ljudske braće, Kušana i Crnkovića, malo ljubavi kao začin sveopšteg čekanja, zaludnosti, ali pošteng rada za pisaćim stolom. Jer, šta najviše ozaruje sa tih stranica njihovih pisama sabranih u knjizi 'Oko globusa i Sljemena' (ako sam naslov uopšte pogodio jer mi je primerak tamo u Beogradu), ako to nisu retki trenuci ljubavne sreće a i najuzbudljiviji su opisi ljubavnih nezgodacija. Kušan kada opisuje scene ljubomore i onu saobraćajnu nesreću, to kao da je izašlo iz nekog filma Zvonimira Berkovića, neke urbane socijalističke preljubničke drame na pragu umorstva iz strasti, a Crnković je simpatično komičan dok nabraja ženske koje namerava zavesti ili ih je već imao na tim simpozijumima, studijskim putovanjima što su jedina poslastica kulturnjaka i onda i danas, kad smo svi najamni radnici i živimo od tih dotacija... Sećam se prilikom našeg prvog susreta, Zlatko je pomenuo jednu avanturu u istočnoj Srbiji, na trenutak sam pomislio da am pronašao oca i hteo sam da mu se obisnem oko varat i kriknem 'Tata!', ali onda je Zlatko rekao 'ali, datumi se ne poklapaju...!'– Otpijem malo janice dok se publika smejulji. – Kod Crnkovića je očaravajuće to odsustvo potrebe za ulepšavanjem biografije. Za pranjem nije ni imao potrebe. Apsolutna otvorenost, dušmanski precizni detalji: od loše probave, pranja čarapa u hotelu, preko obligatnog riganja kada ga nagovore da krene piti pre doručka, pa do simpatičnih trapavosti glede ljubavnih susreta na putovanjima. I sve na kraju do razoružavajuće iskrenog priznanja zašto je pustio Kiša drugom izdavaču i kako je podnosio jugoslovensko-sovjetsku cenzuru kada je trebalo objaviti Solženjicinov gulag. Crnković je tako u svojim poznim knjigama rekao ama baš sve o sebi. Pada mi na pamet Dragan Babić koji je posle čitanja Bergmanove autobigrafije rekao 'da čovek ne poželi da ga posle više išta pita'. Mi sada nemamo šta da pitamo Crnkoića posle svih knjiga, 'Prošla baba s kolačima', 'Carske mrvice', 'Oko globusa i Sljemena' i još nekih. Osim jednog pitanja, to jest dva, ali o tome ću kasnije. – Okrenem se Zlatku a on mi namigne. – I porodične teme je Crnković modernim novinarskim krivorečnikom kazano 'pokrio', doduše pristojno, čekajući da svedoci odu. I tu je sličnost sa Bergmanom upadljiva. (Obojica su jedino sestru voleli.) Crnković nije ulepšao porodičnu 'situaciju', što je inače običaj 'u nas'. Mi se stidimo porodičnih sukoba, uvek sve zasladimo a ispovedanja te vrste ostavljamo trulim i otuđenim Zapadnjacima. Naš bi virtualni kulturni i javni radnik ovako opisao svoje detinjstvo, odgoj i familiju: 'Mater mi je bila nepismena, ali sam od nje nasledio ljubav prema Hegelu; otac me tukao gvozdenom štangom po glavi svaki dan, ali od mene je napravio čoveka!' I uopšte ne preterujem, ova je 'autobiografija' samo blaga karikatura autobiografije jednog našeg aforističara... – Tko je to? Tko je to?, začulo se iz publike uz komešanje. Igor Mandić vrti glavom, a do njega – za čudo neviđeno – sedi Matvejević, trlja oči i usiljeno se smeška. Ante Đapić se prekrižio. Šta će pa on na ovom skupu?!, mislim se ja. Ravnateljica Višnja je mrtva ozbiljna. – Sada mi pada na pamet kako epizoda sa najavljenim pa otkazanim izdanjem 'Gulaga' u Znanju, mislim da je to objavljeno u 'Carskim mrvicama', ali sve više mi ovo moje 'izaganje' liči na Gogoljevu monodoramu o štetnosti pušenja, ali kada je sve ovo došlo tako iznenada, dakle, ta epizoda, to jest način na koji ju je Crnković opisao, tipičan je za njegovo razoružavajće iskreno ispovedanje. Tada je u Zagreb bila došla delegacija sovjetske ambasade pojačana nekim tipom iz ministarstva inostranih poslova. Čak iz Moskve. Crnković je o tome zabeležio dve neodoljive stvari. Prva: pa oni potcenjuju našu sposobnost za autocenzuru!; druga: neopisivo nas je zabavljalo kako jedan čovek jednom knjigom može da zajebava čitavu imperiju! – Pogledam u Zlatka, osluškujući smeh u publici. Vidljivo odobrava ove reči. – Neki bi od toga napravili biografiju mučenika pod socijalističkom cenzurom. Ovde moram da ubacim dve stvari, ne mogu da odolim, iako je to samo na liniji monodrame o štetnosti pušenja. Solženjicin je kod nas ipak objavljen, u nastavcima i u jednom beogradskom književnom časopisu što je izazvalo određene probleme. Zašto? Jer je 'Arhipelag Gulag' bio kontrateža svim onim sentimentalnim 'pismima iz Rusije' to je bilo zrcalo staljinističkom vampiru, ali sad, ali kako to da je 'kritika staljinizma' (kako to bez veze zvuči) uvek nekako bila proglašavana za 'kritiku socijalizma u celini' što je valjda bio onaj prarazlog za napad na Kiša? Ne znam. U stvari znam, ma ne, imam teoriju, ali mi je sada muka da se na to vraćam jer više nije ni važno. I Solženjicin je 'u nas na Balkanu' prihvaćen tek kada je prolupao i vratio se majčici otadžbini. I Dobrica Ćosić ga, na primer, pominje u dnevnicima, ali tek onog starog Solženjinica, uopšte ne pominje "Gulag" i za naše intelektualce kao da ta knjiga ne postoji. A u to vreme kada je Crnković znao da neće moći da je objavi, bila je to opasna knjiga. Ima jedna šahovska anegdota povezana s time, a budući da su Zlatko i Kušan bili nesuđeni šahovski prvokategornici, ispričaću je na ovom mestu. Naime, u vreme kada je Solžejicinova slava na Zapadu dostizala vrhunac a njegova knjiga o gulagu bila dovoljna da građanina SSSR-a odvede u zatvor na mnoge godine, Fischer je postao pretnja Spaskom i sledili su mu mečevi sa, pre svega, sovjetskim velemajstorima. Prvi je nastradao Tajmanov sa 6:0 i to mu Brežnjev nije oprostio tek tako. Anegdota veli da su mu podmetnuli 'Arhipelag gulag' u kofer pri povratku, e da bi ga uhapsili i ražalovali (u to vreme su istaknuti velemajstori imali dače i državna kola sa vozačem i sve to). U vicu je Tajmanov bio u apsu. I tu nije kraj anegdoti, jer su ubrzo zatim slučajno u koferu Solženjnicina otkrili šahovsku knjigu od Tajmanova. I poenta je da je Solženjicim još gore prošao – eto toliko SSSR nije mogao da podnese Fišerove pobede. Ovaj vic je malčice antidatiran, čini mi se, jer u to vreme Solženjicin valjda još nije bio proteran, ali pogađa suštinu. I rekao sam ga još iz jednog razloga, a sada dolazimo do njega - a to je Kiš. I neprihvatanje „Grobnice...“ u Znanju. Naime, Crnković ni tu nije hteo ništa da prepravlja i da ulepšava, on je uporno i hladnokrvno priznavao 'Eto pa šta, ja sam napravio propust s tom Grobnicom, šta da se radi'. Toliko su ispitivali Crnkovića za tog Kiša da mislim da se osećao kao Larsen, koji je posle Tajmanova takođe izgubio od Fischeraa sa 6:0, pa mu je jednom pukao film i izdrao se na novinare: 'aman bre više jeste pukao sam 6-0 od Fišera, pitajte nešto drugo, aman zman, ili se gonite do đavola!' A Crnković je naprosto priznao grešku, da bi otkrio pravi razlog – opet razoružavajuće iskreno – nedavno u jednom intervjuu čiju mi je fotokopiju poslao poštom. Naime, 'Kiša sam odbio pre svega zato što mi ga je napadno preporučivao Matvejević koji mi se tada gadio i kao ličnost i kao pisac, mada sada ne mislim više tako loše o Matvejeviću, kao što ne mislim više ni tako dobro o Mandiću, ali prošla baba s kolačima: uostalom odbio sam i 'Prozu za pozu' Dubravke Ugrešić, što mi se činilo više kao stilska vežba nego kao prava zbirka...' U publici evo sada sede jedan do drugoga i Mandić i Matvejević i to je jedna mala povijesna pomirba... A kako se tek Kiš naljutio na Crnkovića i kako je komično pismo u kojem 'moli da mu se rukopis vrati...'

... ,,,, ....

Otpijem još malo janice i dam znak da mi donesu još. – Kada je Kiš umro, vest je srpskim televizijskim gledaocima javio niko drugi nego Igor Mandić. Tada je bila hit jedna omladinska TV stanca, koja je kasnije postala III kanal, i tu je Mandić nakon što je zglajzao u Zagrebu dobio priliku da vodi talk show. U toj emisiji mu je gost bio prvi dobitnik Tenžerine nagrade a onda je Mandić odjednm ustao, sklopio šake i rekao 'Umro je moj prijatelj Danilo Kiš' i zaplakao se. 'Molim minutu šutnje' i ta minuta je trajala desetak skeundi i onda je usledilo 'Slava mu', Mandić je seo a Tirnanić je rekao: '...ubila ga polemika zbog Grobnice za Borisa Davidioviča', a Mandiću se suze nisu ni osušile, a već je krenuo da kontira graknuvši: '...a što mi ostali da kažemo!?' I uvek se u vezi sa Kišom pomene i Kapor, onako zlobno, u stilu 'odbio Kiša a doveo nam četnika Kapora, nikakvog pisca'. Ali, Kapor nije bilo loš pisac, a u knjigama koje mu je Crnković objavio u Hitu, nije bio četnik. Meni se Kapor nije sviđao, ali ne zbog četništva, jer, kao što rekoh, on u tim romanima – Foliranti, Una, Provincijalac, Knjiga žalbi, Zoe – nije bio 'četnik' već što mi je smetala, tako sam ja tada mislio, crnorealistička siromaška nota. Kasnije je Kapor u trenutku iskrenosti priznao da on nije napisao te knjige zato što je voleo svu tu bedu glad i sirotinju, već da bi to isterao iz sebe. Uostalom jedan od ovih romana je čak i postmodernistički. I sa Crnkovićem sam se složio da bi svako tada mogao da zaključi kako je Kapor ljubitelj Zapada sa svim njegovim vrednostima. Kako je onda došlo do toga da Kapor krene u zavičaj posle Osme sednice? Nemam pojma. Moža su razlozi lične prirode – možda je onaj negativni resantiman gladnih godina i muke da se dođe do ženskinja konačno odradio svoje kao paklena mašina? Kapor nije voleo lepe muškarce, pogotovo mlađe. Mrzeo ih jer jer je voleo njihove vrnjakinje i u jednom romanu je jedan njegov lik rekao nešto u stilu 'ja ovako mator vam jebem klinke a vi mladi i snažni i visoki ništa'; mislio sam u to vreme da će Kapor i Arsen Dedić misliti isto, da će im biti bliža muka generacijska i žal za mladošću nego nacionalističko pojanje. Koliko sam bio glup vidi se po tome što tada nisam ni znao da je Arsen – Srbin i to sam saznao tek od Crnkovića. Ali, Kapor nije bio loš pisac. Naprotiv. Dva najpismenija pisca u srpskoj književnosti su – Mića Danojlič, čije mi je pismo otkucano [i]kirilicom[/i] Crnković fotokopirao i dao – i Momo Kapor. Kapor je, na primer, znao da se prezent od žvakati kaže žvače zbog neke palatalizacije, a ne žvaće što bi bilo od žvatati. Devet od deset naših lektora danas to neće da prihvati. Nije pravio tipfelere. Da li ste i vi bili zadovoljni Kaporovim jezikom i slažete li se uostalom sa ovim o Danojliću i njemu? – Zlatko je spremno odgovorio: - Za Miću se slažem, ali sam ja dosta toga ispravljao kod Mome... – Ali, to je bio sprski jezik, a ne hrvatski?! – Pa, slično je to... – Dakle, Momo se školovao uz rad...! – Otpijem još malo janice, dovršim flašicu i otvorim novu koju su mi u međuvremenu doneli. – Dedić i Kapor su bili generacije 1930-ih, oni su kao što je rekao Pavić, bili premladi da budu pobednici u ratu pa su im 'očevi bili pobednici'. Oni su imali kritički pogled na posleratnu oskudicu bez onog žara pobednika. O tome se moralo ćutati. Generacija 1920-ih je bila partizanska. Jednom su se u zagrebačkom studiju našli Edo Murtić i njegov gost Bogdan Bogdanović. To su bili titoisti. 'Da nije bilo Tita niko za nas ne bi ni čuo', govorili su uglas. Malo pre Osme sednice. Arsen Dedić je kao i Kapor bio subverzivac, zapadnjak. Jednom je Arsen u zagrebačkom studiju, krajem 1980-ih, čitao jednu zajebantsku pesmicu protiv partizana. Do njega je sedeo Jure Kaštelan. Jure je oborio pogled. Meni bilo žao Jureta. Zašto sam ovo sve rekao? Da bih pokazao kako se razlikuju 'godovi' u shvatanju tog prokletog socijalizma, generacijski. Generacija iz 1960-ih mogla je da bude u zabludi kako žive u najboljem sistemu na svetu. Generacije pre šezdesetih to nisu mogle, a one posle su 'začete u budoarima povampirenog nacionalizma'. – Otpijem još malo janice i obrišem znoj sa čela. Vidim da je Zlatko zadovoljan i to mi je najvažnije. Ravnateljica ima pokeraško lice. Đapić je ustao i ptišao. Počnem gledajući pravo u Zlatka. – Kada sam već toliko pričao o Kaporu, hteo bih da pomenem i jedan doživljaj iz Sarajeva njegove mladosti. Vi ste taj doživljaj imali na prevodilačkom stolu pre mnogo godina kada ste prevodili uspomene jedne amerikanske novinarke. I taj deo ste, kažete vi u 'Carskim mrvicama' morali da izbacite jer je po mišljenju nekog ideološkog policajca po imenu Mate vređao socijalistička osećanja, ili kako se to već govorilo. U 'Mrvicama' ste taj odlomak ipak napokon preveli. I ovde moram opet da zađem u digresiju. Vi ste, naime, tražili primerak knjige te Amerikanke, neke čepe opšte prakse inače, ali u kancelariji Znanja ga niste mogli naći, jer ste pod Tuđmanom šutniti iz te izdavačke kuće a sva dokumentacija iz vaše kancelarije je pobacana! Na ovom mestu sam hteo da kaežem, da ste, eto, preživeli nečlanstvo u SK u staroj tamnici naroda, ali u novoj Hrvatskoj ipak niste preživeli ko zna šta, i mislim da je to šutiranje iz Znanja ožiljak koji vas najviše boli od svega što ste loše doživeli, iako niste bili zlopamtilo. Valjda ste zato i rekli da sada žalite što ste toliko energije gubili kao urednik, umesto da ste još više prevodili. Ne znam da li sam u pravu ali evo vi možete reći. – E da, u pravu ste, mislim da ste to dobro pogodili. – Ta sarajevska crtica se inače odnosi na gostovanje te Amerikanke u Sarajevu. Tada je ona upamtila Bora Draškovića, Moma Kapora i...Meša Selimovića. Mnogo su joj se dopala prva dvojica, jer, kao, nisu žudeli za stipendijama sa Zapada već su nudili autentično odbijanje partijske monolitnosti, 'bili su nekonformisti i avanturisti', pa su, tako, ukrali partijsku limuzinu i provozali se zajedno po Sarajevu i okolini. A deo zbog koga je taj odlomak morao napolje odnosio se na jedno književno veče na kojem je Meša Selimović pitao gošću iz SAD zašto ne pominje Džeka Londona. I to joj vrlo zamera. Meni je ostao utisak neke naučene nadmoćnosti kod te novinarke koja je bila rešila da traži autentičnost u oskudici kao antropolog koji se unapred oduševljava divljacima.

................... ......................................... ..................................

"Dobar provod"

„U neko doba, međutim, pojavi se sredovečan par, ona i on, koje dotle nisam viđao. I Klaus se malo žacnu, jer se taman zadubio u svoje novine. Skinuše kapute, zatražiše tost i pivo. Čovek ostavi svileno šalče na sebi, a ruku uvuče duboko u džepove pantalona. Delovao je iseđeno, zimogrožljivo. Tako malen i ksršen odudarao je od glomazne žene, koja i ne bi delovala odviše propalom da je nisu opterećivale bolesne noge. Takve oteklne, guke i lepinje retko se mogu videti na javnim mestima. „Prolaznici“, rekoh u sebi, „ovde ih nko ne poznaje“.

.... ...

Žena izvadi ogledalce i šminku iz četvrtastog koferčeta i dade se na posao. Često sam tokom putovanja kroz Nemačku sretao ljude koji uprkos svoim godinama i oronulim snagama daju sve od sebe da spasu ono malo života što im je ostalo. Dok kod nas ljudi prerano ostare (ne samo zbog siromaštva i loših uslova, već zbog duhovne utučenosti, zakržljale svesti o mogućem razvoju itd.), ovi Nemci se bore do kraja. Uvek bih se radovao takvoj borbenosti, tavoj ljubavi prema opstanku. U jednom gradu, čini mi se u Zapadnom Berlinu, između blokova zgrada, smešteno je veštačko klizalište. Jedna od zabava za ukućane tih blokova. Klizači, ulavnom dečurlija i mladež, unosili su pokret u te vertikale od betona, stakla i senki. Među njima se našla i patuljasta starica u lavoj haljini, sa cipelama ušniranim do kolena. Ne obazirući se ni na koga, starica je zaneseno izvodila svoje nesigurne, spore figure, razmišljajući možda da je Sonja Heni. Ta ona je, svakako, svojevremeno posmatrala spaljivanje ljudi, gradova i knjiga, koga sve nije izgubila u ratu i šta joj se nije lično desilo, ali ona se, eto, održala na površini, klizajući se po naslagama snova, uprkos svemu. Viđao sam ostarele bicikliste na sporednim putevima kako grabe put vrhova gde ih je možda čekalo neko novo JA. Divio sam se lovcima leptirova na jezeru Pilvung, čije će zbirke uskoro postati vlasništvo muzeja. Častio sam kriglom od dva i po litra penzionisanog tramvajdžiju koji je sačekivao svoje mlađe kolege na poslednjoj stanici i besplatno im pomagao da obave manevar u gradu Hamburgu. I on je meni uzvratio pivom a usput me uputio u prirodu i karakter tramvaja i moj dotadašnji otpor pretvorio u duboku naklonost.

....... .....

Dok sam je posmatrao, zaklonjen abažurom, kako utiskuje karmin u široke usne, iscrtava ivice nekakvom pisaljkom, te prelazi na trepavice, kao da je za svojim toaletnim stočićem, razmišljao sam i daje o prednostima razvijenih sredina, od kojih je svakako najveća u mogućnosti da živiš svoj život ne hajući odviše za druge. Ovakvu tetku bi kod nas proglasili isluženom fuskom i to bi joj neprekidno stavljali do zannja, ako ničim drugim ono bar podgurkivanjem, namigivanjem..."

....

Svetozar Vlajković, iz pripovetke "Zlatni dečak", zbirka "Dobar provod", strana 115-116.

Interview

Link:::: intervju sa mnom u danskom Politikenu ...

...

Na slikama su novinar, fotograf i neverovatno tužna devojka, koja je nosila aparate i baterije i filmove.

...

Kada se u tražilicu internetskog izdanja lista Politiken ukuca "serbisk", izađe sledeće: 1) srpski bampir luta i mami turiste 2) srski ratni zločinac dobio 27 godina 3) srpski ratni veteran pobio pola sela 4) srpski ratni veteran koji je pobio pola sela ubijen 5) srpsko finale kupa završeno skandalom-----Ovaj intervju je zaista doprinos ugledu Srbije u svetu.