Link za pozorišni putopis iz Zagreba na e-novinama
Još jedan oldtajmer ovde frkće kao stari mačor – Vlatko Dulić, u ulozi simpatičnog mrguda-patera što cvika od emocije. I ovaj tekst je primer falocentričnog sveta u kome je odnos otac-sin glavna tema, dok je ženska uloga posvećena takoreći nevernici ili je ona u najboljem slučaju bezosećajna guska... Zajebavam se, ovo je imitacija feminističkog diskursa. Uloga Darije Lorenci pokazuje zašto većina glumaca ne želi da im ćerke bude glumice. Ako ih i ne teraju da se skinu gole (umetnički opravdano, naravno), onda im ostaju ovakve uloge: prenašminkana stjuardesa koja jedva da može izazvati ravnodušnost. Zajec je cedio suvu drenovinu i nacedio za vrč šućmuraste medovine. Za vreme izvođenja 17. marta, Navojec je trebalo „da pomogne tati oko bojlera“, Dulić je u večitom zadirkivanju otac-sin rekao „Javio se majstor“, to je izazvalo malo mlakog smeha, a onda je Navojec prineo upaljač bojleru koji je - eksplodirao. Bogme žestoko. Po svemu sudeći neplanirano. Dvojica tehničara do mene su zinula: „Šta je ovo?!“ Bilo je očigledno da je Darija Lorenci (svo troje glumaca se sve vreme nalazi na sceni) u šoku pokrila usta šakom; Dulić je ostao mrtav hladan i kasnije je ekstemporirao - „Eksplodirali smo Hegel, bojler i ja...!“. Zatim je usledio smeh. Navojec je imao dosta kreča po sebi, ali i on je sačuvao prisustvo duha. Kasnije su one šoljice pomenute na početku upotrebljene, iz njih se pila kafa, ali kafe nije bilo i tako su gledaoci svedočili malom paradoksu: prava eksplozija kad joj vreme nije bilo, plus pijenje nevidljive tekućine. Srećom po glumce, pravila Dogme nisu prekršena nesrećnim slučajem.
