Intervju Mirka Kovača iz 1971.

Iskopani intervju Mirka Kovača i z1971. ---------- link ka e-novinama---------------

Fantazmagorija iz godine kulture 1998.

Link za prozu u najnovijem broju časopisa POLJA -----------------------------------------------------

Kolumnist u sjeni...Zagreb, travanj 2014

---------------link za uredničku recenziju--------------------

Jutarnji bus iz Niša preko Bgd-a do Zgb-a. Domaći prevoz: Zaječar, Zadar, Zagreb... Na stanici više nema predizbornih plakata kao u martu, već samo jedna reklama za omladinski turizam: Zakintos vas čeka!.

Idem u Zagreb da se sretnem s izdavačem zbog ove knjige:::

A s urednikom, koji živi u Rijeci, ko zna kada ću se videti.
Zagreb izgleda sve oronulije.

Ovog puta rezidencija mi je u Tkalčićevoj, na samom kraju te ulice.

S trećeg sprata gledam turistički cvetak Zagreba. Zgrada nema lift. Nekadašnji gradonačelnik Buzančić - za čiju predstavu već imam ulaznicu za subotu - stanuje na IV katu u zgradi bez lifta ali iz inata nije hteo da se ugradi dizalo da komšije ne bi kenjali kako ima privilegije. Domaćica mi je pomogla u nošenju koferčine.

Ovo je posmrtna maska Zvonimira Milčeca, koju su - umnoženu u stilu voodoo lutkica -  postavili na prozore u hodniku moje zgrade::::

Odmah posle tuširanja - trk u dva pozorišta da pokupim ulaznice, pa u Tip-Top na ručak.

Pašticada s njokima i ficlek medium rare, s blitvom  i krompirom. Uveče je bila svečanost posvećena jubileju Večernjakove kratke priče u "Profilu"; Branka Primorac je bila među čitačima i pozvala me je, ali ja sam se odlučio za Krležinu "Ledu" u Gavelli. Da sam otišao, ispalo bi da nudim novinarima Večernjaka svoj roman, a prozu Dimitrija Popovića sam već čitao...

  I nebo je zatvor uskim ulicama (Avtomobili, Maribor)

Ledu sam gledao "sa školom" - mnogo mladih, veoma mladih gledalaca.
Bilo im je dosadno i posle pauze polovina ih se nije vratila u salu.
Da li je umesto predstave trebalo da "minglujem" na jubileju Večernjakove priče? (Od priče koju sam im ove godine poslao - 1. januara tačno - napraviću peti deo mog petoknjižja o tranziciji.)

Dok sam "s decom" gledao Krležu, na šta sve nisam pomislio:
 1- na Virdžiniju Vulf i njena razmatranja o položaju žene (objavjeno samo godinu dana pre prvih odlomaka "Lede" po časopisima), pa na
2- Manovu "Smrt u Veneciji", a moje sluđene asocijacije došle su i do
3 - Aleksandra Popovića i TV serijala "Ceo život za godinu dana" iz 1970-ih (kada su ljudi po beogradskim ulicama psovali jednog glumca zato što je bio negativac).

Da li likovi u Ledi pričaju onako zato što pisac želi da "iskritikuje trulež buržoazije" ili je reč o skribomanskom zamajcu koji se nije dao zaustaviti posle Glembajevih? (Tu treba dodati i "U Agoniji" - sećam se verzije Steve Žigona...)

Kritika 1930-ih se opredelila za ovo prvo.

A glede ove izvedbe iz Gavelle: Svrtan je ubacio neka priviđenja za Urbana (Ozrena Grabarića) u vidu lepog dečaka u mornarskom odelu, a - ako se ne varam - Aurel (Franjo Dijak) ima nesvesne homoseksualne sklonosti prema njemu (Urbanu) i pri tome ispaljuje ženomrzačke tirade.

Kasno uveče, pljusak me tera da se sklonim pod ciradu nekog kafića u Tkalčićevoj. U daljini gledam kip Marije Jurić Zagorke i pada mi na pamet da milostiva ima predobre sise a i rit joj je za pljesnut... Klesar mora da je bio narajcan...
....
....
Sutradan se sretnem s Brankom Primorac u kafiću Profila. Sad mi je već krivo što nisam osobno poradio na samopromociji dan ranije. Dok sedimo u Bogovićevoj, Branka nekome maše i ta persona prilazi našem stolu. Već odzada sam osetio nikotinski zadah ovisnika koji se pustio niz vodu i ne razmišlja više o vanjskom dojmu. Bio je to Dražen Ilinčić. Branka nas je upoznala, rekavši da je reč o velikom srbijanskom obrtniku pisane riječi, a gosin Ilinčić je rekao "jao baš fino neka piše" i onda mi je srećom okrenuo leđa.

Nakon kratkog susreta, imao sam dovoljno cajta da trknem u Kutjevo na pohani pileći odrezak. Konobarica me je propoznala iz doba kada  me je tamo čašćavao Zlatko. Usput smo Branka i ja spomenuli još neke odlaske, pa i Milčecov. Mene su njegove stanovite reakcije čudile, dok mi Branka nije ispričala sopstveno iskustvo s njim. Kada sam sutradan napokon svratio u Milčecom kafić "K & K" (kava i knjgie) i video izlepljene novine s njegovim ratnim kolumnama, shvatio sam da se s njim nešto dogodilo za vreme rata.  Koja suprotnost u odnosu na, na primer, Joška Martinovića, koji je i te kako imao razloga da bude s milion "sindroma" a izabrao je da tera čisti humanizam i hedonizam sve do kraja...

Prejeo sam se u Kutjevu, i došao je konačno red da se upoznam s izdavačem, Uzeirom Huskovićem, i to - baš u Pifu, mestu zločina i radnje i čega sve ne mog romana. Naivno se još nadam da će Pifu pasti na pamet da za besplatnu reklamu časti promocijom u svojim prostorijama... Ispred Pifa šetka se Uzeir.

Skoro tri sata smo pričali o knjigama i književnosti, ali nije to ništa:: po povratku u Beograd vidim predivan okrugli sto u nekoj gradskoj bibiloteci i tom prilikom Dejan Stoiljković govori o pekarima i piscima, te veli da kad bi neko streljao pekare bila bi panika ali pisci da visu na Terazijama ne bi bila veća šteta. Karikiram, priznajem.

Sad mi pada na pamet izjava bišeg direktora PKB-a Jočića da čovek može da nosi košulju od juče ali ne i da jede hleb od juče. Osim da pravi poparu, dodao bih ja, i u tom smislu bih to razradio u tezu da su postmodernisti i epigoni u stvari autori popara od bajatih kifli i vekni... Ali šta je s engleskim pudingom od hleba? To je puding od svežeg kruha, profesorska književnsost, dakle perko hleba pogače... No da se vratim ja Huskoviću i  meni, da ne kažem samom sebi.

 Evo nas u praznom kafiću Profila, a i knjižara je pusta. Onaj veš na slici gore samo ilustruje kako smo pretresli i prljav veš S-H izdavaštva... (ha ha) Zapričali smo se i zamalo da okasnim na "Žutu crtu" u ZKM-u.

 Ko je došao samo da vidi golu Luciju Šerbedžiju, to je mogao odmah na početku: vrlo mudro je to odrađeno u prvih 5 minuta, čime se još jednom pokazalo da je onaj filmski recept - jedna od nastrože čuvanih javnih tajni u svetu filmadžija - da sise u prvih 5-15 minuta filma održavaju pažnju gledalaca do kraja, i te kako validan i dan-danas.

Autorke teksta su dve Nemice, reditelj je Ivica Buljan, a predstava vonja po Horvatićevoj "Garaži", ne samo zbog muzike - Ksenija Marinković i Jadranka Đokć odlično sviraju bubnjeve - već i zbog fizikalnog preistupa, opet se koristi strunjača i od glumaca se zahteva mnogo napora.

Nekoliko tokova se prepliću, lažno politički-korektno spasavanje odbegle - krave "Ivone", što pruža priliku aktivistima svih boja da se produciraju, pa useljenička politika, pa teror antiterorizma, plus čamotinja wellness centara kao simbola, jelte, - čega? Pa otuđenosti, normalno.

Publika je ovog puta bila generacijski raznovrsnija ("ne sa školom"), od čike od možda i 80 godina do tinejdžerki. Govor tela - prekrštene ruke i šaka preko usta - odavao je određen šok i nelagodu, ali je pažnja sve vreme bila na visini, jer su svi tokovi radnje ušnirani kako treba i mogli su se pratiti. Bilo je i pola tuceta komičkih odušaka, Barbara Đurović u tiradi protiv internetskog aktivizma, Pjer Meničanin kao Al Šamih i Jadranka Đokić kao prevoditeljka, Živolić kao pilot s monologom, Mašković kao cinični birokrata...

Goran Bogdan i Lucija Šerbedžija su bili bračni par u čamotinji turizma, a ona je još i izvodila songove.   Od gledalaca iz I reda se zahtevalo malo sudelovanja. Ja sam obuo one moje fensi šuze, istuširao se i obukao košulju iz Kopenhagena i fine hlače, ali su me opet zaobišli...

Sutradan sam skoknuo nešto Superknjižare ali pre toga sam overio bircuz "Kod Cice". Tonči, koji me je pre 3 godina pitao odakle sam i sve to, sada me nije ni prepoznao. Ne. ne ću ga daviti s tim.
Odem ja u Superknjižaru i nešto nabavim (Birgithe Kosović i ja ćemo valjda od toga imati neke vajde) i u povratku ispred Kavkaza vidim Pigmaliona, Sinišu Popovića. Sednem do njega da ga špijuniram, a kao da sam znao, za njegov sto je seo Radovan Marčić, pa se razvezao razgovor o kazalištu, a ja sam pamtio pa da posle prijavim SOA-i.

 Radovan Marčić - koga ću kasnije videti na premijeri "Dobre duše iz Sečuana" u Komediji, pominjao je neku monodramu o trubaču Armstrongu - to je gledao u Nevjorku - a Popović je najavljivao svoju neku monodramu. "Znaš ja sam oduvijek kazalište smatrao interakcijom, a mislio sam da monodramu nikad neću raditi, to mi je bilo kao igranje s Desankom Šakić", rekao je Pigmalion. "Ima teksta za sat, oko sat, pedeset minuta do sat i pet, ali sam ja listao to i nešto mislim, ako gledaoci trebaju čekati 4 minuta da shvate što ja to hoću... pa sam predložio da jednu rečenicu sa 4.-te strane prebacimo na početak..."
A tada je pored Kavkaza prošao Ivan Salečić stariji:::::::

Brehtov "Dobri čovjek iz Sečuana" je bio prvi Bherh koji me nije udavio. Kostimi su osavremnjeni, policajac Ljube Zečevića je, na primer, odeven kao londonski bobby, ali nije samo to u ptanju: kao da je svima jasno da je Breht uzeo Kineze da bi na taj način kao u vicu vikao "dolje Nixon!". Kada jedan od bogova kaže "moram ćemo dati ostavke!" i kada oni otruju sudiju da bi ga zamenili, publici smešno jer ima u vidu našu (to jest njihovu, ali opet našu) situaciju. Jasna Palić Picukarić u dve uloge se dobro naglumila. Ispred mene je Alfi Kabiljo svako malo šmrcao, kao da plače. Branka Primorac je našla ulaznicu i za mene, i pred predstavu sam se pozdravio i sa Strahimirom.

  U subotu sam konačno video Gabrijela, Borisa Buzančića uživo na sceni, da me mine želja. Iz I reda. "My Little Corner of the World" je obrada Fazbinderovog "Južnjaka", jedne kamerne studije o  teroru palanke, to bi se moglo uporediti i sa "Događajem u mestu Gogi" Slavka Gruma. Lažna optužba kao izraz poniženja & straha. Jedna miteleuropska muka, onaj "angst ljudi sa ruba", koji maštaju o uspehu, kao pevačica koju igra Jelena Miholjević, inače gazdarica Gavelle. Neki gledaoci do mene u I redu - poznati su mi nešto - vrlo su zlobno komentarisali Buzančićevu igru. Na kraju je on ipak dobio najveći aplauz - i bilo je očigledno da ga kolege vole. Imao je lep monolog bez greške.
(Nevezano ni sa čim: Franjo Dijak ima tako srpsko "ć" da bi mogao da igra u Beogradu. /ha ha/)

U piceriji "Lira" u Teslinoj može se jesti do 02.00. Uzeo sam pizzu "Sexy Pizza" i ona izgledao ovako, pimpek i jajca, ali to bi Severini bilo seksi. Očekivao sam nešto oblije, ili bar afrodizijačku kombinaciju s tartufima i češnjakom...

Pre Brehtovog "Dobrog čoveka iz Sečuana" (inaće u prevodu Ivana V. Lalića) svratio sam u već spomenuti Milčecov kafić na pelinkovec i kavicu.Sad mi je još draže što sam u romanu "odbranio sestre Baković od Miškeca..."