Glembajevi trče poĆasni krug

Iva Milošević je Maratonce temeljito prepevala. Misilm, film je prepevala a ponekad se držala teksta komedije kao pijana plota.

A i komad je prepevala, jer najmlađi član familije Mirko želi da se bavi novinarstvom a ne filmom, Kristina ne svira glasovir već gitaru i tako to.
Ona ćuti kao i u prvobitnom tekstu. 

Govor Mirka, to jest „Bogdana Diklića“ na kraju komada je dugačka tirada o tranziciji. Filip Detelić je potpuno drugačiji Bili Piton...

Gledaoci koji u glavi imaju film Slobodana Šijana (malo je onih koji pamte predstavu iz Ateljea) prepoznaće samo neke delove. Signature jokes su namerno preskočene.

Ovo je najozbiljnija predstava u povijesti Kerempuha. Više bi priličila Gavelli, sve je ozbiljnije, sve je – glembajevski. Rediteljka je želela da pratekstu priđe studiozno, izabrala je teži put, iako bi siguran dobitak bio samo „prepričavanje“ filma. Takav pristup bi možda svima bio lakši, ali koja je fora u tome? Ovako su glumci imali prilike da zaista izgrade ličnosti, da otelotvore nekoliko generacija jebivetara i ženomrzaca. Beogradskoj publici možda nije mnogo značio trud da se radnja smesti u tranzicioni Balkan, ali je zagrebačkoj to sigurno bilo prijemčivije.  

Beograđane je oduševila Elizabeta Kukić (inače zagrebačka Gospođa Ministrica) koja je igrala „Miju Aleksića“. Dobila je specijalan aplauz. Ličila je na Vlatka Mačeka s onom maskom i perikom. Hrvoje Kečkeš – Laki – je ostario ("sazreo"), pa je povremeno zvučao kao Sven Lasta. Tarik Filipović kao Đenka je odigrao spin off iz svog „Spektakluka“.

„Pavle Vujisić“ – Nikša Bitijer – zvučao je i izgledao kao slikar Mladen Trnski, i on  se posle “Mije Aleksića“  najviše dopao gledaocima.

„Bogdan Diklić“ Mirko je imao najnezahvalniji zadatak – kao pravi Zagrepčanec purger, onaj koji ne razlikuje „ć“ od „č“, bio je zamišljen da bude kao nekakav „Pipo Fink“ iz jednog romana Dubravke Ugrešić. To što je on morao da glumi bilo je krležijanstvo. Dušan Kovačević je jamačno zadovoljan kako je redateljka taj lik izgurala do kraja.

Biće koncerata...

Ima nečeg ohrabrujućeg u tome da je ekipa rokera (džezera, muzičara, umetnika - šta god) na bini mlađa od posetioca: to znači - ima nade!

Jeff Lynne još tera kera s pesmama ELO, na primer ovom gore, koja je bila na top listi zagrebačkog ZOV-a 1974. U stvari, znam da to nije moguće, jer je ZOV prestao da izlazi pre nego što je Lynne komponvao ovu stvar, ali volim tako da mislim, prosto mi pesma liči na 1974.-tu i gotovo.
I još ima matoraca, koji će ovog leta i jeseni nastupati.

A tu je i Vicky Leandros. I ona je bila top listi u ZOV-u.

Samo da preživimo ona samoubilačka kalifatska govna.
Biće onda i ovakvih koncerata: