Vidimo se kod konja!

Imate li i vi običaj da kažete »Vidimo se kod Konja!«? Ili, kad mislite na Trg, samo naznačite »kod Konja«, i gotovo. Zna se gde je to. Nema stotinu trgova!

Bez obzira da li mislite na poslastičarnicu koja gleda pravo u tog konja s jahačem, ili na mesto oko spomenika, ili uopšte na tih nekoliko desetina kvadratnih metara, kratku pistu za skejtere ispred Narodnog muzeja, popločano mesto za čekanje svog para na sudarima ispod sata ili ispred bioskopa Jadran, ili na sedenje na žardinjerama dok čekate bus 24 na primer, ili u gorem slučaju 37 jer će tu već biti gužva i čeka vas bitka za sam ulazak u prometalo a sva sedišta će već biti zauzeta, da li i vi kažete »kod Konja«?

I naravno da vas mrzi da, kako bi se reklo programerskim žargonom, tu makroinstrukciju razvijete do detalja, da biste se suočili sa paradoksom da se na Trgu Republike nalazi spomenik jednom knezu, da se on zove Mihailo, pa onda i Obrenović. O njegovoj ulozi u istoriji, pa o odnosu dveju dinastija. O značenju toga na koju stranu sveta je usmerena isukana sablja. Ili, kad bolje razmislite, niste ni sigurni da je isukao sablju; možda samo rukom pokazuje »onamo, onamo!«
Hajde, brzo se testirajte – je l' ruka ili sablja?

Ako kažete nešto u stilu »pa ne mora čovek da bude istoričar ili istoričar umetnosti, bre, da bi zakazao sastanak u centru grada!«, ko bi mogao a da se ne saglasi sa vama? Evo ja prvi priskačem! Ipak... Dakle, niste znali. Dobro...

Naravno ne pada vam na pamet da se preslišavate o istoriji. I zašto bi? I oni koji o tome nešto znaju, nisu se s tim rodili, već su to negde pročitali, pa vam dosađuju da nema smisla latinicom pisati grafite po tom spomeniku. Па, пишите их ћирилицом!

Da li se i vama, tako, događa, da s vremena na vreme, kada ležerno kažete »...kod Konja...!«, neko reaguje i sa prebacivanjem vas upozori da nije lepo našeg kneza Mihaila nazivati konjem, kako je to ne samo nepoznavanje naše istorije već i ruganje istoj i uvreda za ovekovečenog vladara, da »drugi narodi čuvaju, neguju i glorifikuju svoje«, a mi »sami sebe ne poštujemo«, i da je taj žargon mladih simbol ne samo lošeg obrazovanja i verovatno manjkavog programa iz nastave istorije, već ukazuje i na opšte moralno propadanje? I vi se onda nađete u situaciji u kojoj, ako ne pripazite, odmah završite u defanzivi, postiđeni, sa osećanjem krivice da ugrožavate ono malo preostalih vrednosti u ovoj zemlji »kojom su 500 godina harali Turci pa 50 godina komunisti, a sada dolaze globalisti da pod šljivu poteraju ono što je ostalo...«

»Nigde nema na svetu da se tako jedan lep spomenik, i još podignut tako značajnoj istorijskoj ličnosti zove tako pogrdno!«, odmah sledi nova paljba, dok vi, zatečeni prvom promedbom, valjda crvenite, i žurite što pre k tom kamenom konju, a osećajući se kao vo, žurite da se što pre iskobeljate iz neugodnog popovanja, iz tog osećanja krivice, dok vas gledaju mrke oči, po pravilu prosvetne radnice, večito nezadovoljne i srdite žene, uvek spremne da toplo-hladno (ti si pametna glavica pa ćeš sam shvatiti...!) posavetuje svako mladunče koje joj dopadne šaka... U pauzama između sesija na kojima sa svojim istomišljenicama, uz pletivo i kafu kuka nad opštim propadanjem duhovnih vrednosti, a »odatle je i krenulo: prvo je narušen moral, i vaspitanje u porodici, sve je preuzela ulica...« I vi tako, zbunjeni, kiselog osmeha, pokunjeni, postiđeni, hitate da što pre zbrišete sa poprišta nadolazećeg predavanja o ulozi Srba na Balkanu sve od VII veka naše ere...

Kako biste inače rekli: »Vidimo se kod spomenika knezu Mihailu Obrenoviću (rođen 1823. g. a ubiven 1868. g.!) na Trgu Republike?!«
To je kao kada biste rekli, otvarajući vrata dok polazite u trafiku da kupite novine ili cigarete: »Idem časkom u samostalnu trgovinsku radnju vlasnika Živanović Dragutina u ulici Učiteljska broj 23 da kupim nikotinske smotuljke sa preko hiljadu kancerogenih sastojaka...!«

Želeo bih da iznesem argumente u korist naziva »Konj«.

Prvo, konj kao takav je plemenita životinja. Naša crkva ga ne smatra poganim, za razliku od, na primer, psa. Konj je vegetarijanac, i inače probirljiv u ishrani, čist, uredan, veran onom ko ga izdresira. Konj nikada ne povraća. Dobro, to se može objasniti njegovim digestivnim traktom, relativno kratkim crevima i jednostavnim želucem, ali je fakat – vegetarijanac, koji jede onako kako bi trebalo i ljudi da se hrane: po malo. Dovoljno mu je 5 kilograma semenja dnevno, što je, s obzirom na njegovu težinu, skromno. Konj se uistinu ne prežderava! Pola kile sena na 50 kila težine – to je, bre, dijeta i da tako jedu manekenke ne bi im bili potrebni »fet burneri«! Mislim da ni Greta Garbo i ostale večito lepe žene što đavolu dušu prodadoše nisu pile vode koliko pije konj – on se baš hrani zdravo i uzima dosta tečnosti.
Toliko o telu.
Još su važnije duhovne osobine konja, o kojima doduše ne svedoči on sam, ali čovek sam priznaje, i to ne bilo koji čovek, već umetnik, »posrednik između kolektivnog nesvesnog i konzumenta umetničkog dela«.
Svako zna ono »vino pije ... pola Šarcu daje...«, ali bih vas zamolio da malo promeditiramo nad tim stihom.
Sećate se one izreke »s njim vino pijem!« u smislu da je taj s kojim pijete taj sveti napitak vredniji i od brata rođenog. Jer rodbinu ne možeš da biraš a prijatelje možeš. I pijenje vina je jedna od najvećih časti koje junak od pradavnih vremena može da doživi i ponudi drugome. Odbijanje da se s nekim popije piće, ubraja se među najveće uvrede koje se mogu zamisliti.
Dakle, sama činjenica da naši najveći junaci sa svojim konjima vino piju, govori o tome da su im oni ne samo prevozna sredstva, domaće životinje i korisna pomagala, već drugovi, s kojima su pijenjem vina povezani na mitski način.
U našoj narodnoj poeziji ima i premnogo primera da rođeni brat preotme ljubu naslovnom junaku, a da mu jedini prijatelj i pomagač ostane konj, krilat ili ne, ali konj. Nikad se junak naše narodne pesme nije mogao u nevolji osloniti na svoga brata koliko na konja.
Nije bez razloga da se konju pripisuju ljudske osobine. On je, danas bi rekli frojdovci, produžetak ličnosti samog junaka, njegova htonska priroda, ali mislim da je ovo i pravo mesto da vas podsetim na mitološko stvorenje Kentaur, pola čovek pola konj.
Malo se zna da je Miloš Obilić imao konja, koji istina nije leteo, ali je zato našem junaku mnogo pomagao. Ako je Tito jedini vrhovni komandant oružanih snaga u II svetskom ratu koji je bio lično ranjen, kako smo učili u osnovnoj školi i ponosili se time dok smo slušali poetske opise ranjenog psa Luksa, i slično tome, onda je Obilićev konj jedini za kojeg se beleži da je poginuo s gospodarom (koliko je poznato najrevnosnijim skupljačima). Može se reći da je taj konj bio Milošu Obiliću ono što je betmobil bio gospodinu Betmenu.
Banović Strahinja, inače prvi srpski politički korektni vojskovođa (on se ne bije s Alijom zbog vere ili teritorije, već da odbrani čast neverne ljube) koji oprašta neverstvo, plače i prihvata bez frktanja sve zahteve novog svetskog poretka i globalista je u duši, nije još onda hteo ni miraz da uzme. Samo konja. Đogina. Ne Đoganija, da se razumemo, Đogina.
Marko kraljević i njegov Šarac su inače neslavno poginuli u saobraćajnoj nesreći prouzrokovanoj vožnjom u alkoholizovanom stanju, posle susreta sa službenicima neke strane ambasade tokom kojeg susreta su kao vazali odali poverljive podatke koji su bili vojna i državna tajna, ali to se krije u narodnim pesmama. A nije brate ni važno za temu ovog eseja – setite se samo još jednom »...pola Šarcu daje...!«, i to je to.
Jabučilo, eto, ima i krila. Da ne zaostajemo za prijateljima Grcima. Vojvoda Momčilo je eto prethodnik Partizanske eksadrile. Ko je čitao pesmu o Momčilu i Jabučilu, a i to je bio deo nastavnog programa sa sve preda(va)njima o 7 ofanziva, dakle ko je čitao, seća se neverne Vidosave. Ona prevariše vojvodu Momčila, vojno lice i junaka s političarem Vukašinom, jer joj vlast delovaše otmenije. Vidosava je prva srpska gospođa ministarka, samo umesto zlatnog zuba hoćaše »da prede svilu na zlatno vreteno«. Ona je onesposobila krila Jabučilu, koji tako nije mogao da pomogne Momčilu.
Zelenko junaka Damjana je poznatiji od džipa druga Tita i kasnije Blaža Jovanovića iz kojeg je ovaj u lijevim zastranjenjima slatko izdavao naredbe da se pokoji kapitalista i izdajnik strelja uz tarabu. Sva braća Jugovići su imali dobre konje jer im je tatko Jug-Bogdan imao deo akcija ergele. I onda, kao danas što se bogatoj deci za diplomiranje poklanja auto BMW ili Mercedes sa mašnicom i iznajmljenom curom iz eskort servisa, tako se nekada za punoletsvo poklanjao konj. Damjan nikome nije dao da ga vozi, pardon, jaše, i sam ga je negovao. Braća izginuše na Kosovu, ali konji preživeše i to bih ja mogao svakojako dalje da tumačim u frojdovskom smislu, ali neću jer je dovoljno da uzmete u obzir veličinu podviga u tome što su konji sami našli put sa Kosova do Kruševca. Daću zasada jedno lepše tumačenje, da su konji koji su se vratili sa bojišta u stvari duše svih devet Jugovića...koje se duše nisu smirile zbog neobavljenog zadatka...

Malo ko zna da je Marko kraljević sa Šarcem postupio kao Japanac – možda ipak nisu bez osnova tvrdnje da su Japanci i Srbi srodni narodi?! (ja sam do sada primetio samo kose oči veliku radnu disciplinu..., a vi?) – odsekao mu glavu da ne padne živ u ruke Turcima. Sudbina konja je u nekim pesmama slična sudbini faraonove udovice u onom filmu Hauarda Hoksa – onda kada junak stigne da sam odluči o njegovoj sudbini. Tada se radije bira neka vrsta da tako kažem sudbinske eutanazije.
Ko ono reče »Kraljevstvo za konja!«?! Da, da, Dik III...

Konj je bez izuzetka simbol vernosti i odanosti; on najčešće voljno ide u smrt za gospodarom. On je i saborac i sabesednik. Svako može junaka izdati, i mati i ljuba i seja i brat i kolega ratnik, ali konj nikako!

A sada da pogledamo ko su sve bili jahači. Sam Mihailo Obrenović, koji je povod ovoj priči, okrutno je ubijen zbog apsolutističke vladavine (iako »prosvećene«, a to što mu sad pamte one oslobođene gradove, izraz je griže savesti zbog tužnog kraja). Milan Obrenović je ušao u istoriju kao jedini srpski vojskovođa koji je izgubio rat (uostalom agresorski) protiv Bugarske. Aleksandar Obrenović, koji je takođe ubijen zajedno sa kraljicom Dragom, uspeo je sve do pojave jednog drugog političara da bude jedini srpski vladar koji nas je udaljio od Rusa. Doduše, skandala je imao - ako se uzmu u obzir današnja merila - onako prosečno, malo manje od bilo kog američkog predsednika...

Crnogorski kralj Nikola je posle zauzimanja Skadra morao da prihvati ultimatum, »crnogorski Rambuje«, što je po nekima izdaja, a s rezultatom da je serdar Janko Vukotić formirao vladu kada je kralj napustio zemlju; neki iz Crne Gore bi mu, s druge strane, aplaudirali što je bio protiv potpunog potpunog ujedinjenja sa Srbijom; kralju Nikoli I su u Nikšiću i Podgorici podignuti konjanički spomenici.
O ponašanju Rusa povodom zauzimanja Skadra bi moglo mnogo da se priča, ali to je više u vezi s magarcima, to jest magarčenjem.

Za kraj, vraćam se na ono »Nigde u svetu nema da ljudi spomenik svom junaku zovu 'konj'...drugi glorifikuju svoju prošlost, mi je ismevamo...« To je jedna od osobina naših prosvetnih radnica da, pod jedan, pričaju o stvarima o kojima pojma nemaju, ili, pod dva, da upadaju u logičku grešku 'ko previše dokazuje ništa ne dokazuje'. Naravno da ima primera da i »drugi« svoje »veličine na konjaničkim spomenicima« zovu konj, a navešću samo, meni blizak, primer; u Kopenhagenu spada u studentski običaj da se svake godine u određeno vreme budući akademski građani provesele ulicama grada, a to uključuje i »kolo« oko spomenika jednom od najvećih danskih kraljeva, oko jednog od najlepših konjaničkih spomenika u Danskoj. Zovu ga »konj«.


*
Tekst je pre nekoliko godina objavljen u jednom književnom časopisu u rubrici "Gradski ćošak" i na više mesta u bespuću međumrežja (a evo i ovde).