ZITA - muški herc roman (2013)

Predrag Crnković ZITA – muški herc roman 102 str. Izdavački studio Čekić, 2013, I knjiga edicije Baš Čekić Tekst na zadnjim koricama Pre nego što se postavi pitanje ima li ("pravih") ljubavnih romana u srpskoj književnosti, trebalo bi postaviti pitanje postoji li uopšte ljubav? Junak ove knjige, prepun nesavršenosti kao šipak koštica, s toliko slabosti da je to već privlačno, prema Ljubavi s velikim slovom postavlja se na način "srce hoće, a dupe klokoće". Dok mu emotivna oštećenost i hinjeni cinizam na uho zbore ono što savremena psihologija odavno prodaje kao nauku – da je romantična ljubav opasna zabluda – on ne može, a da ne posegne za njom, kada mu se učini da može da spoji "puki seks" sa ostvarenjem ljubavnog ideala. Tražeći preko hedonizma pogače – usput s glavom u oportunističkom pesku tokom godine kulture 1998. – naš heroj promašuje kapije ljubavi i gubi krhki flaneristički spokoj štoi mu je davao iluziju slobode.

,,,,, ................

/odlomak/ ... Zita je bila ono što sam ja zvao drugaricom, iako sam to gotovo uvek odvajao od seksa, ne svojom voljom, već je to tako ispadalo, odrastao sam sa tri veoma stroge žene u malom stanu i naučen da se stidim svega i svačega, u kući je bilo previše ženskinja, a napolju, gde god sam se zatekao bilo ih je opet pa premalo, seks se krao, otimale su se tuđe cure, ja sam uvek bio padobranac, u prolazu, a jednom kada se do kraja upoznamo, sve propada. E sada, evo saveta, za nekog mlađeg, ako mu se potrefe takve zvezdane konstelacije da je u momentu dok ovo čita pametan pa bi hteo da usvoji već prežvakano i tuđom mukom plaćeno znanje: ako vam neka feministkinja na ovo »drugarica i ljubavnica istovremeno« krene da sere kako je to u stvari muška fantazija da se žena, devojka, šta god, o njemu brine i kao majka, a da se noću ispod jorgana pretvori u »golu Ruskinju za pet 'iljada«, slobodno je oterajte u tri lepe materine! Ne Ruskinju, nego feministkinju. (Ruskinju, pak, pitajte »Kak vi deržajets?«) I evo vam uostalom kontraargument: te iste feministkinje koje, eto, vapiju za jakim muškarcem koji bi bio i dobar ljubavnik a ne bi tražio da ga žena izdržava, i koga, kao, ne mogu ni svećama da nađu, e, drugovi, taj idealni je zapravo njihov tata! Samo vi slušajte šta vam kaže preživeli pripadnik ljudske zajednice sa ovih zajebanih geografskih širina. Feministkinje su još uvek zaljubljene u oca, i žele da im on i dalje kupuje poklone mašući čekovnom knjižicom (danas kreditinim karticama), i kada »nezavisna žena« sere o ekonomskoj nezavisnosti i napada našu iskrenu osećajnost i ljudsko poštenje koje čezne za drugaricom koja ne žali pičke, e onda samo recite – »A vi žene u stvari samo želite sponzora.« I znajte da ste pogodili metu. Pobeda je vaša. Najbolje je da tada ustanete i odete iz zabezeknutog društva, a ako ste u kafani, onda demonstrativno platite makar svoj deo računa. (Ako niste pri parama, onda ipak savetujem da još jednom pojedete govno i pričekate do sledeće prilike za taj nastup.) Kao i uvek, kad god bih se našao u po pravilu kratkotrajnoj telesnoj vezi, moje druženje sa Stanetom je bilo tako reći »zamrznuto«. Bilo je to nepisano pravilo – čim se ja ne javim dva-tri dana, znači da mi je neka milosrdna vlasnica grudnih visuljaka i najsvetijeg hrama među nogama dala da se tamo molim. »I opališ je golim!«, dodao bi Stane i tako se smejao svojim hrapavim glasom da su se zidovi tresli. On je uvek tako govorio u muškom društvu. Tada bi nas obično i Jelica zvala da dođemo ili na nedeljni ručak ili na večernju kafu, da ona »proceni« moju trenutnu drugaricu. Stane bi se uvek šalio, voleo je da psuje, dok je Jelica – sve dok se ne naljuti na nekoga – bila uzdržana dama. Koliko puta sam ja dolazio nešto posle podneva, kada je Stane po običaju tek otvarao oči, on bi kao gurman i gastronom poput mene preuzimao kuvanje onim danima kada je njegova Jelica išla da radi, pa bi ga ona terala da se što pre rasani i krene u kuhinju, dok se ona sprema na poslepodnevnu smenu, i Stane bi iz sveg glasa pevao »U druga Tita velika je kitaaaa...!« inspirisan nekim političkim raspravama ili vestima koje je gledao prethodnog dana, ili bi opet komentarisao moj pogrešan izgovor »pizze« jer ja sam iz inata istrajavao na dugouzlaznom naglasku, a on je uvek i bez izuzetka ponavljao vic kojem se on sam najslađe smejao: »Nije to pii-iica, to je bre pičketina...!«, i jednom kada sam gladan svratio kod njega i usput poneo 6 parčića pice (da bih se revanširao za leskovačku mućkalicu koju je on za mene pripremio dva dana ranije) iz susedne pekare a oni mi to bezvezno zapakovali u kartonsku kutiju u koju bi mogla da stane porodična pica prečnika 36 centimetara, on je gotovo umro od smeha: »Vidi bre koliko je narajcan, nije mogao da odoli pa je doneo ovoli-iiiku pičku...!« i smejao se tako da se ceo soliter – novogradnja iz 90-ih na donjem Dorćolu na parnoj strani Dubrovačke ulice – tresao od njegovog smeha. Kaznio sam ga tako što sam, dok se on smejao, pojeo dva parčeta više od njega. Elem, moja tekuća ženska i ja bismo svratili, a odmah bih po Jelicinom pogledu mogao da vidim da li je zadovoljna. Stanetu je svaka bila dobra, on mi je aplaudirao na svakoj osvojenoj biografskoj recki, a kada me je jednom Jelica onako izokola kritikovala da mi je cura, hm, sačuvaj bože, kurvetina i buljava, i kada je počela da govori o ličnosti, da devojka treba da bude i pametna, da treba da gledam i šta je »unutra«, Stane je odmah uskočio: – Pa gleda on unutra... I Jelica nije mogla a da se ne osmehne, a ja sam ipak pokušao da objasnim: – Znate, ja sam zadovoljan sopstvenom ličnošću i pameću, pa i ne tražim baš toliko nečiju tuđu..« Stane je umirao od smeha, Jelica je slegnula ramenima, a kada sam posle nasamo rekao Stanetu ono što uostalom i mislim a što se može reći samo u muškom društvu: – Ne jebem je u ličnost već u pičku, a inače sam pametan za oboje...! – Kada je to čuo samo što nije srušio ceo Dorćol svojim smehom. Posle toga je nedeljama aludirao pred Jelicom na te moje reči, sam sebe zasmejavajući, dok jadna žena nije imala pojma šta je njemu toliko zabavno. E u slučaju moje Zite, Jelica je od prvog sekunda bila zadovoljna. Odmah mi je, dok Tanko nije gledala, pokazala kažiprstom i palcem onaj znak Vegetinog kuvara, što je Staneta naravno odmah zasmejalo jer on tako pokazuje da su »najbolje ovolicne pičke«. A i Stane je, za razliku od ostalih poklonjenja mojih krevetskih trofeja, više učestvovao u konverzaciji sa mojom lepšom polovinom; uostalom, sa Zitom se imalo i moglo o čemu razgovarati; na primer, o tatar bifteku, koji je Stane voleo da pravi omiljenim gostima, a ja tek tada saznao da ga Zita voli. Dotle sam gotovo mislio da je vegetarijanka.

.... ,,,,,,,,,,,,,,,

Čitali smo Belu Hamvaša, Zita i ja, jeli smo čvarke sa hlebom i čitali Hamvašev odeljak o ishrani u kojem opisuje pripremu čvaraka (obavezno zalivanje mlekom!); taj primerak knjige smo u Gradsku biblioteku vratili zdravo zamašćen!; voleli smo Astora Pjacolu, Dedića i već pomenute Ganse; mogli smo i u KST na veče hevi metala i na Kolarac na koncert barokne muzike; razumeli smo se; a mogli smo i da ćutimo. Mislio sam da sam nagrađen neobjašnjivom milošću onda kada sam već odustao od ideala ljubavi. U mislima sam svakog dana zahvaljivao »Hvala ti Skote Peče!«, smejuljeći se smešnom vokativu tog tipa koga sam izgustirao još pre dvadesetak godina. Prepustio sam ga šiparicama i, na mentalnoj polici sa knjigama koje mi više ništa ne znače, naslonio sam »Put kojim se ređe idena« na požuteče bukvare Eriha Froma koga i danas još obožavaju brucoškinje društvenih nauka. Ali, izgleda da si u pravu, Skote Peče, iako purnjaš kao dimnjak i s tom religijom si mi se popeo na... «Skote, Skote Peče, ipak ti dobro reče!«... E jes' kurac. Skot Pek je pravi drek! Ipak, nisam ništa shvatio za sve te godine učenja u glumačkoj školi zvanoj Život. Tačnije, nisu mene ni primili; padao sam na prijemnom ispitu jedno milion i sedamsto hiljada šesto sedamdeset devet puta, to je bio moj čisti amaterizam; Kosta Trifković i to... Izbiračica u muškoj verziji. Jednom sam gledao to na Krstu, mnogo davno, i – zaspao sam. Nikada ženskoj ne poklanjajte knjigu! To ste možda i znali, ali ne škodi ponoviti. Ako biste za poklon curi morali da birate između motorne brusilice i knjige, verujte mi, brusilica je bolji izbor. To sam znao mnogo pre Benija Benasija. A ipak sam joj poklonio knjigu. Malu jednu, tanku, ma ništa. Većina sponozoruša ima deblji novčanik od te knjige. Šta je, šta se kliberite, ništa šmrkavo nisam kupio: Rituali, Sajsa Noteboma. Ma ništa, kažem. Ali fatalna ljubav glavnog junaka se zvala Zita, koliko se sećam, neka afrikanska princeza ili misica, nekako se našla u Amsterdamu, i, koliko pamtim, i tom književnom liku je ime Zita bilo seksi kao i meni. Zato sam uzeo taj tako reći broširani pamflet protiv obezdušenog potrošačkog zapadnjačkog društva. Koliko smo samo truda uložili nas dvoje da bismo otkrili da li je Katrin Zita Džons u srodstvu sa mojom Zitom. E takve stvari zbližavaju ljude – golema energija i entuzijazam u izvođenju potpuno nepotrebnih i blesavih poduhvata, kao što je pretraživanje rodoslova jedne američke glumice. Da bismo na kraju ustanovili da je trebalo prvo da pogledamo kako se njeno ime piše u originalu, pa bi nam odmah bilo jasno... Smejali smo se, a kad se sa nekim smejete – ponavljam se, ali ne može se prenaglasiti važnost zajedničkog smeha – to vam dođe kao izjava ljubavi. Knjiga je inače imala nesrećan kraj: on, jedna obična somnabulna landara sa dobro plaćenim honorarnim poslom inokorespondenta, iz obesti otera Zitu od sebe nemotivisanim neverstvom, jer hoće nešto više. Shvatio sam poruku, pisac prosto viče čitaocu da je destrukcija neminovna, ako hoćeš veće nego što imaš u vreći... I nudi odgovor. Više se ne sećam kako, ili u obliku jednog rituala, ili možda nadmoćno zaključuje da nam nema spasa, ali jednostavno nemam srca da još jednom prelistam tu knjigu. I bolje je da čitate šećerne vodice, uostalom! Život je dovoljno okrutan, šta će vam još ružne stvari i u knjigama? Samo upamtite – ne kupujte ribama knjige. Da dovršim ipak opis te večeri kada smo se prvi put skinuli goli i legli. Pre upotrebljenog trećeg prezervativa, kada sam video da se sprema da pođe kući, rekao sam: – Hajde ostani ovde, spavaj kod mene. – Dobro, ali moram da se javim kući. Telefon mi je ležao na tepihu dnevne sobe. Ja telefon ne držim u predsoblju jer ne telefoniram kašikama za cipele kao devedeset i sedam procenata našeg življa, a uostalom i nemam te cipelarske kašike. Neki telefoniraju papučama, ali ja nemam ni te, kako Slovenci kažu, »copate«. Ona je prvo sela, onako gola, dohvatila telefon i zatresla kosom, brojčanik je nešto zapeo (to je starudija od aparata, imitacija antikvarnog), pa je zatim klekla da bi lakše okrenula broj dok je drugom rukom pridržavala taj krš od analognog telefona, i tako nagužena me je opet popalila; dok je dobila vezu moj ponos je dobio gumenu kapu na glavi, a ona je razmenjivala uobičajene rečenice sa majkom, toliko sam čuo po glasu iz slušalice, ja sam je već ljubio u dupe; pokušala je da se osvrne sve vreme držeći slušalicu, kosa joj se zamrsila o aparat; zavukao sam joj ga otpozadi. Uzdahnula je – zadovoljno! – i tiho rekla: »Pa čeekaaaaj...« ali blago, samo reda radi, stavljajući mi ruku na butinu, laktom druge ruke oslonjena na tepih i istovremeno držeći telefon pa je tako odmah izgubila ravnotežu i dočekala se na čelo, nasmejala se, čuo sam joj majku kako se i ona smeje, »Zdravo deco! Lepo se provedite!«, »Ćao mama! Vidimo se!«, spustila je slušalicu a ja sam nastavio da je ubadam dok sam joj ljubio vrat, grickao uvo, i stezao sise; bradavice su joj bile tako čvrste... – Zita! – i opet – Zita! – Peđa! Bum bum-buru-buuuum. /* * */ _ /***/ I tako, prvi put sam primetio da me vara ne sledeći način. Ne, ovako ću to da formulišem: prvi put mi je tako nešto uopšte palo na pamet kada sam shvatio da Zita »izlazi u život« i bez mene. Odmah da kažem, iako to niko od vas rasejanih čitalaca nije primetio, a zato nikad i ne pogodite ko je ubica kada čitate kriminalističke romane, je l' tako da ne pogodite, ono što sam napisao da je sve počelo kada smo Stanetu i Jelici počeli da pričamo kako smo se upoznali, to nije istina. To je bilo samo onako. Suspendovani podatak. Tako se zavaravaju čitaoci. Stane i Jelica se zapravo brinu za mene. Osobito Jelica koja je poznavala moju pokojnu majku; želela je da se skrasim pored fine devojke. Zita joj se vrlo svidela. Naprotiv, moj pičkolovački život pre Zite joj se nije sviđao. Ja sam joj onako lapidarno objasnio filozofiju mog »rokerskog života« (iako mi je jedna žena s dva doktorata /iz psihologije i antropologije/) rekla da to nije rokerski život već vrlo rastegnuta kriza srednjih godina («pa ti ne sviraš u bendu!«), ali ženama ne verujem kad je reč o psihologiji! Objašnjenje se naravno više svidelo Stanetu, sa kojim sam i inače provodio više vremena. Njih dvoje su bili u ranoj penziji blagodareći mogućnosti da dobiju lepu otpremninu i otkupe staž početkom hiljadu devetsto devedesetih, i dok je Jelica povremeno radila u antikvarnici njihovih imućnijih prijatelja u Spasićevoj, (da bi ipak obezbedila i dodatne prihode), Stane je uživao u onome što najviše voli – u treninzima kjokušin kai kan karatea, vožnji bicikla leti, jogi, čitanju knjiga na engleskom i političkih nedeljnika, gurmanskim uživanjima, brinuo se za dvoje dece iz prethodnih brakova na dvostruki način – slanjem novca i podmetanjem ramena za plakanje, i – manje-više zezao se. – Ja sam svoje izjebao, a šta sam sve radio... – govorio je. – Nekad sam poznavao ceo Beograd, ali sada se sve promenilo – i to je bila istina. Njemu se to moje objašnjenje nebaveznog života svidelo, a ono je glasilo: pre nego što čovek umre on se najslađe i najpre seti koje ribe je sve pojebao i koje krajeve sveta je obišao. Za putovanja me je do daljeg zajebala izolacija moje trenutne domovine, pa mi ostaju pičke, a i tu ne biram ja, već one. Uzimam ono što se nađe, ne ono što bih ja hteo. Pitam, muvam, ispaljuju me petnaest puta pre nego što dočekam jedno »da«. Tako dodajem scenu po scenu na tu poslednju filmsku projekciju, taj hologramski sumarum života od čijeg kvaliteta zavisi da li će samrtni hropac koji sve nas čeka biti oplemenjen nagoveštajem u stilu: »...vredelo je... bar zbog toga...« Jelica nikako nije bila zadovoljna kvalitetom mojih cura. Nije to ona baš tako govorila, ali videlo se da misli da su, eto, dropljaste, nikakve, ili lake ili ne znaju gde su šuplje, a nisu brate ni mnogo lepe. Ja sam, međutim, već napomenuo da to ne zavisi od mene. Ja pitam, pa koja mi da, s njom sam. Objašnjavam: – Znate kako kaže Arsen Dedić: 'Ja sam ti, draga, ljubavni siromah/ meni treba malo, ali odmah!' – Nije joj bilo smešno. Nastavio sam: – Uostalom, ko mene pita! Ja sam sa onom koja mi da. Ona koja mi da tri puta, može i da se uda za mene! Jelica je samo napravila kiselo lice, jer nije njen stil da zanoveta i nameće svoja gledišta, a Stane se gromoglasno smejao. Uostalom, sve su me cure napuštale posle nedelju-dve, a budući da sam se bio zarekao da neću da se zaljubim, onda nisam ni patio. Već sam unapred bio prežalio svaku, i unapred sam glancao svoju biografiju koja treba eto tako da mi prođe pred očima u samrtnom času. Mislio sam da sam bio potpuno svestan uzaludnosti tog posla da se preko pičke dođe do smisla i na taj način dâ neki valjani okvir onome što nas čeka na kraju puta, ali to je bila moja varijanta tumačenja Kamijevog Sizifa. Don Žuan koji gura, oslobođen umetničkih ambicija.

.... .........

Eto, tu sam malo slagao na početku, priznajem, nije nas taj razgovor urekao, jedino je Jelica bila prezadovoljna Zitom i tako se i stiglo do tog sipovedanja te večeri: kako smo se ono upoznali. Vratite se se na prvu stranicu pa ćete videti da se Zita spremala da ode na žurku diplomaca Elektrotehničkog fakulteta. To je za mene bila novost! Dalje, iznenađenje broj dva bilo je to što je htela da pita Jelicu šta da obuče. Dotle uopšte nije posvećivala vreme ulepšavanju i modi; i dalje se odevala kao studentkinja koja živi na kiflama i jogurtu u tetrapacima, a jedini nakit joj je bila šnala za dugu kosu da joj ne bi upadala u oči. Uostalom, ako ste pažljivo čitali, videli ste da nisam ja nju odmah gledao u oči kada smo se upoznavali, već prvo u šapice, a tek kasnije smo počeli da se gledamo i na taj način uzbuđujemo. (Naime ona je kasnije znala šta znači moj usredsređeni pogled – počinjem da se palim. Na primer, vidim je kako leži potrbuške na trosedu i nešto čita, ukrštenih nogu i mrda prstićima u čarapicama; već ta poza me napali, ja se približavam kao pauk svome plenu, i kada ona opazi da je tako gledam, pogled joj sklizne prema mom šlicu koji je već nabrekao, onda ona odsečno lupi časopisom ili knjigom o trosed, i podigne se u sedeći položaj, ruku spuštenih uz telo, kao kod meditacije; »Hoćemo?«, pita me najslađim glasom na svetu, »Ti si moja!«, kažem ja, i počnemo istovremeno da se svlačimo...) Dakle i taj dijalog je bio samo varka... Ali, da je planirala da ode na godišnjicu svoje generacije sa ETF-a, i da ja to saznam na takav način, i još da saznam da prvi put u životu planira da obuče haljinu, e to je konačno skinulo poklopac sa grotla moje ljubomore. Da sam ljubomoran, jesam. Beskrajno. Ali, hteo sam to da potisnem, pa sam se pravio cool. Kada je Zita na početku našeg zanosa počela da mi objašnjava da će iz Švajcarske na njen rođendan da doputuje i njen bivši, sa kojim se dugo »zabavljala«, i – nekad bi se reklo – bila »verena« (a sada je, kao, samo »prijatelj«), ja sam je prekinuo rečima: – Ne želim da znam o tvojim uspesima! Ne mogu to da podnesem. Nemoj da mi pričaš o tome. Ali ništa što se potiskuje ne može na taj način da se eliminiše. Pre ili kasnije, ono što nas mòri, ima i da nas pomòri. Znao sam to, ali nije mi prvi put da se zavaravam. I čak sam mislio da mi je to kuliranje uspelo. Iako to nije bilo kuliranje, već samo odlaganje suočavanja sa činjenicom da Zita ima itekakvu prošlost, a bogami i sadašnjost. Naime, na tom rođendanu, na kojem sam bio samo telom prisutan, jedva čekajući da posle svega, kada svi odu, odemo kod mene, ili da se zavučemo u njenu sobu, ja sam uglavnom ćaskao sa njenim očuhom, a kada sam primetio prvo iznenađen pa odmah zatim bolesno zavidljiv pogled bivšeg dečka, kako mu se donja usna oklembesila kad je video srećnu Zitu, i kada je shvatio šta je ostavio, poverovao sam da mi se kuliranje isplatilo. Kakva naivnost! Kakvo samozavaravanje! O slabosti – ime ti nije ni žena ni devojka ni baba, već muško koje bi da se ženi i svije gnezdo! (Da spomenem i moj poklon, jedini poklon koji sam stigao da joj dam, za taj rođendan: knjige »Tajne seksa«, Nika Daglasa i Peni Slinger o istočnjačkoj seksualnoj kulturi i »Zen seks« Filipa Tošia Fuda, zatim najjeftiniju ogrlicu od žada koju sam mogao da platim, sa ugraviranim Zita – voli te Peđa, te pola kilograma marcipanskih belgijskih čokoladnih pralina.) – Moja drugarica Željka ima fin butik u Cara Lazara! Jeste skupo, ali za nas će biti bez rabata, a nešto ću ja da te častim! – reče odmah Jelica (a vi trk na prvu stranicu da se podsetite!) – I tata Stane će da kapne – reče moj drugar i namignu mi uz tako tipičnu smehotresnu grmljavinu. Ovo »tata Stane« je ušlo u modu kada sam ja to jednom izvalio dok smo komentarisali ribe u ulici kralja Milana, gde smo jednom čekali Jelicu da dođe »iz grada« pa da svi troje odemo na večeru, na ćevape kod Kalenićeve pijace, jer tamo su najbolji i to svi Beograđani znaju. To jest, dakle oko tri procenta graskog življa... Ja zamalo polomih vrat blenući za devojkom visokom kao omorika, i u takvim vrućim pantalonicama od lateksa da je maramica prema njoj izgledala kao cirkusko šatorsko krilo, guzovi su ispadali na sve strane. Cela ulica se okretala, kičme i vratni pršljenovi su krckali svuda oko nas. – Oho-ho – rekao je Stane, a ja: – Šta, i tata bi sine? – i to se ispostavilo kao vic meseca što se njega tiče, a i duže, jer je od tada to usvojio kao neku vrstu uzrečice, pored »piiice«, »lezi mala ruski satelitu, raširi noge da lansiram kitu«, »male ribe su najbolji ventilatori« itd...

....... ........

– Žurka?! – pitao sam – s kolegama sa ETF-a? Trebalo mi je vremena da se setim da pitam. – Aha! – reče ona i ...ni makac! – Pa, kada? – Devetnaestog. – (Avgusta, naime.) – Ali tada smo u Zigetu! Šef nam je spremio karte i smeštaj – Ne, ne, kakvi šatori, ako ste to pomislili, matori smo mi za to. Šef nam je, namigujući, rekao da u hotelu Andraši ima nekog. Tu smo već imali rezervisanu sobu. Već sam u mislima bio tamo – jer smo oboje voleli Fu Fajterse koje smo prvi puta želeli da overimo uživo pogotovo posle njihovog drugog albuma i, možda, da im jebemo majku zbog onog teksta sa prvog: I don't owe you anything, pa Toj Dols, pankeri naše mladosti, pa čika Bouvi Dejvid, to je već kulturna institucija, a i Motorhed smo hteli da vidimo, ako ništa drugo a ono da proverimo hoće li da sviraju obradu od Pistolsa God Save the Queen. Mene je zanimao i Henri Rolins Bend posle njihovog odličnog albuma iz te, sada daleke 1997. godine pod nazivom Come in and Burn i bubnjarske sinkope sa singla Starve sam hteo da vidim uživo, ako je ikako moguće... Ona je, pak, htela da vidi još i Nju Model Armi i da čuje njihove stvari Brave New Word i Poison Street. Samo jednom sam joj – kada je već reč o odeći - natuknuo da bih voleo da je vidim u vrućim hlačicama, kockastim čarapama i martinkama, i to, možda, baš na tom festivalu na koji nas je, kako sam tada mislio, moj budući tast slao kao na predigru medenog meseca, a ona je samo zavrtela glavom, i ja sam brže-bolje odustao, čak se i postideo svog predloga. A sada, odjednom, i haljina i čarapice, i to sve za neki glupi rijunion bez mog znanja?! – Gle, to sam ispustila iz vida... A ne, moja Zita nije takva. Ona stvari ne »ispušta iz vida«, nije rasejana, vrlo je razborita, ima dobro pamćenje, i često reaguje pametnije od mene; kada bih se ja ukopistio i ukopao u nekoj odluci i počeo da se preznojavam, ona bi često znala da mirno i sa slatkim smeškom kao iz rukava predloži nešto drugo, tako očigledno i lako a istovremeno genijalno, i ja bih samo rekao: »Pa da! Bravo! To! Odlično«, i samo bih je poljubio u čelo, ili u uvce, a najčešće bih nastavljao i dalje i onda bismo ulazili u scenario filma Jedan čovek jedna žena... I ne samo to, Zita je imala jednu prostodušnu naviku da naglas komentariše sitne svakodnevne postupke i da najavljuje ili objašnjava ko šta gde kako, a uvek bi tako rekla i s kim je razgovarala telefonom. »Idem da piškim.« »Idem da fotokopiram uverenje.« »Mama zvala« »D. zvao« (očuh, zvala ga je po imenu) »Idem da operem noge« (I wanna be your dog!) »Nadica se upisala!« (Prijateljica upisala magistarske studije u Londonu) I tako dalje. Kao da je znala da time stavlja melem na moju skrivenu ranu, kao da stavlja hladne obloge na ljubomoru koja je tutnjala kao zanemareni vulkan. A sad odjednom da »ispusti iz vida« put na rok festival kojem smo se oboje radovali. I ne da se nisam osećao ugroženo zbog toga što je ona doktor nauka i čak bila na dva simpozijuma u Briselu i Londonu o primeni informacione tehnologije u novinarstvu i televizijskim sistemima, a ja neozbiljni ekonomista bez šanse za zasposlenje i dalje usavršavanje, kao i bez volje da se negde skrasi. Naprotiv, hvalio sam se: »Moja Zita je doktor!« Možda je i tu bilo podsvesnog izliva moje nesigurnosti, jer sam, polazeći od pretpostavke da žensko devedeset devet procenata svojih ljubavnika nalazi u krugu poznanika sa posla, u stvari tešio sam sebe time da među doktorima takvih nauka uglavnom preovlađuju četvorooki, pupavi, kilavi, smotani, astenični patuljci, što pate od slabe probave, loših zuba, ravnih tabana i neizlečive stidljivosti. »Dobro da nije glumica!«, kao da sam sam sebi govorio, sada mi je jasna cela ta situacija. Moja nesigurnost je samo dremala čekajući prvi povod da promoli glavu. Ja u stvari nisam nikada uspeo da zavolim sebe, zato sam i išao za devojkama koje su bile falične u makar nekom pogledu. A to što sam se prema njima odnosio neodgovorno, a to znači nisam ni pokušavao da održavam iluziju da imam osećanja, zapravo je otkrivalo moju traumu: meni nisu davali da imam osećanja. Tako sam u celom svom kasnijem »sentimentalnom životu« samo unedogled reprodukovao taj obrazac, pod plaštom nevezivanja, bajagi momačkog života, donžuanstva sa filozofskom pozadinom. Da bih izbegao da budem povređen i napušten, radije sam ja napuštao i povređivao, pokazujući curama, devojčurcima, koleginicama, ženama, zrelim tetama, novinarkama, urednicama, komšinicama, brucoškinjama svih vrsta, gotovo bakicama koje još paze na svoje telo – zavisno od toga koja mi je u tom trenutku »davala« – pokazujući im, dakle, da ne marim, a u stvari očajnički mareći i te kako, sve čekajući da me neko moli i bezuslovno voli. Ne treba ni da kažem, ako ste iole pažljvije čitali, da nisam uspeo da se spasem od ljubavnih jada. Jer čovek uvek najviše strada od onoga čega se najviše plaši i to nije nikakva prazna izreka koja se iscrpljuje efektom paradoksalne budističke mudrosti. Ne, to je istina koja sažima psihološki nauk, da – ako se trauma ne razreši – ona će pre ili kasnije da se vrati i sruši sve ono do tada sagrađeno.

Zlatko Crnković

Zlatko Crnković – roman u nastajanju

.......

U novembru prošle godine vest o smrti Ivana Kušana stigla me je dok sam bio u jeftinom hoelu u Kopenhagenu... I tada sam Zlatku poslao jedno pismo, isprintano velikim fontom (16) – kako je on želeo zbog oslabelog dijabetičarskog vida... Ili: „zatekla me...“ vest, to jest, koje sranje, kao da Smrt boli dupe gde se ko zatekao i kao da je to bitno. I zato su nekrolozi sranje od „žanra“, ne samo zato što su monstruozni, likovanje nad pokojnicima takorekuć, već i stilski zazivaju klišee. -------------------------------- Došlo mi je da su nekrolozi perfidno seirenje, jedno verbalno šenlučenje živih nad mrtvima. Ne znam šta je gore, to jest mislim da znam, gore je kada napadaš pokojnog dušmanina, tako su barem stvari jasne, opadač se sam isprljao a „za nadati se je“, da će preživela grupa frendova umeti da sačuva uspomenu na otišavšeg, jer samo to je važno, da te neko pamti po dobru, dotle se „živi posle“, ako je kome takvo što potrebno. ---------------- I zato zapinjem sada u ovom tekstu, kako da ga počnem a da ne ličim na ono što mrzim? Znači, nije ovo nekrolog. Jer ovo sam hteo da kažem o Zlatku i za njega i njemu, dok je još bio živ, zamišljao sam, eto tako, da sam ga (opet) nazvao po dolasku u Zagreb (i rekao mu da ću ostati 5-6 dana, da pogledam novu porciju pozorišnih predstava), zamišljao sam da me je opet pozvao na ručak u „Kutjevo“ pod uspinjačom i da me je za tim ručkom pitao: – Ne znam biste li htjeli nastupiti na književnoj večeri, nezgodno mi reći u moju čast (smijeh) ali pogodilo se da su skoro svi moji konferansijei ili umrli ili iz raznih razoga otkazali...? – A ja sam zamišljao kako bih rado rekao „da, naravno“ i kako je on onda dodao "nemojte to preozbiljno shvaćati", onako posve neobavezno u zadnji čas, a ja bih rekao kako ću spremiti teze na osnovu onoga što sam od njegovih knjiga pročitao i onoga što mi je u razgovorima rekao...

.....

I sada bih želeo da napišem ono što bih možda izrekao na tom nikad nedogođenom književnom skupu posvećenom (živom) Crnkoviću, i to se ne može u nekrologu jer je nekrolog čavao u lijes, to je radost živih što jošte mrdaju i kada hvališ mrtvog dušmanina to je, kako rekoh, još gore nego kada nagrđuješ, i sve pohvale upućene mrtvima su hvalisanje živoga, sujetno drkanje u toj prividnoj vrlini, i poserem se na nekrolog kao takav. Čovek uvek piše o sebi, i onda kada hvali/kara druge, jer ti drugi su samo ogledalo, i sećanje na one kojih više nema su kao muzički ukus i versko osećanje – stvar za između naša četiri zida. Pod uslovom da smo rešili stambeno pitanje. I govoriti o živom Zlatku, njemu se obraćati i izmišljati možebitnu publiku na toj nikad neodržanoj književnoj večeri (i ljude/susrete/događaja tokom nekoliko dana pre/posle te famozne večeri) može se, recimo, u romanu ili eseju. I neka ovo bude, hajde tako neka bude – roman u nastajanju, houllebecqovski, zezatorski, fantazmagorijski, neka sve bude kako biti nije moglo (a možda nije ni smelo!), neka bude kako nikada nije ni bilo. (Možda i onako kako sâm Crnković Zlatko ne bi želeo.) I neka sve zlo ovoga teksta ide meni na dušu – ako nešto lupim, jelte – jer to u stvari postavljam ja sebi neka pitanja, a živih nema da mi odgovore (ili ako ih i ima, zabole ih dupe šta ja sam sebe zapitkujem). *

.........

Telefonski sam rezervisao karte za nekolike pozorišne predstave u Zagrebu (treba videti Kvrgića pre nego što umre, golu Šerbedžiju pre nego se uda za šeika, veliki poduhvat u Kerempuhu pre nego što ga skinu i sve tako) Jutarnji voz („slovenački“) u ranu zoru iz Beograda nekako je najpogodniji za ulazak vlakom u Hrvatsku jer uprkos umoru daje priliku da se odmah po razmeštanju prošeće po gradu, dok je za povratak ipak najhumaniji onaj vlak od 11 i nešto tako da se vozom vratim u Bgd oko šest popodne, i čak još imam vremena da skoknem na neku pozorišnu predstavu (razvio sam naviku kupovanja karata unapred i te karte nosim kao (h)amajliju sa sobom po belom svetu i to unapred radovanje pozorištu mi ublažava stres od akanja po aerodromima i eventualne čekancije). * Sa Zlatkom se čujem oko 10, kada sam već [i]u roumingu[/i], potvrdim da sam na putu a on malo odgađa ručak da bih ja stigao da završim formalnosti sa gazdaricom. Nisam prvi put kod te žene, apartman je u Radićevoj, garsonjerica takoreći. Prvi put su me tamo dočekale i gazdarica i ćerka (imala je Srbina za dečka, kaže), a na krevetu plastična ruža i mirisavi poplun („kako vi to kažete, poplun“), osećao sam se kao ambasador što je stigao iz susjedne države pa predaje akreditive, i tako je bilo još nekoliko puta, ali sada je bila nešto rastresena. Hteo sam da razgovor prenesem na moju knjigu i sve vreme sam je kao nevešto držao na vidiku počinjući u dva navrata žvaku u u stilu „ja došao ovde da istražujem, znate već, mi pisci...“, ali ona umesto da me pita „stvarno, a kaj pišete?!“ nije prestajala da priča o video spotu svoje ćerke (koje sada nije bilo) i ponovila je nekoliko puta „moja je kćer slavna osoba, znate... sada je našla Amerikanca nekog, eh!“ I bio sam ljut na sebe zato što me je to naljutilo. * I pohitam u Kutjevo. Zlatko pre jela uz gemišt uzme neku tabletu zbog šećera. Razmenimo neke knjige kao i uvek ("akreditive", kako on veli). Uobičajena ponuda: igrom slučaja, kad god dođem potrefi se dan kada su na redu punjene lignje. – Nemojte se, velim, nešto specijalno pripremati – kaže Zlatko. – Inače, kako biste najviše voljeli, da počnete prvi ili nakon nekog govornika, sada hm ne znam ni tko bi to mogao biti... – Najbolje ja prvi – kažem i otpijem malo gemišta. Ili ako je to bilo u novembru, a trebalo je, onda malo portugizeca.

... ,,, ...

Književno je veče bilo u Virovitici, a zašto baš tamo pojma nisam imao. Znao sam da je nekakav jubilej u pitanju, ali zašto onda ne Čaglin, Varaždin, Požega ili, u krajnjoj instanci, HDP tamo kod Boureka u Gornjem Gradu? Međutim, to je bilo povezano sa slavonskim filingom Zlatka, nije štel kajkavski štimung pa to ti je. Mislim da je to imalo veze i s nekim ligvistikim prijeporima iz doba kada je sredinom devedesetih odbijao da primenjuje onaj novogovor.

....

Manifestacija se održavala u zgradi Gradske knjižnice i čitaonice a ja Zlatku nisam rekao da me s Viroviticom povezuje dossier Philippa Pipa Finka, jednog literarnog hohštaplera koji se poput vagabunda-duha mota po novijoj hrvatskoj književnosti. Sala čitaonice je bila veća nego što sam očekivao iako mi je Zlatko pokazao slike sa ranijih promocija njegovih knjiga. Imponovalo mi je što su, osim nekoliko spojenih stolova sa mikrofonima (za famozno „radno predsedništvo“), namestili i mali podijum kao na nekom partijskom kongresu, takođe sa mikrofonom. I krajičkom oka sam video i plakat na kojem je moje ime pisalo najvećim slovima i to mi je bio melem na ranu zbog bezdušne gazdarice. Taksi je dočekala ravnateljica, profesorica Višnja Romaj, kojoj su neki kršni momci u crnim odelima pridržavali kišobran, dovoljno veliki da pokrije i prevodioca i mene. Deca – koja su, pak, kisnula /da porastu/ – ponudila su nas pogačom i solju kao i šljivovicom. Umočio sam toplu pogaču već mokru so i otpio iz fraglića. Sumrak je pao, ulične svetiljke su već gorele... Iz utrobe knjižnice se čula instrumentalna muzika – prepoznao sam [i]medley[/i] best of Drago Diklić. Unutra me je zapahnuo miris clarexa. Jedna čistačica me je, iznoseći kantu i metlu, ošinula pogledom: da li je Srpkinja, pomislio sam nesuvislo. – Ja se zbilja ispričavam, gospodine Zlatko, što je taksi kasnio i sada nemamo vremena za drugo osim kratku kavicu, vidite da je sala već puna... – a onda je pogledala i mene i dodala: – Vi ćete prvi, rekao mi je Zlatko, je l' to u redu? – Pa da, jeste, tako smo se dogovorili. * U uredu ravnateljice na zidu su visile povelje i mnoge fotografje. Uz kratku kavicu bez mlekeca (zamolio sam malo vode. jer mi je zagorska šljivka udarila u glavu i osetio sam kako sam se nezdravo zarumeneo) preleteo sam pogledom preko reprodukcije Povelje kojom je erceg Kaloman dao samostalnost Virovitici godine 1234., zatim slike nekog Mongola koji je u XIV stoljeću zauzeo Viroviticu i oženio Hrvaticu, zatim vođa seljačke bune iz XV stoljeća (zamalo da neki hajduk dadne ime PIK-u u socijalističko doba!), zatim fotka turskog bega kojemu se grad predao iz taktičkih razloga u XVI vijeku, što se srećom okončalo u poslednjim decenijama XVII veka blagodareći krajišnicima. Zlatno doba grada je očito počelo dolaskom Marije Terezije na vlast i njen je portret najveći. Tada hrvatski grofovi počinju doista vladati Viroviticom i njihove su slike poredane kao da su direktori korporacije . Na zidovima su još visili – čudovište iz močvare Rogovac, neki komandanti, domobrani, Tuđman, Gotovina i Krleža, ali svi manj od Terezije. *

... ...

Stekao sam utisak da publika već nestrpljivo čeka kada smo brzim koracima (gotovo da smo utrčali) ušli u salu čitaonice. Aplauz. Zlatku, naravno. Za radnim predsjedništvom nisam prepoznao nijedno lice, sve književna omladina, a ravnateljica je odmah sela u prvi red. Zlatko se ovlaš pozdravio s klincima za stolom pa sam pretpostavio da ih ni on ne poznaje i morao sam da se zapitam kamo su toliki njegovi poštovaoci? Ali, tada sam video u publici neka slavna imena... – Hvala vam što ste došli – rekao je Zlatko a meni je bilo čudno što sve ovo nije najavila osobno ravnateljica. – Stjecajem okolnosti, svi govornici su morali otkazati sudjelovanje na ovoj promociji... – Dodjela nagrade grada Viovitice za životno djelo! – doviknula je ravnateljica. a ja sam se onda zapitao a kamo Kirin?, dok su me omladinci iz radnog predsjedništva gledali kao da sam greškom tamo seo. – E da, da, tako je. I što ću vam reći, ja sam zamolio moga srbijanskog prezimenjaka da kaže koju riječ i on se je ljubazno odazvao... Pa bih onda predložio da Crnković odmah uzme riječ... – Aplauz. Nisam ni seo, a već ustajem do one minigovornice i nosim s sobom flašicu janice. Ošamutila me ona rakija.

.... ,..

– Hm, khrm. O Zlatku se ne može govoriti a da ne pomenemo da tako kažem pobratimstvo s Kušanom, bolje reći duhovno zajedništvo. – Primećujem kako Zlatko kima. – Sa vlastitim porodicama su bili na vi, a često na ratnoj nozi, ali su jedan drugome bili jedina uzdanica, intelektualna, prijateljska, literarna, lingvistička. Dopisivali su se na četiri jezika, a i ćirilicom, i to bez ikakvog napora, bežali su od vlastitih demona i sumnji, i tek se iz tih pisama – ovde imam na umu naravno knjigu "Oko globusa i Sljemena" – tek se iz tih pisama vidi kako su ih mučile prave, večne brige – a ne partijski dnevni redovi (podobnost, cenzura i sve što je pratilo njihove sudbine: Kušanov križ što je imao političkog emigranta u obitelji, Crnkovićev križ nepartijca). – Tada prvi put podigoh glavu s minigovornice, iako nisam ni imao nešto posebno da gledam osim jednog lista papira formata A4 sa „tezama“, ali sva literatura koji mi je, kao, bila potrebna bila je negde daleko, sve je to bilo sećanje na pročitano. I kad podignem pogled, vidim sve neke face kao na sahrani. Secnem se malo. Vidim i Stanka Lasića i začudim šta on tako star i sa svojim mukama radi na ovoj dodeli nagrade koju čak ni Turajlija nije najavila u kulturnom dodatku „Vijesti“. Sve je nekako nestvarno, u sumaglici, kao u nekoj Matoševoj romantičarskoj pripoveci. – Evo sada mi pada na pamet ono što je Lasić rekao sumirajući svoju karijeru, nešto u stilu „mnogo rada i straha, i tek pomalo... ljubavi“ i tako bi se mogli sažeti životi dvojice književne i ljudske braće, Kušana i Crnkovića, malo ljubavi kao začin sveopšteg čekanja, zaludnosti, ali pošteng rada za pisaćim stolom. Jer, šta najviše ozaruje sa tih stranica njihovih pisama sabranih u knjizi 'Oko globusa i Sljemena' (ako sam naslov uopšte pogodio jer mi je primerak tamo u Beogradu), ako to nisu retki trenuci ljubavne sreće a i najuzbudljiviji su opisi ljubavnih nezgodacija. Kušan kada opisuje scene ljubomore i onu saobraćajnu nesreću, to kao da je izašlo iz nekog filma Zvonimira Berkovića, neke urbane socijalističke preljubničke drame na pragu umorstva iz strasti, a Crnković je simpatično komičan dok nabraja ženske koje namerava zavesti ili ih je već imao na tim simpozijumima, studijskim putovanjima što su jedina poslastica kulturnjaka i onda i danas, kad smo svi najamni radnici i živimo od tih dotacija... Sećam se prilikom našeg prvog susreta, Zlatko je pomenuo jednu avanturu u istočnoj Srbiji, na trenutak sam pomislio da am pronašao oca i hteo sam da mu se obisnem oko varat i kriknem 'Tata!', ali onda je Zlatko rekao 'ali, datumi se ne poklapaju...!'– Otpijem malo janice dok se publika smejulji. – Kod Crnkovića je očaravajuće to odsustvo potrebe za ulepšavanjem biografije. Za pranjem nije ni imao potrebe. Apsolutna otvorenost, dušmanski precizni detalji: od loše probave, pranja čarapa u hotelu, preko obligatnog riganja kada ga nagovore da krene piti pre doručka, pa do simpatičnih trapavosti glede ljubavnih susreta na putovanjima. I sve na kraju do razoružavajuće iskrenog priznanja zašto je pustio Kiša drugom izdavaču i kako je podnosio jugoslovensko-sovjetsku cenzuru kada je trebalo objaviti Solženjicinov gulag. Crnković je tako u svojim poznim knjigama rekao ama baš sve o sebi. Pada mi na pamet Dragan Babić koji je posle čitanja Bergmanove autobigrafije rekao 'da čovek ne poželi da ga posle više išta pita'. Mi sada nemamo šta da pitamo Crnkoića posle svih knjiga, 'Prošla baba s kolačima', 'Carske mrvice', 'Oko globusa i Sljemena' i još nekih. Osim jednog pitanja, to jest dva, ali o tome ću kasnije. – Okrenem se Zlatku a on mi namigne. – I porodične teme je Crnković modernim novinarskim krivorečnikom kazano 'pokrio', doduše pristojno, čekajući da svedoci odu. I tu je sličnost sa Bergmanom upadljiva. (Obojica su jedino sestru voleli.) Crnković nije ulepšao porodičnu 'situaciju', što je inače običaj 'u nas'. Mi se stidimo porodičnih sukoba, uvek sve zasladimo a ispovedanja te vrste ostavljamo trulim i otuđenim Zapadnjacima. Naš bi virtualni kulturni i javni radnik ovako opisao svoje detinjstvo, odgoj i familiju: 'Mater mi je bila nepismena, ali sam od nje nasledio ljubav prema Hegelu; otac me tukao gvozdenom štangom po glavi svaki dan, ali od mene je napravio čoveka!' I uopšte ne preterujem, ova je 'autobiografija' samo blaga karikatura autobiografije jednog našeg aforističara... – Tko je to? Tko je to?, začulo se iz publike uz komešanje. Igor Mandić vrti glavom, a do njega – za čudo neviđeno – sedi Matvejević, trlja oči i usiljeno se smeška. Ante Đapić se prekrižio. Šta će pa on na ovom skupu?!, mislim se ja. Ravnateljica Višnja je mrtva ozbiljna. – Sada mi pada na pamet kako epizoda sa najavljenim pa otkazanim izdanjem 'Gulaga' u Znanju, mislim da je to objavljeno u 'Carskim mrvicama', ali sve više mi ovo moje 'izaganje' liči na Gogoljevu monodoramu o štetnosti pušenja, ali kada je sve ovo došlo tako iznenada, dakle, ta epizoda, to jest način na koji ju je Crnković opisao, tipičan je za njegovo razoružavajće iskreno ispovedanje. Tada je u Zagreb bila došla delegacija sovjetske ambasade pojačana nekim tipom iz ministarstva inostranih poslova. Čak iz Moskve. Crnković je o tome zabeležio dve neodoljive stvari. Prva: pa oni potcenjuju našu sposobnost za autocenzuru!; druga: neopisivo nas je zabavljalo kako jedan čovek jednom knjigom može da zajebava čitavu imperiju! – Pogledam u Zlatka, osluškujući smeh u publici. Vidljivo odobrava ove reči. – Neki bi od toga napravili biografiju mučenika pod socijalističkom cenzurom. Ovde moram da ubacim dve stvari, ne mogu da odolim, iako je to samo na liniji monodrame o štetnosti pušenja. Solženjicin je kod nas ipak objavljen, u nastavcima i u jednom beogradskom književnom časopisu što je izazvalo određene probleme. Zašto? Jer je 'Arhipelag Gulag' bio kontrateža svim onim sentimentalnim 'pismima iz Rusije' to je bilo zrcalo staljinističkom vampiru, ali sad, ali kako to da je 'kritika staljinizma' (kako to bez veze zvuči) uvek nekako bila proglašavana za 'kritiku socijalizma u celini' što je valjda bio onaj prarazlog za napad na Kiša? Ne znam. U stvari znam, ma ne, imam teoriju, ali mi je sada muka da se na to vraćam jer više nije ni važno. I Solženjicin je 'u nas na Balkanu' prihvaćen tek kada je prolupao i vratio se majčici otadžbini. I Dobrica Ćosić ga, na primer, pominje u dnevnicima, ali tek onog starog Solženjinica, uopšte ne pominje "Gulag" i za naše intelektualce kao da ta knjiga ne postoji. A u to vreme kada je Crnković znao da neće moći da je objavi, bila je to opasna knjiga. Ima jedna šahovska anegdota povezana s time, a budući da su Zlatko i Kušan bili nesuđeni šahovski prvokategornici, ispričaću je na ovom mestu. Naime, u vreme kada je Solžejicinova slava na Zapadu dostizala vrhunac a njegova knjiga o gulagu bila dovoljna da građanina SSSR-a odvede u zatvor na mnoge godine, Fischer je postao pretnja Spaskom i sledili su mu mečevi sa, pre svega, sovjetskim velemajstorima. Prvi je nastradao Tajmanov sa 6:0 i to mu Brežnjev nije oprostio tek tako. Anegdota veli da su mu podmetnuli 'Arhipelag gulag' u kofer pri povratku, e da bi ga uhapsili i ražalovali (u to vreme su istaknuti velemajstori imali dače i državna kola sa vozačem i sve to). U vicu je Tajmanov bio u apsu. I tu nije kraj anegdoti, jer su ubrzo zatim slučajno u koferu Solženjnicina otkrili šahovsku knjigu od Tajmanova. I poenta je da je Solženjicim još gore prošao – eto toliko SSSR nije mogao da podnese Fišerove pobede. Ovaj vic je malčice antidatiran, čini mi se, jer u to vreme Solženjicin valjda još nije bio proteran, ali pogađa suštinu. I rekao sam ga još iz jednog razloga, a sada dolazimo do njega - a to je Kiš. I neprihvatanje „Grobnice...“ u Znanju. Naime, Crnković ni tu nije hteo ništa da prepravlja i da ulepšava, on je uporno i hladnokrvno priznavao 'Eto pa šta, ja sam napravio propust s tom Grobnicom, šta da se radi'. Toliko su ispitivali Crnkovića za tog Kiša da mislim da se osećao kao Larsen, koji je posle Tajmanova takođe izgubio od Fischeraa sa 6:0, pa mu je jednom pukao film i izdrao se na novinare: 'aman bre više jeste pukao sam 6-0 od Fišera, pitajte nešto drugo, aman zman, ili se gonite do đavola!' A Crnković je naprosto priznao grešku, da bi otkrio pravi razlog – opet razoružavajuće iskreno – nedavno u jednom intervjuu čiju mi je fotokopiju poslao poštom. Naime, 'Kiša sam odbio pre svega zato što mi ga je napadno preporučivao Matvejević koji mi se tada gadio i kao ličnost i kao pisac, mada sada ne mislim više tako loše o Matvejeviću, kao što ne mislim više ni tako dobro o Mandiću, ali prošla baba s kolačima: uostalom odbio sam i 'Prozu za pozu' Dubravke Ugrešić, što mi se činilo više kao stilska vežba nego kao prava zbirka...' U publici evo sada sede jedan do drugoga i Mandić i Matvejević i to je jedna mala povijesna pomirba... A kako se tek Kiš naljutio na Crnkovića i kako je komično pismo u kojem 'moli da mu se rukopis vrati...'

... ,,,, ....

Otpijem još malo janice i dam znak da mi donesu još. – Kada je Kiš umro, vest je srpskim televizijskim gledaocima javio niko drugi nego Igor Mandić. Tada je bila hit jedna omladinska TV stanca, koja je kasnije postala III kanal, i tu je Mandić nakon što je zglajzao u Zagrebu dobio priliku da vodi talk show. U toj emisiji mu je gost bio prvi dobitnik Tenžerine nagrade a onda je Mandić odjednm ustao, sklopio šake i rekao 'Umro je moj prijatelj Danilo Kiš' i zaplakao se. 'Molim minutu šutnje' i ta minuta je trajala desetak skeundi i onda je usledilo 'Slava mu', Mandić je seo a Tirnanić je rekao: '...ubila ga polemika zbog Grobnice za Borisa Davidioviča', a Mandiću se suze nisu ni osušile, a već je krenuo da kontira graknuvši: '...a što mi ostali da kažemo!?' I uvek se u vezi sa Kišom pomene i Kapor, onako zlobno, u stilu 'odbio Kiša a doveo nam četnika Kapora, nikakvog pisca'. Ali, Kapor nije bilo loš pisac, a u knjigama koje mu je Crnković objavio u Hitu, nije bio četnik. Meni se Kapor nije sviđao, ali ne zbog četništva, jer, kao što rekoh, on u tim romanima – Foliranti, Una, Provincijalac, Knjiga žalbi, Zoe – nije bio 'četnik' već što mi je smetala, tako sam ja tada mislio, crnorealistička siromaška nota. Kasnije je Kapor u trenutku iskrenosti priznao da on nije napisao te knjige zato što je voleo svu tu bedu glad i sirotinju, već da bi to isterao iz sebe. Uostalom jedan od ovih romana je čak i postmodernistički. I sa Crnkovićem sam se složio da bi svako tada mogao da zaključi kako je Kapor ljubitelj Zapada sa svim njegovim vrednostima. Kako je onda došlo do toga da Kapor krene u zavičaj posle Osme sednice? Nemam pojma. Moža su razlozi lične prirode – možda je onaj negativni resantiman gladnih godina i muke da se dođe do ženskinja konačno odradio svoje kao paklena mašina? Kapor nije voleo lepe muškarce, pogotovo mlađe. Mrzeo ih jer jer je voleo njihove vrnjakinje i u jednom romanu je jedan njegov lik rekao nešto u stilu 'ja ovako mator vam jebem klinke a vi mladi i snažni i visoki ništa'; mislio sam u to vreme da će Kapor i Arsen Dedić misliti isto, da će im biti bliža muka generacijska i žal za mladošću nego nacionalističko pojanje. Koliko sam bio glup vidi se po tome što tada nisam ni znao da je Arsen – Srbin i to sam saznao tek od Crnkovića. Ali, Kapor nije bio loš pisac. Naprotiv. Dva najpismenija pisca u srpskoj književnosti su – Mića Danojlič, čije mi je pismo otkucano [i]kirilicom[/i] Crnković fotokopirao i dao – i Momo Kapor. Kapor je, na primer, znao da se prezent od žvakati kaže žvače zbog neke palatalizacije, a ne žvaće što bi bilo od žvatati. Devet od deset naših lektora danas to neće da prihvati. Nije pravio tipfelere. Da li ste i vi bili zadovoljni Kaporovim jezikom i slažete li se uostalom sa ovim o Danojliću i njemu? – Zlatko je spremno odgovorio: - Za Miću se slažem, ali sam ja dosta toga ispravljao kod Mome... – Ali, to je bio sprski jezik, a ne hrvatski?! – Pa, slično je to... – Dakle, Momo se školovao uz rad...! – Otpijem još malo janice, dovršim flašicu i otvorim novu koju su mi u međuvremenu doneli. – Dedić i Kapor su bili generacije 1930-ih, oni su kao što je rekao Pavić, bili premladi da budu pobednici u ratu pa su im 'očevi bili pobednici'. Oni su imali kritički pogled na posleratnu oskudicu bez onog žara pobednika. O tome se moralo ćutati. Generacija 1920-ih je bila partizanska. Jednom su se u zagrebačkom studiju našli Edo Murtić i njegov gost Bogdan Bogdanović. To su bili titoisti. 'Da nije bilo Tita niko za nas ne bi ni čuo', govorili su uglas. Malo pre Osme sednice. Arsen Dedić je kao i Kapor bio subverzivac, zapadnjak. Jednom je Arsen u zagrebačkom studiju, krajem 1980-ih, čitao jednu zajebantsku pesmicu protiv partizana. Do njega je sedeo Jure Kaštelan. Jure je oborio pogled. Meni bilo žao Jureta. Zašto sam ovo sve rekao? Da bih pokazao kako se razlikuju 'godovi' u shvatanju tog prokletog socijalizma, generacijski. Generacija iz 1960-ih mogla je da bude u zabludi kako žive u najboljem sistemu na svetu. Generacije pre šezdesetih to nisu mogle, a one posle su 'začete u budoarima povampirenog nacionalizma'. – Otpijem još malo janice i obrišem znoj sa čela. Vidim da je Zlatko zadovoljan i to mi je najvažnije. Ravnateljica ima pokeraško lice. Đapić je ustao i ptišao. Počnem gledajući pravo u Zlatka. – Kada sam već toliko pričao o Kaporu, hteo bih da pomenem i jedan doživljaj iz Sarajeva njegove mladosti. Vi ste taj doživljaj imali na prevodilačkom stolu pre mnogo godina kada ste prevodili uspomene jedne amerikanske novinarke. I taj deo ste, kažete vi u 'Carskim mrvicama' morali da izbacite jer je po mišljenju nekog ideološkog policajca po imenu Mate vređao socijalistička osećanja, ili kako se to već govorilo. U 'Mrvicama' ste taj odlomak ipak napokon preveli. I ovde moram opet da zađem u digresiju. Vi ste, naime, tražili primerak knjige te Amerikanke, neke čepe opšte prakse inače, ali u kancelariji Znanja ga niste mogli naći, jer ste pod Tuđmanom šutniti iz te izdavačke kuće a sva dokumentacija iz vaše kancelarije je pobacana! Na ovom mestu sam hteo da kaežem, da ste, eto, preživeli nečlanstvo u SK u staroj tamnici naroda, ali u novoj Hrvatskoj ipak niste preživeli ko zna šta, i mislim da je to šutiranje iz Znanja ožiljak koji vas najviše boli od svega što ste loše doživeli, iako niste bili zlopamtilo. Valjda ste zato i rekli da sada žalite što ste toliko energije gubili kao urednik, umesto da ste još više prevodili. Ne znam da li sam u pravu ali evo vi možete reći. – E da, u pravu ste, mislim da ste to dobro pogodili. – Ta sarajevska crtica se inače odnosi na gostovanje te Amerikanke u Sarajevu. Tada je ona upamtila Bora Draškovića, Moma Kapora i...Meša Selimovića. Mnogo su joj se dopala prva dvojica, jer, kao, nisu žudeli za stipendijama sa Zapada već su nudili autentično odbijanje partijske monolitnosti, 'bili su nekonformisti i avanturisti', pa su, tako, ukrali partijsku limuzinu i provozali se zajedno po Sarajevu i okolini. A deo zbog koga je taj odlomak morao napolje odnosio se na jedno književno veče na kojem je Meša Selimović pitao gošću iz SAD zašto ne pominje Džeka Londona. I to joj vrlo zamera. Meni je ostao utisak neke naučene nadmoćnosti kod te novinarke koja je bila rešila da traži autentičnost u oskudici kao antropolog koji se unapred oduševljava divljacima.

................... ......................................... ..................................

"Dobar provod"

„U neko doba, međutim, pojavi se sredovečan par, ona i on, koje dotle nisam viđao. I Klaus se malo žacnu, jer se taman zadubio u svoje novine. Skinuše kapute, zatražiše tost i pivo. Čovek ostavi svileno šalče na sebi, a ruku uvuče duboko u džepove pantalona. Delovao je iseđeno, zimogrožljivo. Tako malen i ksršen odudarao je od glomazne žene, koja i ne bi delovala odviše propalom da je nisu opterećivale bolesne noge. Takve oteklne, guke i lepinje retko se mogu videti na javnim mestima. „Prolaznici“, rekoh u sebi, „ovde ih nko ne poznaje“.

.... ...

Žena izvadi ogledalce i šminku iz četvrtastog koferčeta i dade se na posao. Često sam tokom putovanja kroz Nemačku sretao ljude koji uprkos svoim godinama i oronulim snagama daju sve od sebe da spasu ono malo života što im je ostalo. Dok kod nas ljudi prerano ostare (ne samo zbog siromaštva i loših uslova, već zbog duhovne utučenosti, zakržljale svesti o mogućem razvoju itd.), ovi Nemci se bore do kraja. Uvek bih se radovao takvoj borbenosti, tavoj ljubavi prema opstanku. U jednom gradu, čini mi se u Zapadnom Berlinu, između blokova zgrada, smešteno je veštačko klizalište. Jedna od zabava za ukućane tih blokova. Klizači, ulavnom dečurlija i mladež, unosili su pokret u te vertikale od betona, stakla i senki. Među njima se našla i patuljasta starica u lavoj haljini, sa cipelama ušniranim do kolena. Ne obazirući se ni na koga, starica je zaneseno izvodila svoje nesigurne, spore figure, razmišljajući možda da je Sonja Heni. Ta ona je, svakako, svojevremeno posmatrala spaljivanje ljudi, gradova i knjiga, koga sve nije izgubila u ratu i šta joj se nije lično desilo, ali ona se, eto, održala na površini, klizajući se po naslagama snova, uprkos svemu. Viđao sam ostarele bicikliste na sporednim putevima kako grabe put vrhova gde ih je možda čekalo neko novo JA. Divio sam se lovcima leptirova na jezeru Pilvung, čije će zbirke uskoro postati vlasništvo muzeja. Častio sam kriglom od dva i po litra penzionisanog tramvajdžiju koji je sačekivao svoje mlađe kolege na poslednjoj stanici i besplatno im pomagao da obave manevar u gradu Hamburgu. I on je meni uzvratio pivom a usput me uputio u prirodu i karakter tramvaja i moj dotadašnji otpor pretvorio u duboku naklonost.

....... .....

Dok sam je posmatrao, zaklonjen abažurom, kako utiskuje karmin u široke usne, iscrtava ivice nekakvom pisaljkom, te prelazi na trepavice, kao da je za svojim toaletnim stočićem, razmišljao sam i daje o prednostima razvijenih sredina, od kojih je svakako najveća u mogućnosti da živiš svoj život ne hajući odviše za druge. Ovakvu tetku bi kod nas proglasili isluženom fuskom i to bi joj neprekidno stavljali do zannja, ako ničim drugim ono bar podgurkivanjem, namigivanjem..."

....

Svetozar Vlajković, iz pripovetke "Zlatni dečak", zbirka "Dobar provod", strana 115-116.

Interview

Link:::: intervju sa mnom u danskom Politikenu ...

...

Na slikama su novinar, fotograf i neverovatno tužna devojka, koja je nosila aparate i baterije i filmove.

...

Kada se u tražilicu internetskog izdanja lista Politiken ukuca "serbisk", izađe sledeće: 1) srpski bampir luta i mami turiste 2) srski ratni zločinac dobio 27 godina 3) srpski ratni veteran pobio pola sela 4) srpski ratni veteran koji je pobio pola sela ubijen 5) srpsko finale kupa završeno skandalom-----Ovaj intervju je zaista doprinos ugledu Srbije u svetu.

Milano, Bob Dylan, The Pixies ---

Google je dobra vila. Iako prvi put u tom gradu, onako pospan sam pravo s aeroporta našao železničku stanicu, kupio kartu do Milano Ćentralea i za 52 minuta stigao tamo. Hotel mi je bio odmah iza ćoška. Železnica guta prostor. Guta i šume. Guta rudna bogatstva. Toliko konrektnih stvari se prinosi na oltar nečega zarao fiktivnog - transporta. Moramo ili želimo negde da stignemo brzo. Prostor oko železničkih stanica je kao ničija zemlja u I svetskom ratu. Svuda zabranjeno a često i opasno zbog visokog napona. I koliko god da se u železnicu uvodi visoka tehnologija, opstaju staromodni kondukteri i čike koje čekićima kuckaju po vagonima...

U vozu prepoznam crnogrski naglasak i beogradski nagasak. Ne javim se. Ustaše. U zgradi kolodvora me dočeka džinovska Gvinet Paltou na reklami ko zna čega. Crnci prodaju igračke na daljinsko upravljanje. U modi su helikopteri kojima Gaša Pripravnik svog šefa bombarduje petardama.

Uveče gledam Boba Dilana. Kada sam saznao da ima seriju koncerata u Milanu i da mogu da stignem dan pre Pixiesa, odlučio samda vidim i njega. Mi koji smo karte kupili preko interneta, mogli smo da ih podignemo od 19.30. Teatro delji Arčimboldi sam pronašao relativo lako. Pravolinijski hod duž dve dugačke ulice. Usput naiđem na Break Bar, jednu od retkih birtija koja radi i nedeljom. Katolici su ovo, bre, nedelja je dan za nerad i molitvu. Setim se da je nedelja. Italijanska liga se igra, moj Inter gostuje u Udinama, baš to se prenosi, okružen sam interistima. Uzimam campari sodu i espresso, kelnerica je Korejanka. Itaijani uopšte ne razumeju engleski i ne govore ga. I oni stranci koji žive u Italiji i parlaju italijanski, kao da su zaraženi tim antiengleskim atitjudom. Vidim dva pogotka Intera. Glavom Palacio, onda volejom Ranokio. Sve ide kako treba u Milanu 3. novembra. Ispred blagajne jedan Japanac je u velikoj nervozi hoće li dobiti karte. Ne znam da li je veoma mlad ili je starac koji nije ostario i u odeći klinca i telu deteta skakuće okolo. U stvari ne znam ni da li je muško ili žensko. Da je lik iz crtanog filma, bio bi vunderkind koji je strulnjak za fiziku i matematiku. Jedan izblajhani Italijan nudi svoje ce-de-ove, a za svaki je prilepljena kutija pepermint bombona. Diktiram delove putopisa u diktafon, da ne ispadnem zamlata kao Lužinv otac u Nabokovljevoj "Lužinovoj odbrani"...

Meteorolozi na internetu predvideli su nekoliko pljuskova u nedelju. Opet su pogrešili. Toplo i bez padavina, nebo je bilo vedro sa ponekim oblačićem koji je izgledao nestvarno, kao gužvica vate na kič slikama koje nude po trotorarima. U strinskoj poslastičarnici uzmem kolače i kapučino da si dignem pritisak i cukar u krvi. Lokalkni bezubi starci tu dolaze na malo točeno pivo. Mlađi tračare uz kapučino. Ja pratim samoga sebe na putu.

A pre Milana - iznenađenje na aerodromu. Let Alitalie za Milano preuzeo je JAT, koji je u međuvremnu postao Air Serbia. I - promenili su avion u poslednji čas i leteli smo novim novcatim avionom. Stjuardese su bile nove, mlade, sve sa istom frizurom, nova klopa za putnike, svi su bili uzbibani. Novi početak. Dok sam izlazio iz aviona - bio sam u 15. redu - video sam neuobiačeni svinjac za putnicima, kao da su baš sve bacili na pod.

...

Primećujem gej parove po inostranstvu. One tihe, neautovane, koje na prvi pogled ne možeš ni a prepoznaš. U kafiću Cinquecento ispred Teatra delji Arčimboldi nalazim utočište pred Dilanov koncert. Prerano sam došao, ali ne poznajem grad pa sam srećan što sam pronašao pravu adresu. Sada samo treba naći mesto da odmoriš noge. Uzmem sendvič i gin i tonic i gledam okolo. Čika u mantilu do gležnjeva, brižljivo stilski nezašniranim patikama i brižljivo neobrijan u društvu mlađeg tipa u kožnjaku i sa minđušom u pravom uhu.Tolike žene starke su pronašle mlađe ljubavnike "koje mogu da šalju po lizalicu", a evo i muške ravnopravnosti, red je da matori pešovani nađu mlađe viršle. Možda obojica imaju porodice, ova putovanja su im zavaravanje da život ima smisla, da su probali i nešto više od rutine u koju ih je gurnula kaobajagi strejt okolina. Možda misle da je to ljubav, ko zna?

Recepconerka u mom hotelu ima jak ruski nagalasak. Pored džinovskog ekrana njenog mekintoša stoji slika starijeg bradatog čike. Otac? Ili možda čika sponzor i ljubavnik koji ju je doveo na Zapad? Pored slikice u bižuterijskom ramu stoji plastično kičersko srce i u njemu neke perle. I jezik spremačica je ruski. Kada se vratim sa koncerta poželim tuširanje, ali nema tople vode. Siđem do recepcije, i jedan Rus mi objašnjava da treba da pustim toplu vodu na lavabou i istovremeno pustim da teče voda u tuš-kabini. "Three minutes hot water!" Jedva se sporazumemo. On mi crta hemijskom olovkom lavabo. Tuš se ne prepoznaje. Više liči na golu žensku s velikim žbunom. Kao u nekoj gruzijskoj filmskoj komediji, dvojica ljudi s neverovatno lošim engleskim. Gle, stvarno je došla topla voda i to posle samo dva minuta. Tuš pred spavanje.

...

Dilan je zadržao telašce dečaka, glava mu sada igzleda kao skafander, podseća me na Majkla Ćimina. Harizme mu ne nedostaje i čike u publici su oduševljene, prepoznaju svaku pesmu, lupkaju rukicama po naslonima kao da su svi nekada bili bubnjari.

Knjige...

– Upali televizor, da vidimo šta ima – kaže Olivera. Palim ga. Krezubi divljaci arlauču kraj potoka. Eto šta ima. Spiker tvrdi da oni pevaju i dodaje nešto u smislu da su to gorštaci koji su naši sačuvani prošlost i sadašnjost. Olivera menja kanal. Popaj.

..................

Iz uvodne pripovetke "Najpre smo se dugo gledali" (strana 17)

.......... ..........

Dok sam ruksak pun knjiga iz Gradske biblioteke prtio do "Brankovine" (da pročitam nešto uz kruškovu rakiju dok ne počne poslednja oktobarska pozorišna predstava u blizini, padne mi na pamet kako već dugo čitam samo tri (3) knjige domaćih pisaca. Jednom godšnje ih pročitam. Da me sada stave u ekspediciju ma Mars (onu bez povratka) znao bih šta da ponesem odavde.

...

A od stranaca još sam Bolanja uspeo da dočitam. Sada ga lovim na engleskom i na danskom. "De vilde detektiver" me čekaju u Kopenhagenu. Srpski prevod njegovih knjiga liči na "prljavu montažu" u filmovima Sama Peckinpaha. Ali to i priliči takvom piscu.) Lakoća pisanja? Je l' to? Juan de Dios Martinez, smerni i samozatajni detektiv. Udvara se upravnici ludnice. A mi ne znamo ni kako izgleda taj detektiv, ni s kim živi ni koju muziku sluša ni za koga je glasao na izborima. Ni da li se tušira jednom dnevno ili jednom nedeljno. Je l' to ta "ekonomija". Gomila imena koja nisu opterećena biografijama. Ne opravdavati ime lika biografijom. Je l' to ta lakoća? Šta god da je, radnja romana je zarazna. Možda piscu nije bilo lako, možda je to nastalo u magli nikotina i alkohola, "na normu" (kao što mislim da ponekad osetim, te ostatke nekadašnjeg gladovanja, to silovanje u obimnoj romančini), ali preovlađuje utisak lakoće. Povremeno neka odrednica navede i na učena razmišljanja. Posle čitanja, čovek poželi da se prošeta na svežem vazduhu i da popije koziji jogurt. Borges u kožnoj jakni.

............

Uvodna Vlajkovićeva priča je tako filmična. (Evropski filmična - ko ne bi voleo to pretapanje prošlosti i sadašnjosti, susret sa samim sobom ali mlađim? Taj vremeplov je izveden tako neosetno. Tako lako.

Prisluškivanje

O lepoti

........ "Imaju li lepi ljudi prednost u životu?"

...

Lepota je korisna, ako se baviš poslom koji traži lepotu, ako si glumac, maneken, javna ličnost, ako si na neki način slavan. Ako si u miljeu u kojem možeš lepotu da razmeniš kao stranu valutu. Ako se ne baviš takvim poslom, lepota je teret. Kao obveznica koja nema vrednost.

...

Čovek mora da nauči da koristi lepotu. Ona se ili koristi ili se okreće protiv lepotana. Jer lepota ne može da se konzerviše. Lepotom se neizostavno zavodi, a zavođenje je pokoravanje, a pokoravanje je čin rata. Lepota je stoga oružje i za nju važi isto pravilo kao i za pištolj: ne maši praznim pištoljem i ne uzimaj ga ako ne nameravaš da ga upotrebiš.

....

Lepotan je agresivan i onda kada nije. Samom pojavom unosi nemir. ......... Lepotan koji nije obavešten da je lep, nije vaspitan da je koristi kao oružje i uz to se ne bavi poslom u kojem bi mu ona koristila, nalazi se u nevolji. .......

...

Obični ljudi vole lepotu samo na filmu, u romanima i u TV serijama. U takozvanom običnom životu, ona ih plaši, postiđuje, vređa i izaziva zavist i mržnju. Tada lepotan shvata da bi mu isto bilo i da je "lepi Džoni" to jest čovek-slon. Lep čovek (a da nijw glumac, maneken, voditelj i neki celebrity) vredi i kao Pamela Anderson kao čitačica vremenske prognoze na radiju ili kao Merilin Monro kao suflerka u pozorištu.

..... ...........

Da, priča se o unutrašnjoj lepoti i duhovnom zračenju, harizmi i sličnim stvarima. Ali ta unutrašnja lepota i harizma su izuzeci, to je uvek kompenzacija za nešto, one se moraju otkrivati. One se uvek ističu kao suprotnost "pukoj lepoti". Hajde sad neka lepotan pokuša da dokaže svoju unutrašnju prirodu...

...

Šta rade prosečni u susretu sa lepotom, u tom takozvanom običnom životu? Brane se glasinama. Oni nisu ni svesni koliko su ugroženi. A glasine vrše svoj posao. Kao tempirana bomba.

Lepota je običnim ljudima bukagija. ...................................... Ali, ako si slavan, pa makar i nesrećno slavan, imao si je rašta nositi.

IZ LAŽI U LAŽ

Ovaj roman objavljen 1971. prepun je bakelitnih telefona, teleksa i bioskopa, vide se zulufi, zvoncare i hipi kultura frca na sve strane. A ipak je sve isto kao i danas, sa mobilnim telefonima i internetom - u međuvremenu su izumrle i videoteke - jer roman govori o ideološkim prevrtačima, kvazinovinarima i o potrazi za istinom i bliskošću.

............ ..................

IZ LAŽI U LAŽ roman Henrika Stangerupa Naslov originala: Henrik Stangerup, ”Løgn over løgn”, Gyldendal 1976 III izdanje Knjiga bi možda mogla da izađe sledeće godine... II poglavlje Da li je bilo slučajno što je producent tek pri kraju njihovog razgovora otkrio kako izvrsno zna da su mu uzeli bioskop? Berit i on su došli dotle da su sve karte položili na sto: imali su para za još tri-četiri meseca, a onda će on morati da potraži neki novi posao, dok je Berit pomišljala da se u isto vreme obrazuje za socijalnu radnicu, ili da, još bolje, završi dopisni tečaj za sekretaricu u zdravstvu. Raspitivali su se gde u Danskoj ima slobodnih bioskopa, ali se ispostavilo da ih ima jedino u dva manja stanična grada u zapadnom Jilandu. Krijući od žene on je, pa i uz pomoć plave knjige, računao koliko će starijim direktorima bioskopa u Kopenhagenu, Orhusu i većim gradovima u unutrašnjosti trebati da umru, ali izgledi su bili loši: neće skoro. Nije bilo drugog izlaza: morao je opet u filmadžije. I jednog dana je potegao za Kopenhagen da obiđe svog starog producenta. Znao je da mu je kompanija u poslednje dve godine zaradila silne pare iznajmljivanjem tehnike i studija Amerikancima i da je otvorenija za novi danski film od većine domaćih producentskih kuća što su vodile beznadežnu bitku da održe u životu klasičnu dansku komediju „za narod“. Producent ga je primio s velikom predusretljivošću. Sve što se dogodilo između njih pre pet godina bilo je očigledno zaboravljeno i producent je štaviše stavio do znanja sekretarici i telefonistkinjama da ga narednih sat vremena ne uznemiravaju zbog ove neočekivane posete „starog prijatelja i saradnika“.

...

Razgovarali su o svemu po malo. O situaciji u filmu: neosporno je danas druga priča nego pre pet godina, nije sve išlo samo od sebe, ziheraštvo je donosilo samo pozitivnu nulu, ozbiljni filmski pokušaji u stranom stilu su mogli – zbog sve već svesti o kvalitetu – da zarade sasvim lep profit u danskim razmerama, zvezde nisu više bile garancija da će publika da nagrne u sale, uskoro će video kasete da preplave tržište, jednom rečju: iz dana u dan nove promene, nova iznenađenja nova razočaranja. Ali, kada se zaljubiš u filmski svet, nema nazad, tu su se saglasili. To čoveku uđe u krv. To je povezano sa neizlečivom željom da uložiš sebe u nepoznato. Zatim su se pitali za zdravlje i porodice, decu koja su im odrasla, možda već otišla od kuće. I o starijim članovima, koji su možda već umrli. U opuštenoj atmosferi razgovarali su na ravnoj nozi, popušili po cigaretu-dve (ne valja to, ali ionako se mora umreti od nečega!), popili po čašicu slatkog vina i ogovarali - u ime starih dobrih vremena – tog i tog direktora fotografije ili tog i tog reditelja. U prikladnom trenutku izneo je producentu svoju misao kako bi mu dobro došlo „malo stvaralačkog rada“. I tada je pala ta primedba. Ne na zloban način. Ne da je postojala zadnja namera, da se baš čekao momenat da se ta primedba izrekne, kao što bi producent uostalom i rekao: „ne vuci me za jezik...“; ali na producentovim usnama je bio lako ironičan (!), nadmoćni (?) rezignirani (?), sažaljivi (?) smešak kada je rekao: - Sada ćeš morati da potražiš nešto drugo! Pokušao je da se pravi kao da mu nije ništa. Producent je ustao i nalio im još slatkog vina. Malo zatim uzeo je scenario iz ormana i pružio mu ga. Pričao o nekadašnjem pripadiku pokreta otpora, koji se posle dvadesetpetogodišnjeg boravka u Brazilu vraća u Dansku. Obilazi stare prijatelje ali se duboko razočarava njihovim sitnoburžoaskim načinom života; jedino o čemu oni umeju da razgovaraju jesu poreski odbici, podizanje dece, televizijski program i trice i kučine u tim njihovim vikendicama s baštama. On u sebi još gaji avanturistu, svest o tome da život mora biti nešto drugo i nešto više od svakodnevne čamotinje blagostanja I šta on radi? Nalazi se sa veoma mladim ljudima – producent se na trenutak zamislio, a zatim je nastavio – mladim vanparlamentarcima, je l' se tako zovu? Oseća kako ga oni privlače. A privlači i on njih. Lep momak. Suncem opaljen. Sedi zulufi. Iskustvo, brale. Ali, naravno, mogu da ga trpe samo neko vreme. Naravno da se završava time što odbace njegov pogled na svet. On je preveliki individualsita, a i premator. Čak i dok priča kako je doprineo pokretu otpora, može da oseti kako mu se rugaju. Kao da ni pišljiva boba ne znači to što je u svoje vreme stavljao život na kocku. Kao da su sabotaže železnica i likvidavija doušnika nešto što se radilo levom rukom. Usred svega toga – nesrećna očajnička zaljubljenost. Devojka kojom postaje opsednut. Ali, ona je vezana za svoj kolektiv – „mladi danas vise zajedno kao crevca!“ nehajno je rekao producent. Indivudualista s Mortenom Nilsenom kao duhovnim prtljagom protiv zaborava i ravnodušnosti, stari pripadnik pokreta otpora koji ne shvata novi svet i na kraju to prihvata i povlači se u kuću sa slamnatim krovom na zapadnoj obali. Scene sa seljančicom mogle bi eventualno da se ispeglaju ili štrihuju, mislio je producent; tu scenarista, inače dvadesetpetogodišnji lirski pesnik koji je iznenada počeo da se zanima za film, nije našao pravu žicu. Ali, inače: film u klasičnoj danskoj tradiciji. Sanjar u kokošinjcu. Oh, kako se sve promenilo. - On je kao ti i ja, taj pripadnik pokreta otpora – završio je producent. Suoči se! Positoveti se sa njima! Prelistao je scenario. Ugrizao se za obraz. Pravio se kao ga to naročio ne zanima. Stvarno ne bi trebalo da ga tako lako nagovore. Onda je rekao kako mu je malo teško da zamisli film, na šta je producent hitro počeo novo predavanje o svemu što se u međuvemenu dogodilo za proteklih pet godina. Bit muzika. Demokratska moda. Studentski bunt. Pornografska izdanja, seks šopovi, grupni seks, život s tri muža i pet žena, kolektivi. Astrologija i neomarksizam ruku pod ruku. Boga mu! Zar ne treba da se napravi film koji bi o svemu tome otvoreno progovorio?! - Uzmi mesec dana za istraživanje – završio je producent. – Prepravi malo scenario, preseli se u neki kolektiv, zaviri malčice u Marksa, i vidi kakvo je bre to gledanje u zvezde! Taj film ćemo da napravimo očas posla...

... ...

Berit je naravno bila skeptična. To je i on sebi mogao da kaže. Kada je došao kući bio je dobro raspoložen. Ušao je u kuhinju gde je ona spremala večeru, poljubio je u vrat i odložio scenario uz primebdu kako su im sada svi problemi rešeni u narednih šest emsedci. Za mesec dana on opet kreće kao režiser, treba samo da se baci na posao. Ispričao je Berit o sadržaju scenarija, dao joj je za pravo da je to tema u kojoj mora da bude na oprezu, da ne zađe u kliše, ali kada se ona uopšte nije dala oduševiti onim što je pričao, ili makar da je učinila pokušaj da se uživi u nit njegovog razmišljanja –da ima šanse da napravi nešto dobro jer je taj pripadnik pokreta otpora ne neki način on sâm, da još nije napravljen pošten film vredan gledanja o svemu što se dogodilo u poslednihi pet godina, od bit muzike preko studentskog pokreta i tih kolektiva – ohladio se. Kao da ga je neko lupio morkom peškirom u lice kada mu je Berit nešto kasnije rekla kako misli da bi mu bilo bolje da pokuša s nekim kratkometržanim filmom jer bi tu bio siguran da neće da zabrlja; samohrane majke, problemi slobodnog vremena u obližnjim opštinama. Zar to nisu dobre teme nadohvat ruke za polusatne filmove, a koji bi uz to pobudili i društvenu raspravu? On je gunđao nešto u stilu da su takve filmove snimali šezdesetih i večerali su gotovo u potpunoj tišini. Dečake kao da nije brinula nesigurna finansijska budućnost, ubadali su jedan drugog viljuškama i prepričavali najnovije viceve iz školskog dvorišta, kojima se on na silu smejao. Laknulo mu je kada je zazvonio telefon. Bio je to producent. Oduševljeno je vikao u slušalicu kako je uoravo našao neki kolektiv za koji je mislio da budući reditelj treba da stupi u kontakt - da malo bre omiriše i stvarnsot. - Hoći li imati potpuno slobodne ruke kao reditelj? – pitao je odlučno. - Garantujem! – odgovorio je producent. Tokom večeri se Berit raskravila. Pročitala je scenario i predložila da se, kao prvo, izbaci seljančica. Govorila je o različitim glumcima koji bi možda mogli da igraju glavnu ulogu. Na kraju je ispalo kao da misli da bi od toga mogao da ispadne sasvim pošten film. Pošto su poslali dečake na spavanje, potpalili su kamin. On je smućkao dva koktela i za to vreme joj govorio koliko mu znači što ona veruje u njega. Baš u ovoj situaciji.

....... .........

U vremenu koje je usledilo on je svakodnevno odlazio u centar Kopenhagena ili u Kristijanshavn. Zavirivao je je u srušena ili napuštena imanja, da vidi da su ga zauzeli skvoteri, njuškao je po podrumskim prodavnicama koje su prodavale revolucionarne postere i robu iz zemalja Trećeg sveta. Posle toga bi zaseo u čitaonicu Glavne biblioteke i bistrio najfriškije brojeve časopisa poteklih iz „kulture mladih“, ili su je se na bilo koji način doticale. Često nije ni reč razumeo iz vokabulara tih listova, naročito kada bi se radilo o bit muzici. Spominjanja grupa za koje nije znao ni da postoje. Uzajamna pretumbavanja grupa na listama. Ekstatične pohvale određenom bendu na račun nekog drugog benda. Oduvek je mislio kako je bit muzika nekakav jednoličan pejzaž premda su mu naravno bile jasne razlike iumeđu Bitlsa i Roling Stounsa. Ali, odjednom je sedeo okružen neobrijanim klošarima koji su ušli u čitaonicu da ugreju šape i starim gospođama koje su listale časopise za negu kućnih ljubicama i konstatovao kako su Roling Stounsi, koje su njegovi vlastiti sinovi smatrali beskrajno luđim i razuzdanijim of Bitlsa – zapravo reakcionari, neprijatelji naroda, na ego tripu i sve moguće i nemoguće drugo. Na ego tripu. Na tu sintagmu je neprestano nailazio, kao i na sintagme odlepiti, sagoreti i otići u šreh Te zime ljudi nisu odlazili u šreh na isti način kao nekada što su odlazili. Ljudi su odlepljivali. Sagorevali bi. Ostrašćene debate o tome da li je revolucionarno odlepiti ili pak nije revolucionarno i koliko su ti andergraund mitovi represivni ili pak progresivni. Na kraju se načitao svega i svačega o beton roku. A on je bio mislio kako rok muzika pripada šezdesetim sa sve gomilama mladića sa frizurama u stilu Elvisa Prislija načičkanim ispred bioskopa. Verovao je da je revolucionarno u bit muzici to što je dalje razvila rok muziku, dala joj sadržaj, a onda je pročitao kako je vreme sanjarenja zauvek prošlo: bit muzika je postala deo visoke kulture, neka živi narodnjački rok. Nije mogao a da ne pomisli na to koliko sada svi mrze Vudstok. U njegovo vreme, dok je bio direktor bioskopa, taj film je bio jedan od gledanijih, i tokom uzavrele rasprave jedne subote uveče stao je na stranu mladih iz provincijskih gradova a protiv starijih koji ih netolerantno optužuju da su padavičari i smešni. Sada je mogao da konstatuje da je to bio bit kapitalizam. Nešto je međutim počeo polako da kapira. Dogodili su se veliko proleće i veliko leto '67. Tamo je sve počelo zaista ozbiljno, pa i na domaćoj sceni sa klicama samostalne danske hipi kulture oko jednog tekstopisca i pevača koji je kasnije pronađen u Indiji kao kostur. To vreme su spominjali kao magično i nedodirljivo. Sve je bilo lepo, dobro, iskreno i ispravno. Kasnije je kulminirala kontrakultura, počelo je s prvim sukobima, a sada, samo tri godine kasnije, sve već prolazi: san je postao depresija, obaška zahvaljujući bit kapitalistima, neprijeteljima naroda, ego-triperima. Sada je vreme ideološke kritike i politizovanja, toliko je mogao da skonta – u tom smislu da je samo izoštrena politička svest u stanju da spase mladoturke da ne postanu novi proletarijat što zbog samonametnute bespomoćnosti čak i ne želi revolucionarni značaj. Reč revolucija je 1967. značila nešto drugo nego danas, to je mogao da primeti. Sada je izbor bio između klasne borbe i „estetizovanih filmova“, još jedne sintagme za koju je prvi put čuo. I drugi listovi i časopisi su duvali u istu itkvu, ni književni magazini nisu zaostajali već su odjednom ukinuli sve što je imalo bilo kakve veze sa kritičkim prikazima visoke književnosti i želeli su jedino nepatvorenu, spontanu umetnost na način kako je čovek spontan u starom društvu pa piše i déla iz svesti o neposrednoj budućnosti i bezklasnom. Nova, magično zaokružena godina, iskrsla je u vezi sa nemilosrdanim polemikama o umetnosti kao režimskom psu na lancu. Zapadni Berlin '67. Univezitet Kolumbija, Pariz i Čikago '68. Svi smo mi nemački Jevreji. Posle nekoliko sedmica osećao je da je stekao dovoljno uvida u ono s čime se inače dotad upoznavao samo iz novina (naslovne slike japanskih studenata sa kacigama i gazom preko usta), sa televizije (deo emisije Aktuelno iz maja '68. sa studentima i radnicima ruku pod ruku na pariskim Bulevarima) i iz bioskopa (Vudstok – koji čak nije ni revolucionaran kada se sve to sagleda). Odjedared je znao gomilu stvari o svetu s kojim se ranije suočavao samo u fragmentima koje je teško kapirao i mogao da stavi u smisleni kontekst sa svakodnevicom provincijskog gradića i sasvim konkrektnim baktanjima kako postaviti repertoar na noge, kako organizovati rasprave o filmu uveče posle projekcije, kako iznaći aktivnosti u selendri, dok Berit istovremeno uređuje njihovu vilu na jordu. Najbliže što je prišao tom vrlom novom svetu bilo je na roditeljskim sastancima u školi; tu se raspravljalo o hašišu koji đaci purnjaju a on je po pravilu imao tu ulogu da rashlađuje uzavrele umove. Ali, kada se zatekao na Kultorvetu ponovo je našao kako mu je krajnje teško da prema svemu tome što je pročitao „zauzme stav“. Ljudi su prolazili pored njega kao i obično, sve je bilo kao pre, u pismima čitalaca Kristeligt Dagbladeta penzionsiani sveštenici su i dalje raspravljali o strukturi crkve i hrišćanskoj misiji u inostranstvu, sendvič u kafeteriji pored Norevolda imao je ukus kao i vazda, kod stepenica za metro kod Noreporta bila je uobičajena gužva, flajeri iz Berlingske Tidendea nisu imali blage veze s novim svetom. Da sada svrati do zgrade univerziteta, zasigurno bi na zidovima zatekao nove parole o jednakim zaradama i diktaturi profesora, ali su studenti jamačno i dalje išli na predavanja kao što su radili pre deset ili petnaest godina, noseći svoje udžbenike i beležnice i sendviče. U kantini su na oglasnoj tabli visili stari oglasi za časove gimnastike i sastanke teološkog kružoka, a kafa je sigurno još imala ukus kao isceđena krpa za brisanje poda. Antikvarnice u Latinskoj četvrti je uznemiravala samo prašina na policama, jamačno je otvoren još koji seks šop ili porno videoteka, još neke ulice su proglašene za pešačku zonu, od njegove poslednje posete udvostručio se broj prodavnica sa odećom za mlade, ali golubovi na Gemel Torvu poletali su isto onako kako je još pamtio, a mormonska misija je uzalud dozivala preko sedam gora...nije mu bilo druge: morao je poseti te mlade na njihovom bunjištu. Pronašao je jednu gostionice za koju je saznao da ti njegovi mladi tu vise. Za barom je stupio u kontakt sa studentom filmske akademije koji ga je smesta prepoznao i zapodenuo razgovor o njegovim filmovima. Pokazalo se da budući filmadžija upravo piše seminarski rad o pogledu na društvo u njegova prva tri filma, onima iz šezdesetih – pri čemu su poslednja dva bila totalno nezanimljiva za rad, saznao je dok mu je student filmske akademije bagatelišući odmahivao rukom. Ali, filmovi iz šezdesetih su po mišljenju ovog studenta filmske umetnosti jedino koliko-toliko verodostojno dansko filmsko svedočanstvo o tom periodu klasne države Danske, naravno na indirektan način i naravno da to nikom nije bilo jasno dok su pravili film. - Ni meni nije bilo jasno? – pitao je ironično. - Delo izmiče i stvaraocu – odgovorio mu je budući filmadžija. - To će reći... - Da filmovi objektivno rečeno ne pripadaju vama vać situaciji u kojoj su nastali. To je je jasno po sebi. Batalio je ironičan ton. Osećao je da bi ovaj student filmske umetnosti mogao da ga upozna s nekim ljudima iz tih miljea koje je tražio, tako da je trebalo ne posvađati se sa nadobudnim znalcem. Uostalom, nije dugo čekao da uputi mladog studenta u to da radi na istraživanju za novi film koji bi trebalo da se bavi kulturom mladih. Student je nešto progunđao u smislu da ni kulturu mladih ne treba prepustiti njoj samoj, ali se malo kasnije otkravio primetivši da je možda ipak dobro što se profesionalni filmaš „malo“ interesuje za nju, kulturu mladih to jest, tako da bi to mogao da bude dokument za potomstvo. I tako je dobio adrese nekolikih kolektiva koji će ga lepo primiti, samo da ne navaljuje mnogo i ako se ne zanosi da je ukapirao njihov svet. Ali to bi mogao da zna i sam: oni bi trebalo njemu nešto da daju, a ne obrnuto. - Zar sam ikada rekao suprotno? – rekao je u pokušaju da utvrdi dogovor. - Niste rekli ni suprotno od suprotnog. Student filmske akademije se nasmešio kao da se izvinjava zbog ovih reči, a onda ga je uputio u to za šta su sve zalažu ti kolektivi. Bilo je kolektiva viših klasa koji su se uglavnom sastojali od mlađih aistenata i docenata po fakultetima, lekara i arhitekata, koji su na rečima bili revolucionarni ali kada dođe stani-pani nisu ič bili zainteresovani za društvo s jednakim platama. Njih bi trebalo da izbegava zato što ni na koji način ne predstavljaju alternativu ovoj kulturi. Zatim, tu su i kolektivi srednje klase, koji su se sastojali od studenata, frilansera iz sveta novinarstva, pesnika na državnim jaslicama sa dve unjkave zbirčice pesama, bit muzičara i drugih koji su imali prilike da s vremena na vreme zarade koju nužnu paru za život. S njima se može. Ako i nisu predstavljali proketarijat, bar su imali prednost u tome što su uopšte mogli da se izraze. Da se artikulišu. I na koncu, tu su bili i slabije definisani kolektivi, koji su se protezali od regularnih malograđanskih kolonija u koje su se mladi useljavali samo da bi ubili vreme i dobili džabe cugu i pičke, pa do radiklanih maoističkih „velikih porodica“ od kojih bi isto tako trebalo da se drži podalje zato što oni ni pod kakvim uslovima ne bi dozvolili da ih izmanipuliše nekakav medijski imperijalista. Student filmske akademije je otkrio da je nekad živeo u srednjoklasnom kolektivu reformističkog tipa, i da se sada nalazi pred ulaskom u drugi kolektiv, politički osvešćeniji ali opet srednjoklasni. - Ali vi sigurno želite nešto lakši zalogaj? – retoričkim pitanjem završio je student. Slegnuo je ramenima i odabrao kolektiv severozapadno od Kopenhagena. Iz studentovih reči nije mogao baš dobro da razluči da li je reč o reformistički ili politički osvešćenom kolektivu, ali koliko je mogao da skonta, bilo je tu i jednog i drugog.

....... ...............

Sledeće večeri je imao prilične teškoće da pronađe kolektiv koji se nalazio duž privatnog druma u šumovitoj oblasti. Imanje opasano zgradama sa sve četiri strane koje je kolektiv preuzeo, ranije je bilo korišćeno kao privatni dečiji internat; veći deo dvorišta su zauzimali ringišpili, ljuljaške i bazeni sa peskom, a pored prilaznog puta i dalje je visila tabla s imenom institucije. Parkirao je auto i napravio dva kruga oko glavne zgrade. Skoro svi prozori su bili osvetljeni, a iz otvorenog prozora nečega za šta je pretpostavio da je dnevni boravak – čula se muzika. Kada je prešao preko parkirališta u susret mu je smesta prišla devojka na mopedu. Pogledala ga je na način kao da se sprema da ga pita šta za ime sveta radi tu, ali mu se nije obratila, već je samo nestala na ulazna vrata na kojima mu se samo okrenula poslednji put. Na trenutak je poželeo samo to da sedne u kola i vrati se. Izvadio je ključeve, ali se predomislio u poslednjem trenutku. Ipak je prošlo mnogo minuta pre nego što se rešio da pokuca na vrata. Išao je gore dole poljskim putem, otkinuo pupoljak omorike, bacio kamen u šumu. Kada je napokon skupio hrabrost i pokucao, niko nije odgovorio. To mu je došlo kao znak da treba da se pokupi i ode kući. Ali utom se otvorio jedan prozor na prvom spratu i devojka od maločas je provirila i pitala može li uskoro da se odluči. - Da se odlučim? – ponovio je, iako je odlično znao šta je devojka mislila. - Da, da uđeš ili da odeš. Vrata od kuće su ovde uvek otvorena. Ušao je u hodnik obložen zlatnim tapetama. Mnoštvo dečijih cipelica, gumenih čizama, klompi i zimskih mantila. Odnekle je dopirao smeh, dok je devojka silazila sa prvog sprata, uzela mu mantil i pitala šta traži. Ništa određeno, rekao je. Dakle, samo si svratio, rekla j3 ona. Može se reći, rekao je on. Nasmešila mu se. Ovoga puta je delovala ljubazno. A onda kao da je hteo da potpuno uništi taj uvod primedbom koja mu je izletela: - Ko vam je vođa? Požurio je da doda: - Nisam tako mislio. Samo sam mislio: kome da se obratim ako želim da nešto uradim zajedno s vama? - Kako to, da 'uradite nešto'? Objasnio je zašto je došao. Scenario koji mu je producent prepustio: pripadnik pokreta optpora, povratnik svome domu i njegov susret sa kulturom mladih. Daleko od savršenog onako kako ga je pisac napisao. Previše situacija iz kabineta. Ali velike mogućnosti za autentičan film iz toga ako umesto niza glumaca koji treba da glume članove kolektiva, angažuje pravi pravcati kolektiv. Dokumentarni fikcionalni realizam. Film smešten usred sadašnjosti, solidaran i sa otporašem koji nosi sliku sveta iz osamdesetih i sa novom kulturom mladih. Rekao je da želi da improvizuje dosta scena da bi postigao autentičnu atmosferu, da bi film bio u koloru, ali da bi se boje jedva razlikovale od crno-belog filma. Pričao je o ekipi koju će da okupi: isključivo mlade teničke saradnike koji se kapiraju s mladima iz filma. Jednom rečju, došao je da potraži pomoć u smislu da sebe ne smatra sataromodnim rediteljem koji silom gura stvarnost u sopstvene fiks ideje, već kao saradnika i humanistu, člana jednog tima u kome svi imaju jednako toga važnog da kažu, tako da se postigne najveće moguće približavanje stvarnosti. Koliko je mnogo neshvaćenih filmova snimljeno o pobuni mladih u radinosti starijih i nepažljivih reditelja. Koliko klišea treba izbeći. Nije prekidao priču, osećajući kako se zapliće u sopstvene reči. Da je mogao neopaženo da propadne u zemlju, to bi i uradio - naročito kada je devojka tvrdgolavo ostajala nema i samo ga je gledala kao da ne shvata ni reč od onoga što je mleo. Na kraju je prekinula njegovu verbalnu bujicu: - To moramo da predložimo ostalima. Uvela ga je u zajedničke prostorije. Koliko je mogao da proceni, većina žitelja kolonije je bila prisutna. Čitali su, slušali ploče, igrali šah. Odakle mu ta ideja da puše hašiš? Da leže po podu i lebde naduvani, manje-više razodeveni? Zašto ga je iznenadilo što su se ponašali sasvim normalno? Nerviralo ga je što nije bio u staju da sve to prihvati prirodno, što baš sve mora sam sebi da oteža najviše što može, pa je pokušao da izgleda opušteno. Seo je na fotelju i prekrstio noge dok ga je devojka predstavljala uz nekoliko reči o tome kako bi on tu hteo da snimi neki film s njima. Svi su ga gledali. On je ponovio od reči do reči govor od maločas a da toga nije bio svestan, dodavši nekoliko izvinjavajućih napomena. Povratnik otporaš sreće se sa kulturom mladih. Previše kabinetskih situacija u scenariju, ali s dosta prostora da se od toga napravi autentičan film. Dokumentaristički fikcionalni realizam s mnogo improvizovanih scena i uz diskretnu upotrebu boja. Zvuči zanimljivo, rekoše neki, ali im ton nije otkrivao stvarno interesovanje. Vratili su se čitanju i šahu. Neka deca su počela da ga povlače za nogavice. Onda ga je neko neobavezno upitao da li bi hteo da vidi zgrade i malo zatim su ga proveli okolo. Spavaće sobe su sve odreda bile u jednom krilu, u dugačkom hodniku. Dečije odeljenje je bilo u drugom krilu, uglavnom nedirnuto onako kako je preuzeto od bivšeg internata. Velika kuhinja sa električnom mesilicom i dva frižidera i sa zamrzivačem i mašinom za pranje sudova. Okolo su visili posteri za koje je već mogao da pogodi kakvi će biti. Če Gevara iskrzanih ivica. Izbledeli Bob Dilan. Parole po toaletima, u hodnicima, na kuhinjskim vratima. Vlast narodu. Razgovaraj sa bližnjim svojim. Sišpaj šećer u cement. U trpezariji pored kuhinje razapet je konopac za sušenje veša na kojima su se tik ispod plafona sušili začini. Stolovi su već bili pospremljeni ali su četiri muška člana kolektiva sedeli uz vrč kafe. Ponudili su mu šolju dok je onaj koji ga je vodio nestao na gornjem spratu. Četvorica momaka su bili usred razgvoora o stanju u drugom kolektivu. Imena koja mu ništa nisu govorila, tuče između različitih revolucionarnih grupica. Bilo mu je jasno da ne treba da se meša, pa se zadovolji time da sluša. To bi moglo da mu dâ razne ideje. Ali zašto je sve vreme čekao da četvorka svoj razgovor posole izrazima koji je pročitao u omladinskoj štampi? Zašto se čudio što nisu govorili ni „skrenuti“ ni „odlepiti“ niti „sagoreti“, niti su krivili taj drugi kolektiv da su ego-triperi ili estetičari? Ogovarali su kolege isto kao i svi drugi normalni ljudi kada tračare, samo što u ovom slučaju to nisu činili u ime Lepog Ponašanja na šta nema prava žalbe, već su one što se razlikuju osuđivali da su budale ili lažljivci u ime Velike Revolucije. Na kraju se pojavila ona devojka koja ga je i upoznala s kolektivom. Sela je u krilo jednom od četovorice momaka. Pošto se pravila kao da ga ne primećuje, rešio je da se vrati kući. Mogao je to da primeti: ponizio se. Doveo je sam sebe u klasičnu situaciju: stariji čika koji čini sve što može da bude fin sa mlađima, a postiže samo to da mu još više smeju nego pre. Osećao je kako sve više mrzi taj kolektiv. A dao im je finu ponudu, izvrsnu štaviše – ne zahtevajući da prvo urade probne snimke. Ipak je znao da samo na sebe može da se ljuti, i dok se vozio kući sa Kopenhagenom kao osvetljenim nebom s leva, naizmeničnio je optuživao kolektiv i sebe. Zaista nije mogao da vidi gde je to pogrešio u pristupu. Zar na parolama nije pisalo: Razgovaraj s bližnjem svojim. Ali on u tom smislu nije bio njihov bližnji da bi bio vredan razgovora, premetao je po glavi dok se vozio glavnom ulicom. I znao je koliko je pun sebe dok tako razmišlja. Dao je gas kada je spazio vlasnika bioskopa na trotoaru ispred zgrde. Stajao je s nekim čovekom i crtao nešto u vazduhu. Sigurno izgled budućeg supermarketa. Dok je vozio baš pored vlasnika bioskopa, imao je osećaj da su im se pogledi susreli. Ili je to možda samo umislio. Tim pre bi morao ipak još jednom da izračuna hoće li neki stari direktor bioskopa na Šelandu uskoro da otegne papke. Njegova reputacija kao direktora bioskopa kao što je poznato nije bila loša, a kada bude konkurisao za platu iz budžeta, sigurno će imati prvenstvo. Berit je želela da čuje kako je prošao susret sa kolektivom. On je pokušao da deluje mirno dok je ona pristavljala vodu za čaj. Ali negde iza očiju počelo je da mu se smrkava. - Oni su ludi kao struja, do daske – rekao je. - Daj prestani – rekla je ona na to. – Pa sam si pristao da snimiš taj film. A mogao si samo da snimaš kratkometražne kao što sam ti predložila. - To može da bude film nad filmovima – odgovorio je on.

. .... ......

2 (Februar) Morao sam iz Kopenhagena, dalje od moje nepažljivosti, što dalje od ravnodušnosti i nestvarnosti, dalje od samog sebe. Šta me to vazda goni da idem u Pariz? Zašto vazda mislim da je tamo sve bolje nego kod kuće? Put autobusom od aerodroma Orli; gusta magla mili pored prozora kao prljava kaljuga. Visoke kasarne, novi autoputevi na betonskim stubovima, saobraćajna nesreća, ambulantna kola sa sirenama i rotacionim svetlima, ali ipak zaglavljena u saobraćajnom čepu. Tri četvti sata kasnije opet sam s mojim starim hotelom. Debeli gazda, svaki put kada se vratim sve deblji i deblji, dočekuje me dok mu se bleda žena klati u stolici za ljuljanje i prstima na slepopočnicama pokušava da masažom otera migrenu. Kartica koju treba da popunim: Fiche de Voyageur –PIECE D'IDENITÈ PRODUITE. Moja stara soba na prvom spratu s prozorom koji gleda na ulicu. Prepoznajem sve mirise, mešavinu kuglica protiv moljaca, losiona za kosu, mokraće iz lavaboa, smrdljivih čarapa i majkine dušice iz restorana ispod mene. Tepisi puni vlage, iz tuša kaplje voda crvena od rđe. Sâm sam. Prošla je ponoć, smesta svlačim ćebe sa kreveta i skidam čaršaf koji je fanatično čvrsto zabijen ispod dušeka. Raspakujem se, okačim odeću u orman, stavim novac u fioku noćnog stočića, i javim recepciji da me bude sutra u deset sati. Odozdo iz restorana dopire smeh, neko hrče u susednoj sobi, a cisterna počinje da teče. Iz kreveta osećam kako cela kuća diše, čujem domaćina kako zaključava glavni ulaz nakon što je okačio natpis TOUT COMPLET, žena mu se upravo svlači i stenjući od glavobolje tetura se do ormarića s lekovima, osećam komšiju koji mi hrče nosa uspravnog kao toranj, vidim pred očima mladi par koji vodi ljubav gore na četvrtom spratu, još jedan mladi par na drugom spratu koji ne sme da se pogleda u oči, leže leđa o leđa, zato što nisu u ustanju da vode ljubav. Miševe iza tankih zidnih panela osećam, pacove iz kanalizacije kako se penju odvodnim cevima ili toaletnim slivnicima – uskoro će se prvi veliki pacov pojaviti na vidiku u nekom veceu, skočiti na pod i polako krenuti hodnikom. Možda će pacov da utrči u sobu para koji vodi ljubav, možda će noć učiniti još nepodnošljivijom paru koji ne može da vodi ljubav. Možda će ući kod mene. Mogu da čujem sve te zvukove, da nanjušim sve te mirise. Mogu da čujem prašinu kako pada sa plafonâ, kako podne daske popuštaju, kako se vlaga probija u sagove i stepenice, kako se cigle taru jedna o drugu, kako se crepovi pomeraju. Sve živi, sve je u pokretu. Nekoliko miševa gricka svoj put kroz zidne panele, nekoliko pacova dolazi iz toaleta. Palim svetlo i uz trzaj se pridižem u krevetu. Hteo bih nešto da čitam, svejedno mi je šta, statut društva vlasnika goluba pismonoša, ženski časopis – nešto što može da mi kanališe misli. Pretražujem orman, zavirujem pod krevetom. Ali nema nijednog zaboravljenog časopisa ili novine, samo reklamna brošura iz obližnje protestantske crkve koju slistim za petnaest minuta. Postajem sve budniji i završavam tako što se oblačim. Dok silazim stepenicama srećem postarijeg čoveka koji se penje, ljubazno se pozdravimo, kao da naa obojicu muči griža savesti, mene zato što odlazim iz hotela, a njega zbog – zaista, zašto njega? Izdao je svoje principe i skoknuo u noćni klub? Čak je svratio i do bordela? Osvrće se za mnom, ja se osvrćem za njim, pa ponovo klimnemo jedan drugome, ovoga puta preterano ljubazno. Zatim siđem u foaje i pritisnem dugme da bi se vrata otvorila, uz strastan trzaj. Počinjem svoje noćno lutanje. Na Bulevaru san Žerman većina kafea i restorana je već zatvorena, dva taksija još čekaju mušterije, sportska kola punom brzinom seku put iza ćoška. Prelazim kolovoz ukoso, prolazim pored Deux Magots-a. Kuće stoje kao i obično, voda teče slivnicima i olucima, sve prepoznajem do najmanjeg detalja, Magotsove bonove koje vetar nosi po trotoaru, plakate na zidovima, zloge sa antikvitetima i starim knjigama, imanje na uglu Ru Bonaparte gde Sartra više nema, sada živi na mestu sa pogledom na veći deo Pariza. Groblje Pariz kako on zove ova betonski lonac saobraćajnih gužvi i zatrovanog zagađenog vazduha. Ali u ovim satima je moguće udahnuti nešto što podseća na čist zrak. Osećam kako krv počinje da mi cirkuliše sve do vršaka prstiju dok hodam. Probada me u potiljku, postaje mi toplo ispod pazuha pa oktopčavam mantil. Ovde sam. Još juče sam mislio kako bi mom stanju moglo da pomogne da osetim pariski asfalt pod đonovima, da udahnem vazduh kroz rešetke i da od prolaznika čujem neki drugi jezik osim danskog. Kopenhagen, topao vazduh iz kioska sa kobasicama, miris morske trave iz Sundeta, vonj barenih krompira iz kafeterija na Vesterbru, zemički iz pekara, cigarilosi i pivo i katran i usred toga svega vetar koji za sekundu odnosi sve, sav taj ukus hladnog severa sa sobom. Pariz, to su mačke i majkina dušica i nagorele gume na asfaltu vonj benzina koji nikad ne može da se ukloni, i mokraće i antimokraćnog pudera i belog luka i buđi. Buđi po stepeništima gde sunce nikada ne zasija i buđi iz radnji koje nisu provertavane od početka novog milenijuma. Kao da je jedan miris bolji od drugog. Kao da promena vazduha uopšte nešto znači. Ona mi ne smiruje misli, od nje ne mogu da zaboravim na sebe. Na klupi leži broj Žun Afrikea. Sedam i počinjem da čitam o studenstkoj pobuni u Senegalu, o alžirskoj nafti, o francuskoj prodaji oružja Južnoj Africi, o Vijetnamu. Kada dođem do poslednje stranice, krećem ispočetka, ovog puta čitam i sitnije člančiće, viceve, karikature, uokvirene aforizme, citate iz drugih listova. Čitam na silu, i kada se posle dignem sa klupe, odložim list i stignem do Desne Obale, ne mogu da skinem oči sa imena radnji, pločica sa radnim vremenom, brojeva taksija, plakata, ofarbanih parila po zidovima i cenovnika u izlozima, izloženih knjiga i reklamnih brošura. Zastajem ispred svakog bogovetnog kioska između petnaest minuta i pola sata da pročitam sve reklame, plakate i odlomke članaka što mogu da spazim u novinama iza stakla ili u lokalnim gratis novinama, zgužvanim i bačenim uz ivicu pločnika. Čitam neonske natpise na krovovima i brojeve zgrada. Onda počnem da se smrzavam i ubrzavam. Tražim ulice u kojima nema ni bandera sa plakatima ni izloga radnji sa cenama niti novinskih kioska i neona po krovovima. Idem uzbrdo jednom ulicom, silazim pak drugom, idem cik-cak, hodam napred-nazad, i biram ulice koje se pod pravim uglom sudaraju tako da čine pravougaonik, tako da iz nekoliko puta mogu da obiđem isti blok zgrada. Teram se da hodam i hodam, da bih se na taj način ispraznio od misli. Polako gubim osećanje samog sebe, postajem dalek u nekom gradu u kojem nikada nisam bio, među kućama koje sve liče jedna na drugu i izgledaju kao da svakog časa mogu da se sruše jedna na drugu. Tu i tamo ima svetla u nekom prozoru. Povremeno mi dovikne neka droca, ali nemam želju čak ni da porazgovaram s njom. Pariz ili Kopenhagen, ili oba grada odjednom: sve ponovo počinje da se kreće, kaldrme se dižu iz zemlje, ploče trotoara se razmiču, a poda mnom jurcaju pacovi da čim pre stignu do kanalizacionih cevi tako da mogu da se popnu i pojave na vidiku i preplaše ljude u milionima vecea. U susednoj sobi, u sobi iznad, u sobi ispod, čekaju ljudi dok spavaju ili ne mogu da spavaju, koji vode ljubav ili ne mogu da vode ljubav, ili će možda pacov stići nekome u predsmrtni čas, od srčanog udara ili raka pluća ili gušenja – ljudi čekaju na katastrofu, na taj trenutak u kojem će se ulice iznenada otvoriti da propadne asfalt u velikim pločama a vatra iz zemljine unutrašnjosti će se pojaviti, najpre u vidu plamenih jezičaka nalik gušterovom jeziku, a onda sve veći i bezobličniji dok se ambisi šire i gutaju kuće odnoseći ih u dubinu, fasade, razmake između pojedinih spratova, trpezarije, dnevne sobe, spavaće sobe u kojima se zaspali bude tek usred pada i bivaju svesni samo dve-tri sekunde pre nego što nestanu u plamenu zajedno sa trpezarijskim stolovima i servisima i crepovima. I malo zatim doći će cunami, i tamo gde se bude sreo s ognjem nastaće nepregledna, kipuća bitka... Nastavljam da hodam. Na uglu samo što me ne pregazi automobil koji seče preko trotoara dok za njim juri policijski auto. Kod Sene dolazi dug niz vodenih kamiona. Prve radnje se već oslobaćaju svojih mandala. Sada sam preumoran da bih čitao njihove natpise, osećam da mogu da legnem gde bilo i da bih smesta zaspao. Stopala su mi čvrsto na asfaltu, rukama mi kola krv, a kada udahnem bole me bronhije, zato što previše pušim. Tek kada ispred mog hotela srećem gazdu koji nešto pretura po džepovima setim se da je već svanulo. - Da li i dalje želite da vas budimo u deset? – pita uz šaljivi smeh. Ko zna šta misli gde sam to bio noćas. Klimnem mu, iako odlično znam da ću prespavati veći deo dana.

...... ............ ..............

Kada se probudim, u ustima mi je metalni, slankasti ukus. Već je ponovo počeo da pada mrak. Nagađam da je između četiri i pet sati i hitam pod tuš. Polako dolazim k sebi. Polako mi uspeva da obuzdam manijakalne fantazije i grižu savesti. Grižu savesti zbog čega? Zar nemam pravo da prespavam veći deo dana ako mi se tako hoće? Oblačim se, neko vreme sedim u nekom restoranu s gomilom novina ispred sebe. Ponovo sam žrtva kompulzivnog čitanja, iako ovog puta mnogo toga preskačem i usredređujem se na bezbrojne polemike. Godar optužuje Žaka Monoa da se ne angažuje u svetu u kojem živi zato što se isključivo bavi biologijom. Kada Mono bez ljutnje i pristojno brani svoje pravo da se bavi naučnim adom, Godar ga optužuje da je reakcionarni idealista. Kada Mono veli „Darvin i Galilej“, Godar će: „Mao Cedung“. Svaki dijalog je isključen. Jedan poznati levo orijentisani sociolog, isključen iz komunističke partije početkom šezdesetih zbog toga što je kritikovao staljinizam, u objavljenom dnevniku iz Kalifornije misli kako je američki bunt mladih više u vezi sa budućnošću od francuskog, i to je dovoljno da ga u radikalno levičarskom listu hladno optuže kako je proamerički nastrojen. U andergraund štampi gaučisti optužuju komuniste da su degolistički lakeji dok se isti gaučisti u komunističkim listovima optužuju da su zamlate obuzete sobom. Polemika za polemikom. Gnevna pisma čitalca pune novine koje dozvoljavaju čitaocima da se razmahnu. Niko ne prolazi bez bubotka. Sartr od mladokomunističkih intelektialaca dobija ocenu da mu je filozofija vulgarni sociologizam dok Jonesko od desnice biva počašćen etiketom profesinalnog staljiniste. Anuia – svaki put kada stavi pero na papir – guraju sve više udesno, što ishoduje time što je sve ogorčeniji i svuda mu se priviđaju zavere. Aragona takođe guraju u desnicu, premda malo blaže i najviše sitnim slovcima u nekoj fusnoti, zato što je u trenutku raspilavljenosti pisao protiv ruske invazije Čehoslovačke. Najgore se međusobno pljuju književni časopisi i filmski magazini. Manje grupe se cepaju od većih klika, stvaraju se kontragrupe i kontračasopisi koji se zatim pune optužbama protiv bivših drugova. Nema te optužbe koja se neće pojaviti. Odjednom iskrsava rat u Alžiru. Ako kontragrupe ne mogu da optuže prvobitne klike za nešto drugo, onda uvek mogu da im nabiju na nos da su u svoje vreme šurovali sa generalima OAS-a. Nema konkretnih dokaza. Ali nešto u stilu da je jedan pisac, koji je i dalje veran prvobitnoj kliki, krajem šezdesetih rekao kako poznaje jednog generala OAS-a, „zaista mnogo finog čoveka“. Žestok protivnapad i peticija protiv pozitivističko-individualističke uvrede od strane otpadnika. Alžirski rat igra veliku ulogu i u polemici između filmskih časopisa. Jedan radikalno levičarski filmski časopis trećinu broja posvećuje optužbama protiv marksističko-lenjinističkog filmskog časopisa 1) za staljinizam-ždanovizam 2) da su u prošlosti gajili simpatije prema OAS-u i 3) da je uglavnom nečitljiv. Ta dva časopisa studiraju članke protivnika s lupom. Kritike stare i po deset godina odjednom se izvlače na svetlo dana. Svaki zarez je bitan, koriste se istrgnuti citati, svi udarci su dozvoljeni, neobrazloženi nagoveštaji, pa i najobičnija kafanska ogovaranja. Uzajamna ideološka kritika se zabiberi zagradama i fusnota punim ličnih uvreda i kleveta. Svaka reč se vaga s perfidnom pažnjom. Ništa ne može tako da poseče kao reč. Ništa ne reže tako duboko. Marksista-lenjinista će godinama ići sa strelom u leđima zbog staljinizma. Radikalni levičar će godinama pokušavati da izvuče vršak strele zbog pozitivizma. Ali šiljci kopalja i strela imaju kuke. Tek za deset ili dvadeset godina će se rane – možda - zalečiti. Opsednuti će se povući u seosku idilu i pisati memoare u kojima će pomiriti sami sa sobom. Neki fanatici će postati tolerantne deke. Ali drugi će na branicima umretivrlo mladi, dok će drugi, pak, završti u ludnicama. Hrana mi se ohladila. Konobar me moli da pojedem brzo, jer restoran treba da se zatvori. Činim kao što kaže, plaćam, ustajem i nervozno mu dajem hrpu novina i časopisa s kojom ne zna šta će. Kada izađem na ulicu dva automobila se sudare baš ispred restorana. Sve ukazuje na tuču. Jedan šutira haubu drugog automobila. Gomila koja se za tili čas skupila samo što ne umre od smeha. Zatim dolazi policija, zapisuje registarsketablice i rasteruje posmatrače. Na kraju ima više policajaca nego civila. Trče kao muve bez glave i viču naređenja ne znaju ni sami kome. Jedan od policajaca se laća za pendrek kada mu dva studenta doviknu uvrede, i samo trenutak kasnije studenti su u divljem begu dok ih pet policjaca juri. Pri kraju ulice policajcima uspeva da uhvate jednog studenta. Sapliću ga tako da padne čelom na asfalt a onda krenu da ga mlate pendrecima. Čudim se kako mu niko ne prilazi u pomoć, ali to valjda i nije čudno: ni ja ne pomažem. Zavrćem iza ćoška i ulazim u kafić. Odlučujem da telefoniram nekima od prijatelja. Osećam divlju potrebu za razgovorom. Pariz ne može biti grad u kojem se sva energija troši na beskrajne polemike, grad u kojem pisci čitaju knjige svojih kolega samo da bi našli citatte koje mogu im nabiju na nos, u kojem urednici časopisa ni redak neće da objave a da ne cilja urednika drugog časopisa i u kojem su revolucionari više zainteresovani da istrebe druge revolucionare nego da u zajedničkom frontu navale na sve veću represiju. Mora da postoje mogućnosti za lični kontakt a time i otvorenost, samoironiju, oduševljenje, smeh. Tako sam nekad doživljavao Pariz – kao kuću aktivnog zezanja i kao grad u kojem ništa nije bilo sveto. Grad nekadašnjeg Godara koji je krio svoju ogromnu nesigurnost najvećim drskostima u istoriji sveta. Grad onog Trifoa od nekada koji je ogorčio sve moraliste na levici rečima da ako devet filmova od deset koji se danas snime jesu ljubavni filmovi, to i dalje nije dosta. Grad Borisa Vijana, Rožera Nimijea i Joneska pre nego što je postao član Akademije... Doživeo sam Pariz kao grad u kojem čovek prihvata samo one ceremonije koje obuhvataju i neceromoniju, jedini oblik u kojem se ona zaista može prihvatiti dakle onda kada uključuje i - igru. Pariz je bio grad koji me je oslobodio od mog urođenog danskog stida. Gde sam se usuđivao da upoznam sebe i time volim život, neslućene mogućnosti. Noćna lutanja od po nekoliko sati u društvu slikara koji su sanjali o proboju i sa scenaristima koji su se nadali će im konačno dati da snime igrani film. Grozničave razmene mišljenja u kojima sve što imate u sebi kažete, ali da to ne izgleda nametljivo i samoljubivo. Osećali smo da sve ima kontekst, da su nam važna sva iskustva i svi naši snovi. Svoje polazište vidiš u novom svetlu. Danska odjednom postaje Danska u razgovoru s brazilskim umetnikom za koga Brazila odjedared postaje Brazil. Uluci kojima jednom za drugom hodimo obojici nam daju želju da se bavimo na posao, da pišemo, slikamo, snimimo film, šta god. Ta sreća, zato što smo u stanju da se izrazimo, da se damo i predamo, da nemamo strahopoštovanje. Sreća što upijamo svet. Eto tako sam iskusio grad bilo da sam bio sam i usamljeniji nego igde drugde u svetu, ili s drugima – kao mesto na kojem stvari iznenda dobijaju smisao zato što su izvučene na svetlo dana. Kao noćima tokom kojih nisam mogao da spavam zbog stvaralačkog elena. Kao za prolećnih dana kada mi se vraćaju čula pa boje izviru odasvuda a mirisi začina iz restorana ostaju u nozdrvama. Kao nesputani apetit i neprestano nadahnuće. Sada se osećam kao uljez, nametljiv i nedbrodošao dok telefoniram unaokolo. Filmski režiser koga godinama znam ofrlje kaže nešto u stilu da mogu da svratim ako baš hoću. Upravo se preselio u jednosoban stan na Desnoj Obali. Kada pokucam na vrata dočekuje me bez trunke srdačnosti. Kunja u krevetu sa zapaljenjem grla i usred je velike polemike koja mu oduzima sve vreme. Pruža mi časopis i pokazuje na određene redove članka u kojem su mu kritikovali film: tu piše kako je jasno da ga je snimio reditelj koji teško može da sakrije svoju desničarsku prošlost. Nasmešim se. Kažem nešto o onom mom utisku o nivou na kojem se trenutno nalazi francuska polemika. Kada štaviše dodam da ta četiri retka o njegovom filmu nisu nešto što bi trebalo da udostoji pažnje, on me strogo pogleda. Setim se kako bi se nekad uvek smejao kada bi dbio lošu krtiku. Sada se osećam kao da sam ga izdao time što ne odmah nisam počeo da saučestvujem u njegovom besu protiv dotičnog časopisa. Nema mesta za opuštenu ironiju. Na ovom svetu postoje samo dve vrste ljudi: prijatelji i neprijatelji, i ako se odmah ne izjasnim, onda spadam u ove druge. Tako to osećam, pa malo zatim kažem da je zaista ludo, pretrano ludo napasti ga na taj način, ma i više nego ludo: to je smešno, zlobno i izraz niske zavisti. E, sada možemo da pričamo. Režiser mi pokazuje neke stranice koje upravo piše: otrovni atak na francusku filmsku kritiku što namerava da objavi u nekom andergraund listu. Čitam članak i velim da je izvanredan, precizan, ne može mu niko nipta. E, sada smo opet frendovi. On me grli i ljubi u obraze. Saznajem da je oduvek znao da ja ne umem da lažem. A kako to? Zato što sam proetstant. Kao i on. Protestanti ne lažu. Dobro raspoloženje, međutim, nije dugo potrajalo. Ne znam kako, ali u jednom trentuku izvalio sam nešto u smislu da Francuskoj treba aktivan demokratski socijalizam. - Demokratski socijalizam! - on se podrugljivo nasmejao. Zatim me je pogledao s istom strogošću kao kada sam ušao: - Zar ti nije jasno da sam postao član gaučsitičkog proletarijata? - Pa to ne isključuje... - Skandinavac! – frknuo je. – Ti si bre jedan Skandinavac, a Skandinavci ništa ne kapiraju. Sakdinavci su obični licemeri. Ipak smo se rastali kao kakvi-takvi prijatelji i nadam se da će misliti na mene kao protestanta a ne kao na Skandinavca. Sutradan sam obišao druge znance, uglavnom filmske kritičare koje sam upoznao tokom festivalâ, dok smo ladili jaja, zabavljali se, uživali i cugali, kupali se. Svi su bili kao obuzeti polemičkom atmosferom u Parizu. Nema vremena ni za šale ni za opušteni dijalog. Humor je nešto što sebi mogu da dozvole dok se izležavaju na kanskim plažama usred projekcija dve egipatske melodrame, smeh je nešto čemu se prepuštaju na proputovanju od Stokholma –do Pariza, pa im ostane dva sata viška na aerodromu ili na Nihavnu. U njihovom sopstvenom gradu, međutim, nešto se događa s njima. Puše dvaput više, sve vreme blenu u telefon kao da se plaše neugodnog poziva, nestrpljivo čekaju da se na kioscima pojave neprijateljski časopisi sa izlivima mržnje na šta moraju smesta da odgovore. Intelektualci koji su se nakada poznavali sada se više ne druže. Prijateljstva su raskinuta, brakovi isto tako. S vremena na vreme mi uspeva da ubacim neki znak pitanja ili koji drugi znak interounkcije u njihovim monolozima. Ali postižem samo to da i ja postanem žrtva straha: osećam se sve više kao dvostruki agent kada sam popodne kod jednog pisca iz jedne klike, a uveče se družim sa piscem ili kritičarem iz druge. U takvoj atmosferi koja trenutno vlada, svaka reč se analizuje. Zašto ljudi koje sam znao nekada, dok smo umeli zajedno da se smejemo, sada ne mogu da podnesu ni znak pitanja ili makar povlaku? Svaki put kada se oprostim s nekim poznanikom, posle satima premećem po glavi pokušavajući da se setim šta mi je uopšte uspelo da udenem u razgovor između njihovih reči. Friško probraćeni lenjinista će bogami pamtiti moju odbranu čeških filmadžija i pisaca koje je sada tako moderno proglasiti kontrarevolucionarima. Gaučista će da mi pamti onu primedbu da socijaldemokratija ne mora uvek da bude đavolja rabota. Setiće se svi odreda da sam ja uvek na krivoj strani. Ili će možda biti obrnuto slučaj. Zato što mi često ne upeva da ubacim čak niti zarez u njihove monologe, jamačno će misliti da sam ih ja zavadio kuku meni, a kada im sine da sam se viđao i sa njihovim dušmanima, odmah će me smatrati izdajnikom. Kada bih samo mogao da povučem sve svoje reči i da ih turim u džak i bacim u reku, to bih i uradio. Ali istovremeno se postidim nad sobom što im se nisam samo nasmejao u lice i rekao koliko su puni sebe i smešni. Kao da iole nešto znači to što misle ili ne misle. Kao da njihove političke neuroze, književni mazohizam i intelektualna agresivnst nešto što baš mora da utiče na druge. Taj idealizam u ime koga oni zapravo pokušavaju da se međusobno istrebe. Taj prezir bez dna prema svemu što ima ukus stvarnosti i bliskosti. Ali tu se ne može ništa. Ideološka groznica mi je ušla u krv, i tek kada se vratim kući mogu da je oborim. Poslednja dva dana pre nego što će mi avion poleteti kući za Dansku zaključavam se u hotelsku sobu s gomilom knjiga o maju '68. Gaučisti umaju svoj maj, radikalni levičari svoj, komunisti pak svoj. Nemoguće je pročitati istiniti opis bunta. Komunistički intelektualci neće ni da čuju za studentske vođe; ime Kon-Bendit za njih jednostavno ne postoji. Gaučisti pokušavaju da dokažu kako su komunisti izdali maj prihvatanjem izbora pod uslovima degolista. Radikalni levičari lebde negde između degolista i komunista. Maj'68 je magična sintagma, san o slobodi, jednakosti i bratstvu, on predstavlja ljudsku sreću, mesec tokom kojeg su se Francuzi kao opijeni ujedinili na barikadama pod crvenom i crnom azstavom, nedelje tokom kojih su trockisti i maoisti i komunistički rabotnici postali braća. Ista je krv tekla francuskim venama, veteran narodnog fronta se probudio iza svoje kase, a da mu je otac živ i on bi se probudio i u spomen pariske komune ujedinio sa studentima i radnicima Renoa. Država Francuska je postala Francuska naroda, još jednom je okrenuta naopačke u istoriji. Ali, nešto se dogodilo. Nastupila je izdaja. San je izoszao a umesto njega je došla samodestrukcija. A sa samodestrukcijom i lov na veštice. Svaka generacija Francuza jednom u životu dobije pravo da izađe na ulice. Decenije nagimilanog gneva odjednom dobiju oduška. Neprijatelji postaju prijatelji. Svi govore isto. Pomažu jedan drugom bez zadnjih namera. Ljudi su drugovi. San postaje stvarnost, mašta postaje realnost. Ali već sutradan kuće stoje kao što su oduvek stajale. Da li se to cigle taru jedna o drugu? Otpadaju li crepovi? Ili to samo ja i dalje odasvud čujem zvukove, naročito noću kada ne mogu da zaspem, ležim i zurim u plafon, ili se obučem da bih satima lunjao ulicama? Novine izlaze sa svojim uobičajenim naslovnim stranicama, metro vozi i dalje. Da li se šine polako labave? Otpadaju li crepovi? Pucaju li tuneli? Ne. Sve je isto kao i pre. Parižani se opet zaključavaju i ostatak života im prođe u stidu što su u trenutku nepromišljenosti zašli na ulicu umesto da ostanu u salonima, što su radosno povikali da ih sav svet čuje umesto da reže sebi u bradu iz osećanja uvređenosti, što su zagrlili svoje bližnje umesto da ih odgurnu. Oni što pate od migrene opet se klate u stolicama za ljuljanje prstima masirajući slepoočnice, vlaga nastavlja da prodire u hotelske tepihe, i dalje će kapati crvena voda iz tuša, a lavaboi će da vonjaju po mokraći dok će pacovi da se roje u kloakama, miševi će se grickajući probijati kroz zidne panele i stid će postajati sve snažniji i snažniji.