Milano, Bob Dylan, The Pixies ---

Google je dobra vila. Iako prvi put u tom gradu, onako pospan sam pravo s aeroporta našao železničku stanicu, kupio kartu do Milano Ćentralea i za 52 minuta stigao tamo. Hotel mi je bio odmah iza ćoška. Železnica guta prostor. Guta i šume. Guta rudna bogatstva. Toliko konrektnih stvari se prinosi na oltar nečega zarao fiktivnog - transporta. Moramo ili želimo negde da stignemo brzo. Prostor oko železničkih stanica je kao ničija zemlja u I svetskom ratu. Svuda zabranjeno a često i opasno zbog visokog napona. I koliko god da se u železnicu uvodi visoka tehnologija, opstaju staromodni kondukteri i čike koje čekićima kuckaju po vagonima...

U vozu prepoznam crnogrski naglasak i beogradski nagasak. Ne javim se. Ustaše. U zgradi kolodvora me dočeka džinovska Gvinet Paltou na reklami ko zna čega. Crnci prodaju igračke na daljinsko upravljanje. U modi su helikopteri kojima Gaša Pripravnik svog šefa bombarduje petardama.

Uveče gledam Boba Dilana. Kada sam saznao da ima seriju koncerata u Milanu i da mogu da stignem dan pre Pixiesa, odlučio samda vidim i njega. Mi koji smo karte kupili preko interneta, mogli smo da ih podignemo od 19.30. Teatro delji Arčimboldi sam pronašao relativo lako. Pravolinijski hod duž dve dugačke ulice. Usput naiđem na Break Bar, jednu od retkih birtija koja radi i nedeljom. Katolici su ovo, bre, nedelja je dan za nerad i molitvu. Setim se da je nedelja. Italijanska liga se igra, moj Inter gostuje u Udinama, baš to se prenosi, okružen sam interistima. Uzimam campari sodu i espresso, kelnerica je Korejanka. Itaijani uopšte ne razumeju engleski i ne govore ga. I oni stranci koji žive u Italiji i parlaju italijanski, kao da su zaraženi tim antiengleskim atitjudom. Vidim dva pogotka Intera. Glavom Palacio, onda volejom Ranokio. Sve ide kako treba u Milanu 3. novembra. Ispred blagajne jedan Japanac je u velikoj nervozi hoće li dobiti karte. Ne znam da li je veoma mlad ili je starac koji nije ostario i u odeći klinca i telu deteta skakuće okolo. U stvari ne znam ni da li je muško ili žensko. Da je lik iz crtanog filma, bio bi vunderkind koji je strulnjak za fiziku i matematiku. Jedan izblajhani Italijan nudi svoje ce-de-ove, a za svaki je prilepljena kutija pepermint bombona. Diktiram delove putopisa u diktafon, da ne ispadnem zamlata kao Lužinv otac u Nabokovljevoj "Lužinovoj odbrani"...

Meteorolozi na internetu predvideli su nekoliko pljuskova u nedelju. Opet su pogrešili. Toplo i bez padavina, nebo je bilo vedro sa ponekim oblačićem koji je izgledao nestvarno, kao gužvica vate na kič slikama koje nude po trotorarima. U strinskoj poslastičarnici uzmem kolače i kapučino da si dignem pritisak i cukar u krvi. Lokalkni bezubi starci tu dolaze na malo točeno pivo. Mlađi tračare uz kapučino. Ja pratim samoga sebe na putu.

A pre Milana - iznenađenje na aerodromu. Let Alitalie za Milano preuzeo je JAT, koji je u međuvremnu postao Air Serbia. I - promenili su avion u poslednji čas i leteli smo novim novcatim avionom. Stjuardese su bile nove, mlade, sve sa istom frizurom, nova klopa za putnike, svi su bili uzbibani. Novi početak. Dok sam izlazio iz aviona - bio sam u 15. redu - video sam neuobiačeni svinjac za putnicima, kao da su baš sve bacili na pod.

...

Primećujem gej parove po inostranstvu. One tihe, neautovane, koje na prvi pogled ne možeš ni a prepoznaš. U kafiću Cinquecento ispred Teatra delji Arčimboldi nalazim utočište pred Dilanov koncert. Prerano sam došao, ali ne poznajem grad pa sam srećan što sam pronašao pravu adresu. Sada samo treba naći mesto da odmoriš noge. Uzmem sendvič i gin i tonic i gledam okolo. Čika u mantilu do gležnjeva, brižljivo stilski nezašniranim patikama i brižljivo neobrijan u društvu mlađeg tipa u kožnjaku i sa minđušom u pravom uhu.Tolike žene starke su pronašle mlađe ljubavnike "koje mogu da šalju po lizalicu", a evo i muške ravnopravnosti, red je da matori pešovani nađu mlađe viršle. Možda obojica imaju porodice, ova putovanja su im zavaravanje da život ima smisla, da su probali i nešto više od rutine u koju ih je gurnula kaobajagi strejt okolina. Možda misle da je to ljubav, ko zna?

Recepconerka u mom hotelu ima jak ruski nagalasak. Pored džinovskog ekrana njenog mekintoša stoji slika starijeg bradatog čike. Otac? Ili možda čika sponzor i ljubavnik koji ju je doveo na Zapad? Pored slikice u bižuterijskom ramu stoji plastično kičersko srce i u njemu neke perle. I jezik spremačica je ruski. Kada se vratim sa koncerta poželim tuširanje, ali nema tople vode. Siđem do recepcije, i jedan Rus mi objašnjava da treba da pustim toplu vodu na lavabou i istovremeno pustim da teče voda u tuš-kabini. "Three minutes hot water!" Jedva se sporazumemo. On mi crta hemijskom olovkom lavabo. Tuš se ne prepoznaje. Više liči na golu žensku s velikim žbunom. Kao u nekoj gruzijskoj filmskoj komediji, dvojica ljudi s neverovatno lošim engleskim. Gle, stvarno je došla topla voda i to posle samo dva minuta. Tuš pred spavanje.

...

Dilan je zadržao telašce dečaka, glava mu sada igzleda kao skafander, podseća me na Majkla Ćimina. Harizme mu ne nedostaje i čike u publici su oduševljene, prepoznaju svaku pesmu, lupkaju rukicama po naslonima kao da su svi nekada bili bubnjari.