U subotu je počelo tradicionalno Otvoreno prvenstvo Beograda u šahu. Tako svakog januara počinje šahovska sezona u Srbiji.
U novembru sam na Malti odigrao svoj prvi turnir on-the-table posle 32 godine i dobio previsok rejting (1951) pa mi zinulo dupe da igram u decembru još jedan turnir u Kopenhagenu, gde sam, naravno, propao i izgubio 70 poena. Nameračio sam se, zatim, da igram na ovom turniru. Danima sam studirao partije s prethodna tri, na kojima je bila poprilična konkurencija: velemajstori Damljanović, Abramović i Miljković, nekoliko nezgodnih internacionalnih majstora, mnogo učesnika. A onda me uhvatila malodušnost. Razmazila me ova dva inostrana turnira na kojima nisi morao da vučeš sa sobom garnituru i sat. Bio sam uveren da je za rejtingovano takmičenje neophodan elektronski sat. A garnitura mi je bila prašnjava.
Ipak, već sam bio odvojio 7000 din., koliko bi trebalo da košta elektronski časovnik. (Probao sam da pozajmim sat od nekoga, ali takve stvari se ne pozajmljuju. Šahovski sat je kao lovačka puška ili omiljeni revolver.) I 3000 dindži koliko košta upisnina na licu mesta - mrzelo me da šipčim do Deligradske da bih uštedeo 300 dolara. Izvadio sam figure koje su trideset godina skupljale prašinu u komodi, a plastičnu tablu sam morao da rastežem, uvijam i odvijam da bih joj udahnuo život. Čuveni sat marke Garde nisam ni pomislio da iznesem na svetlost dana, pretpostavljajući da se analogni satovi više ne priznaju...
Alkoholom sam obrisao prašinu sa svake šahovske figure, ispeglao tablu i urolao je, sve spakovao u ruksak i plan je bio ovakav: u subotu idem tramvajem do Gl. železničke stanice, pa u knjižaru Kaisa da kupim taj sat a onda klackanje do Sajma. Kad ono - umor, bezvoljnost, malodušnost i - kiša. A išao sam na Maltu i u snežni Kopenhagen da igram, a muka mi bilo da otaljigam do vašara. I - ne odem.
Kad ono, posle vidim - tamo samo 62 učesnika, konkurencija najslabija (čuj mene, najslabija) u poslednjih 10 godina, ženski velemajstor Čoluškina je šefica parade, a mladi Rajković iz kluba "Tadić" kidiše na najveći uspeh. I sada mi krivo što nisam igrao, ali proći će. Odem na IV kolo da me mine želja. Gornji dijagram je iz partije Branković - Jevtić. Nisam video kako su dalje igrali, na tabeli piše da su remizirali. U ovoj poziciji beli ima priličnu prednost i za njega je dobro Lxg5, pa čak i Dxf7, što sam ja onako stojećki odbacio i "procenio" da je crni na konju. Toliko o slabosti turnira.
U partiji Babin - Jovanović došlo je do ove pozicije (donji dijagram):
Crni je na kraju pobedio: ne znam da li sam zabeležio tačan redosled poteza, ali pozicija je valjda ta.
Atmosfera je bila kao da su pomešali zabavište i starački dom. Usamljeni udovci, čangrizavi penzosi - pred svako kolo istresaju svoje ponekad rasparene ali uvek zabavne, prastare garniture (a ja sam mislio da je ono moje neupotrebljivo!), muzejske satove (samo su retki poneli elektronske ure), i sve je to podsećalo na radnu terapiju, ili kongres filatelista: idealno za ljude koji su poželeli da "Slagalica" traje 5 sati. Osim penzosa i klinaca, koji su još puni radosti i entuzijazma - osim jednog, koji je zaplakao posle poraza u IV kolu, srušio figure i očajno potpisao formular, a protivnik je gledao okolo i slégao ramenima u stilu "šta mu ja mogu" - ima i profesionalaca. Neki izgledaju kao kamiondžije koji igraju domine ili "mice" u kafani - osećala se atmosfera pepeljarom-u-glavu; namrštena lica kao iz gangsterskih filmova - a bilo je i nežnijih sredovečnih muškadina, čije negovane ručice i picajzlinsko nameštanje figura odaju romantičarsku prirodu, život s majkom i odanost poeziji. Ima i devojaka.
Osim velemajstorke koje izgleda seksije na sliki nego uživo (tužno lice kao na sahrani, uostalom u skladu s pogrebnim raspoloženjem većine /"Da nije ponovo umro Tito?", palo mi je na pamet/), ostale šahistkinje su cure koje ne cvikaju ped muškima. IV kolo je bilo ženski dan, osim što je nežni Tišma nekako savladao Injacovu, ali ostale pankerke i rokerke su rasturale:
Katarina Nestorović je pobedila u napadu u kraljevoj indijci sa suprotnim rokadama, Radmila Kovačević je elegantno žrtvovala pešaka protv jednog od 1000 Jovanovića i utisak mi je bio da "nije imala kompenzaciju", kako se to klišetirano kaže, ali posle na tabeli vidim da je bio remi. Teodora Rakić je crnim figurama pobedila u kontranpadu nekog dedu.
A najviše me je obradovala pobeda Dragane Nikolovske protiv jednog antipatičnog matorca, Mašovića (kada je zakasnelo došao u salu i seo da bučno namešta figure, da ih istresa na sto iz zelembaćske vrećice bez ikakve uviđavnosti prema kolegama, otkotrljala mu se figura; sudac ju je spremno dohvatio i vratio.) Igrao se Velški gambit. Bogosav je izgledao kao udovac koji živi u straćari u predgrađu Beograda i noću razgovara sam sa svojim odžakom, a danju tera decu sa travnjaka i gleda kako da ulovi nekog goluba za supu. Nikolovska ga je pritisla na daminom krilu, a u jednom trenutku me je matori povukao za jaknu i rekao "Tamo stoj ne tu!" Čiča mrzi sve što je malđe od 150 godina. Samo sam se okrenuo i otišao.
Obradovao sam što sam video jednog veterana ovakvih turnira - Petra Petrovića. Ali me je porazio i učinak vremena. Nekada je on bio razbacani čika, u formi i - što se mene tiče nepobediv -: sećam se da sam dva puta izgubio kao crni u Semiševoj varijanti kraljeve indijke. Petrović je uvek igrao cugeraški - ne najjače, ali najdorfovski prefrigano za one koji više cene "teoriju" od pravog znanja. Ali, od naše poslednje partije prošlo je 32 godine i on sada izgleda kao - Milan Kundera. Ali dobro je, plemenito je ostario. I meni je ostalo još nekoliko godina, a onda - pravac starački dom, rešo, sobica, knjiga za laku noć i podgevanje gotovih jela...
Petrović voli šah i dalje. Samo mi je žao što je prešao na sledeće otvaranje kao beli. "1. c4 e5 2. e4"... Jer, otvaranje sa c4 i e4 u prva dva poteza staračko je otvaranje. To igraju najpenzionerskiji penzosi što postoje. Voleo bih da se Petrović vrati na 1. d4, pa šta bude.)
Mnoga prezimena sa tabele učesnika bila su mi poznata, ali kada priđem stolu - vidim klince, omladince i cure. To potomci nekadašnjih igrača nastavljaju tradiciju.
Evo, već prolazi žal, uskoro ću da prežalim što se nisam prijavio.
Uz ovakvu konkurenciju, prošetao bih se tunirom. Na rolatoru, to jest.
Kad ono, posle vidim - tamo samo 62 učesnika, konkurencija najslabija (čuj mene, najslabija) u poslednjih 10 godina, ženski velemajstor Čoluškina je šefica parade, a mladi Rajković iz kluba "Tadić" kidiše na najveći uspeh. I sada mi krivo što nisam igrao, ali proći će. Odem na IV kolo da me mine želja. Gornji dijagram je iz partije Branković - Jevtić. Nisam video kako su dalje igrali, na tabeli piše da su remizirali. U ovoj poziciji beli ima priličnu prednost i za njega je dobro Lxg5, pa čak i Dxf7, što sam ja onako stojećki odbacio i "procenio" da je crni na konju. Toliko o slabosti turnira.
U partiji Babin - Jovanović došlo je do ove pozicije (donji dijagram):
Crni je na kraju pobedio: ne znam da li sam zabeležio tačan redosled poteza, ali pozicija je valjda ta.
Atmosfera je bila kao da su pomešali zabavište i starački dom. Usamljeni udovci, čangrizavi penzosi - pred svako kolo istresaju svoje ponekad rasparene ali uvek zabavne, prastare garniture (a ja sam mislio da je ono moje neupotrebljivo!), muzejske satove (samo su retki poneli elektronske ure), i sve je to podsećalo na radnu terapiju, ili kongres filatelista: idealno za ljude koji su poželeli da "Slagalica" traje 5 sati. Osim penzosa i klinaca, koji su još puni radosti i entuzijazma - osim jednog, koji je zaplakao posle poraza u IV kolu, srušio figure i očajno potpisao formular, a protivnik je gledao okolo i slégao ramenima u stilu "šta mu ja mogu" - ima i profesionalaca. Neki izgledaju kao kamiondžije koji igraju domine ili "mice" u kafani - osećala se atmosfera pepeljarom-u-glavu; namrštena lica kao iz gangsterskih filmova - a bilo je i nežnijih sredovečnih muškadina, čije negovane ručice i picajzlinsko nameštanje figura odaju romantičarsku prirodu, život s majkom i odanost poeziji. Ima i devojaka.
Osim velemajstorke koje izgleda seksije na sliki nego uživo (tužno lice kao na sahrani, uostalom u skladu s pogrebnim raspoloženjem većine /"Da nije ponovo umro Tito?", palo mi je na pamet/), ostale šahistkinje su cure koje ne cvikaju ped muškima. IV kolo je bilo ženski dan, osim što je nežni Tišma nekako savladao Injacovu, ali ostale pankerke i rokerke su rasturale:
Katarina Nestorović je pobedila u napadu u kraljevoj indijci sa suprotnim rokadama, Radmila Kovačević je elegantno žrtvovala pešaka protv jednog od 1000 Jovanovića i utisak mi je bio da "nije imala kompenzaciju", kako se to klišetirano kaže, ali posle na tabeli vidim da je bio remi. Teodora Rakić je crnim figurama pobedila u kontranpadu nekog dedu.
A najviše me je obradovala pobeda Dragane Nikolovske protiv jednog antipatičnog matorca, Mašovića (kada je zakasnelo došao u salu i seo da bučno namešta figure, da ih istresa na sto iz zelembaćske vrećice bez ikakve uviđavnosti prema kolegama, otkotrljala mu se figura; sudac ju je spremno dohvatio i vratio.) Igrao se Velški gambit. Bogosav je izgledao kao udovac koji živi u straćari u predgrađu Beograda i noću razgovara sam sa svojim odžakom, a danju tera decu sa travnjaka i gleda kako da ulovi nekog goluba za supu. Nikolovska ga je pritisla na daminom krilu, a u jednom trenutku me je matori povukao za jaknu i rekao "Tamo stoj ne tu!" Čiča mrzi sve što je malđe od 150 godina. Samo sam se okrenuo i otišao.
Obradovao sam što sam video jednog veterana ovakvih turnira - Petra Petrovića. Ali me je porazio i učinak vremena. Nekada je on bio razbacani čika, u formi i - što se mene tiče nepobediv -: sećam se da sam dva puta izgubio kao crni u Semiševoj varijanti kraljeve indijke. Petrović je uvek igrao cugeraški - ne najjače, ali najdorfovski prefrigano za one koji više cene "teoriju" od pravog znanja. Ali, od naše poslednje partije prošlo je 32 godine i on sada izgleda kao - Milan Kundera. Ali dobro je, plemenito je ostario. I meni je ostalo još nekoliko godina, a onda - pravac starački dom, rešo, sobica, knjiga za laku noć i podgevanje gotovih jela...
Petrović voli šah i dalje. Samo mi je žao što je prešao na sledeće otvaranje kao beli. "1. c4 e5 2. e4"... Jer, otvaranje sa c4 i e4 u prva dva poteza staračko je otvaranje. To igraju najpenzionerskiji penzosi što postoje. Voleo bih da se Petrović vrati na 1. d4, pa šta bude.)
Mnoga prezimena sa tabele učesnika bila su mi poznata, ali kada priđem stolu - vidim klince, omladince i cure. To potomci nekadašnjih igrača nastavljaju tradiciju.
Evo, već prolazi žal, uskoro ću da prežalim što se nisam prijavio.
Uz ovakvu konkurenciju, prošetao bih se tunirom. Na rolatoru, to jest.
2 comments:
Vidim da je matori pogubio još dve partije a krivac za to je doktor Zuhar koji se motao po sali i slao mu talase.
U šahu je važno ne cvikati i biti uporan. Na ovom mom nivou ljubitelja. Unapred odlučiš da ne šljiviš titulu i rejting oponenta. Zauzmeš poziciju,rukama obuhvatiš glavu i kreneš u bitku. Svaka partija - novi film, novi život, nova saga. Još jedna važna stvar - možda druga po važnosi - saznanje da svi greše. Tražiš najbolji potez ali ne uvek. Znaš da i najbolji greše - provukao si njihove partije kroz kompjuter. I velemjstor će ti pogrešiti, ne sekiraj se. Ne tuguješ ako znaš da nisi odigrao najbolji potez, jer ni tvoj protivnik neće odigrati sve najbolje. Ako se ndaš da će on pogrešiti više od tebe - dobro se nadaš. I onda guraš. Uporno i strpljivo.I - u četvrtom satu primetiš da ti se slavni protivnik obeshrarbio, da ga uhvatila prpa. I onda ga skršiš u petom satu. Eto tako je ako ne cvikaš. A ako u partiju kreneš malodušno, puk'o si unapred.
Post a Comment