Ništa novo na velikim "oupen" turnirima u Jugoslaviji.
Peković i dalje igra ježevo Robačevo otvaranje kao 1980-ih, Ugrčić i dalje guli Holandsku odbranu kao 1970-ih, Damljanović i dalje igra elegantno i neprecizno, pouzdajući se u svoju velemajstorskost, znajući da će mu (slabiji po rejtingu) protivnici kad-tad pokleknuti, prvi favoriti pobeđuju sitnu boraniju kao od šale u dvadsetak poteza, Abramoviću i Cvetkoviću još nije žao da potroše 4 sata na pozicije koje su igrali milion puta...
Turniri se uvek igraju u zabačenom hotelskom kompleksu, u mirisu mesa na roštilju,prženog crnog luka i podvarka, a - premda je pušenje zabranjeno - svugde se oseća duvanski dim.
Nije nov ni srednji sloj turnirske populacije - kafanski
maheri spljoštenih glava i u prljavim perjanim jaknama (koje ne skidaju ni usred leta, ni na Adi ni
u radovima na polju), frizure iz poznih 1970-ih, Izvorinka Milošević i The
Sweet u pozadini, neko se farba neko ne, žuta lica, dugi nokat na malom prstu,
jedina promena su krstače na lančićima oko vrata (umesto nekadašnjih Stojadina,
Crvenih barjaka i slično), ali sve ostalo isto - žučne rasprave o tek završenim partijama,
nervoza pred ždrijeb, šta će se oždrebiti - slon, kamila ili ždrebe,
osećanja su podeljena, svako mašta o jednom od prvih dvadeset stolova, da ga
vidi ceo internetski svet, da mu partiju prenose uživo čak do Islanda, a opet, ni neki pacer
nij na odmet jer, poen je poen... Dilema večitih početnika: pet minuta slava s
velemajstorom (pa opisivanje "dobro sam se držao, a onda umor, brate...
putovao ceo dan"), ili svakodnevna pobeda protv stare mušterije.
Petar Petrović je
i dalje pljunuti Milan Kundera.
Dijalog iz WC-a tokom prvog kola
(ja piški-riškim
iza vrata i slušam):
- Gde si pošao u ženski, jebo te bog?!
- A ti si, zdravo,
pa ne znam gde je
- Ovde je muški,
hajde dođi
- Stojiš onako
kako da ti kažem
- Hajde idi
analiziraj mi malo, možda imam neki šah, mislim da ne može da mi uzme topa
- A jesi li primetio
kako su ti oba topa vezana pa na meti
- Njegova dva
topa?
- Tvoja dva...
- A ti misliš ja
primećujem...
Nije nov ni donji
trap šahovske komete: ljubitelji trećekategornici, deca, žene, babe, dede, pacijenti,
lovci na golubove u parku, kojima su loto i ”oupen” turniri jedina nada i spas.
U I kolu sve po
propisu:
Peković je uzeo
pola poena Milanu Vukiću s već pomenutom Modernom ježevom Robačevom odbranom, a
Slobodan R. Ilić je imao dobre šanse protiv Damljanovića, ali je najpre izabrao
pogrešan odskok konjem, a na kraju je pogrešio u boljoj završnici.
Al, i Peković i
Ilić su igrali muški, dok sm ja igrao kao pička, na remi, protiv mladog Indijca
Baglana, i – gle! – imao sam i izvesne šanse na remi s pešakom manje u
završnici raznobojnih lovaca (koje su sve remi kada ja imam višak pešaka!),
kad, ono – Radovan Govedarica (koji je lepo završio svoju partiju), krene da
kibicuje: pa mi stane iza leđa i stavi ruku na naslon moje stolice, pa me
izbubeta kišobranom koji je trapavo vukao za sobom, i ja se pometem i
iznerviram i – userem i to malo šansi za remi. Jebem ti majku, Radovane Govedarico!
Inače sam se čak
i pripremao za Baglana, onaj Maršalov gambit u Slovenskoj sam vežbao da ga
iznenadim, ali on je iznenadio mene Kraljevom indijkom Ja onda pođem na Andersonovu
varijantu izmene, da prosim remi i lovim rejting, ali posle 13 poteza nisam znao šta
da igram – izlapeo sam. I tu sam zadovoljan svojom igrom u narednih 7 poteza,
jer sam uspeo da samostalno dođem blizu remija. Baglan je počeo da me pogleduje
kao da je spreman za ponudu, ali ja nikada ne nudim remi, a njemu ispod časti
kad ima 500 poena više po rejtingu. I onda Čobanica trapava počne da me ćuška.
Sada sam se
survao u lagume turnira, igraću po zadnjim stolovima, oko kojih mjauču šugave
mačke, i živ neću dočekati neki od prvih tridesetak stolova (koji se ne
klimaju, koji nisu preniski, gde ima više svetla...).
Ali, to je ”oupen”,
kao start za maraton – favoriti imaju pošten start i na čelu su, a sitna
boranija neka se lakta i gura pozadi, ko padne padne, sam pao sam se ubio.
Mislim na Branka
Stanića, za mene najboljeg šahistu Srbije, ovde bi dobro došle Francuska
odbrana i Obrnuta indijka.
No comments:
Post a Comment