Berlin u oktobru

Rana zora na "Nikoli Tesli" i JAT-ov avion...

 ...do Berlina. Aerodrom Tegel. Za taksi se ovde stane u red, ali vozila dolaze brzo i meni je dopao kombi da se razbaškarim.

 *  *  * 

A u Berlinu koncerti. Stigao sam pre ulaznica, jer nemački "eventim" ne voli praksu samoštampajućih ulaznica.

Berlin deluje tiho, prisno i poznato, kao i Milano. Stambene zgrade "odišu socijalistički", ne znam zašto. Da li je uvek tako?

Pre koncerta video sam kako "glavni menadžer & šef obezbeđenja" naređuje lokalcima: fotoreporteri imaju fore da budu u onom ograđenom pitu samo do kraja treće pesme "This Is Not A Love Song", a onda raus i marš. Ovaj čika u "radničkim" martinkama kaputu tipa "Long Riders" (Jahači na duge staze) Dordža Roja Hila i s minuciozno urađenom frizurim izgledao je kao da ima šezdeset godina ali je imao attitude gangstera.

John Lydon je počeo da nosi naočare za blizu a tekstove mora da čita s pulta. To je ličilo na govore u skupštini. Nema veze. Nosio je komotne tričetvrtinke jer se ugojio, prugaste čarape i martinke "radničke" cipele.Kao i uvek kada sam bio na njegovim koncertima, osećao sam da sam u blizini dobrog čoveka.

Tako je počelo u Berlinu.

Uvek se naježim kada čujem "Public Image".

 *  *  *

U vreme kada se ovaj kulturni događaj okončao, fensi restorani naravno ne rade, ali "tamo daleko, na Zapadu", ima Turaka i Indoneana koji drže 24 časa dragstor spas za gladne ljude.

Naravno da je ova pizza bila zaleđena i da je pivo jedva dovoljno ohlađeno, ali čoveče, šta je drugo otvoreno u ovo doba? Jedi, budi zahvalan i ostavi bakšiš.
Jer, već sutra, na istom mestu, sviraju:

Da, da: Džon Spenser Bluz Eksploužn. Već čujem dežurne seratore koji brabonjaju: "Pa imao si ih ovde, svirali su dva puta..." Seratori neka se nose. 2005. godine, kada je ulaz za njih u Domu omladine bio 50 (pedeset) dindži, ja nisam imao ni za hleb. Prema tome...

Ovako je počeo taj koncert:

 A slike su sledeće:

I, posle višečasovnog kuckanja po kompjuteru, šetnja Berlinom. To ime je za mene simbol, odmah pomislim na Hladni rat, na Zid, na romane Le Karea, kao da tamo nisu živeli obični ljudi već paćenici koje je mlela istorija. A u tim zgradama se ipak "odvijao" život, i ovo što vidim je jedan mir, jedna uspavanost, jedna uhodanost. Da me ovde neko spusti i ostavi, ne bih se žalio. Teško je čuti nemački iz usta konobara i prodavaca, uglavnom je to italijanski ili kubanski španski. Kao i u Milanu, pitam se: - kud odoše domoroci? .

 Za pismeni zadatak iz Zanimljive geografije morao sam da "obiđem" ta koja nešto "znače": kapiju, Brehtovo pozorište i Čarlijev ćošak. Glede mosta špijuna, bio sam uveren da je to mistifikacija iz špijunskih romana. Bus 59 lako stiže do ovih mesta.

I eto, Kapija je blizu Brehtovog teatra, a u njemu - da, tačno: Nina Hagen! Koja peva Brehtove songove. I usput slavi 82.-gi rođendan svoje keve. (Nina inače ima 60, kao i Džon Lajdon.) Bio sam u I redu i pomislio sam: naša vatrogasna služba ne bi dala dozvolu za radu Berliner Ensembelu, ovde se sve raspada. Svuda kablovi i utukači, opada malter, gore nego u Pozorištu na Terazijama pre renoviraja.

Ali, Nina je uživo mlađa nego na slikama. Uvek zaboravim da je ona živela u DDR-u. Otuda se pevala i "Kakaljinka"...

Ali, pre toga, imao sam vremena za malu okrepu (sorry, prava nemačka kujna u vidu kolenica, kupusa, graška i tako dalje - ima da sačeka sledeću vizitu Berlinu):

A video s koncerta je ovaj:

Ponovo višečasovno kuckanje po kompjuteru. Čujem nove (ili stare) seratore, koji sada, pak, kenjaju protiv(u) kompjutera i laptopova, a on, eto, pišu na šamlicama i kredom po pločama od škriljevaca, a tek kada su se preselili u Beograd, prešli su na guščija pera, a koja su, pak, umakali u krv lično udavljenih petlova iz dvorišta u predgrađu gde su mukom zarađivali za život i polako se primicali Terazijama, sanjajući o stanu u krugu oko Studentskog parka ("odakle svuda mogu da stignu peške!").

Aha, dobro.

Idemo dalje. Sledeći koncert je bio u Haksli Noje Velt, i to bejahu "The Sweet". Neke njihove pesme sam prepoznao - bilo je to prenatalno muzičko sećanje sa starog dugotalsanog i srednjotalasnog radija prekrivenog čipkom. Ovo im je inače najveći hit:

 Lepo su ostarili.

Posle koncerta sam uspeo da se uguram u jedan prepun pab, gde su prenosili utakmicu između Arsenala i Bajerna. Uz nemačko točeno pivo (jedna od dve nemačke stvari koje sam tokom ovog boravka konzumirao), Arsenal je dao dva gola na oduševljenje Berlinaca koji su navijali protiv "svojih seljaka".
A druga nemačka stvar beše, naravno, "vurst": 

I tako.