Holandija - Meksiko, penal za 2:1

Kolumnist iz sjene

Snimak iz romana.

Blondie --- 40th anniversary tour

Mix from.Amsterdam, Blondie´s gig at Paradiso, June 18th, 2014.
Debbie Harry is a Goddess.

Blondie

Idem na Debbie Harry, dama slavi četrdesetu obljetnicu osnutka benda Blondie i šta sad. Izaberem Swiss Airlines da uštedim, ali kratki connection time sve dovodi u pitanje - hoću li okasniti ("zadocniti") i čamiti po aeroportima, ili ću stići u svoj amsterdamski brlog po planu?

U kafiću Dufry na bgd zraačnoj luci vidim čiloga starca, u svojoj poznatoj pozi Žapca Kermita, kako zainteresovano sluša pripovedanje neke žene. Bubiša SImić. Prođem ranije pasošku kontrolu, sve mislim tako ću ubrzati poletanje aviona. A onda vidim da avion iz Zuricha (koji treba tamo da se vrati) kasni 20 minuta. Vidim tad i drugog poznatog čiču, u odelu kraljevsko plave boje i mokasinama i s napadnim američkim Dinastija akcentom. Milan Panić.

Švajcarci su sve letove konektovane s ovim beogradskim - odgodili, tamn da stignemo da prođemo kroz pasošku i sigurnosnu kontrolu. Stigao sam na vreme.


.

Paul Weller in Den Haag

TUGA I KAMPOVANJE, roman Lone Herslev

Odlomak iz romana TUGA I KAMPOVANJE, Lone Herslev, Izdavački studio Čekić 2012, edicija Torov čekić

/.../

– Jednostavno se mnogo naljutio – kaže Gunhildur barmenu.  – Moj muž. A onda je rekao...  – Zapalila je još jednu cigaretu.

                – Rekao je da me ne voli. Šta da kažete na to?

                – Samo je želeo da ti vrati – kaže barmen.

                – Misliš da laže?

                – Laž je oružje slabih – kaže barmen.

                –  Uf, poštedi me tinedjžerskih otkrovenja –kaže Gunhildur i opet se okreće prema izlogu. Sneg je opet počeo.

                 – Molim, molim.

                 – Ala ga pada – kaže Gunhildur i otresa pepeo u pepeljaru na šanku. Odjednom joj se čini kako je barmenu rekla previše.

                  –  Kijamet – kaže volan na bicklu. – A još nije ni decembar.

                 –   Beli kijamet – kaže Gunhildur.  I jeste vala, i to u subotu, kada su sve radnje zatvorene. A Gunhildur je sama u krčmi, ulice su prazne, nikome se ne ide napolje po ovoj hladnoći, najradije su kod kuće na toplom. Zato što je prokleta ledena zima, od koje se sve ledi, mraz koji štipa, i Gunhildur otkopčava jaknu od jagnjeće kože da se ne smrzne kada posle izađe na hladnoću. A ona nije kao Pale[1] sama u Kopenhagenu i na Trgu gradske većnice, ne, ona je daleko od svega, i daleko je i od Lekea i Orhusa i Islanda. Mogla je da nastavi studije u Orhusu. Da nije srela neku stujardesu koja ju je uhvatila za sise  i posle je odvela Bogu iza nogu, mogla je lepo da nađe nekog drugog i da ima decu. Ali, izabrala je da sledi Tomasa, a pošto je Tomas odlučio da piše svoj roman, izabrala je da izdržava oboje tako što će se zaposliti u knjižari. I bez roptanja. Zašto? Zato što ga je volela. Ne može jednostavnije.

                 A što se tiče toga s decom, s vremenom se navikla na tu misao. Nije to ništa posebno, mislila je, sve dotle dok njih dvoje, Tomas i Gunhildur, dobro žive zajedno. Imali su slobodu da putuju. Ni deca ni kućni ljubimci nisu ih držali vezane kao sanske koze i sprečavli da idu u avanture. Gunhildur se iznenada nečeg setila. 

                  – Da li si ikada čuo La rosa de la notte –upitala je Gunhildur.

                  – Šta?

                  – Ružu noći. To je bio neki ulični prodavac koga smo sreli u Italiji. Imao je smoking i ružičastu leptir-mašnu.

                   – Aha.

                   – I imao je on kantu sa ružičastim ružama koje je nosio ulicom i prodavao. Tomas mi je dao jednu ružu – kaže Gunhildur. Ruža za damu, rekao je taj čovek, ali ja nemam pare, rekao je Tomas. Onda mi ostaješ dužan za La rosa de la notte, rekao je prodavac. I pružio je Gunhildur ružu. I ona je mirisala tako lepo na putivanja i leto, i sutra putujemo, rekao je Tomas. I’m sure we’ll meet again, rekao je Ruža Noći i podigao šešir, platićeš mi kada budeš imao para. I onda je otišao. Noćna ruža s ružičastom leptir-mašnom.

                      – I onda je samo otišao – kaže Gunhildur i ipak počinje ponovo da plače.

                       Kao da je La rosa de la notte pobegao s njenim brakom, njenom ljubavi. Mislila sam da me voli, kaže ona nesrećno preko šanka. O, my love is like a red, red rose, that’s newly sprung in June, rekao je Noćna Ruža i nestao. O, my love’s like the melodie, that’s sweetly play’d in tune.[2] I Gunhildur plače li plače.  

                 – Ama smirite se – kaže čovek iza šanka. Ali Noćna Ruža je otišla. Nikada neće dobiti pare, a Gunhildur, šta s njom, njoj niko neće vratiti život kakav je imala. Svakodnevica najobičnija i slatka melodija i sve te večere koje su zajedno pojeli, skuvali zajedno, sve to pivo koje su zajedno popili. Njihove večeri pred televizorom, svi njihovi razgovori, seks. Šta s tim. Da se samo baci u kantu za đubre. Barmen joj pruža rolnu toalet-papira.

                    –  Hvala – kaže Gunhildur i otcepi pare serpapira. Plač ne jenjava, naprotiv. Šta reći. Nekad bilo. Nekad u dalekoj i mutnoj prošlosti kada je Tomas uz osmeh dao Gunhildur svoje DA u crkvi u Lekeu.

                  Sada je njena zaboravnost poslala njenog dragog u Nedođiju i ona je nestala kao i Noćna Ruža. Sada je prošlost – prošlost, i nema više  mirisa letovanja u Gunhildurinim nozdrvama, već duvanskog dima i vonj teskobnog iščekivanja.

Tomas je rekao NE, nije sutra već danas! Da, bio je danas. Ali nije samo to, rekao je Tomas. Ne. To je tipično za tebe. Da. Uvek si tako neverovatno obuzeta sobom/glasna/dominantna/ravnodušna/odsutna i sve u tom stilu, a Gunhilkdur nije ništa rekla, samo je tamo sedela kao strpljivo dete koje bez reči prima vakelu. I ne samo što je Gunhildur uvek mislila samo na sebe, već je kao pride od njega napravila alkoholičara. Probudila se.

                – Alkoholičara?

                –  Ja pijem – rekao je Tomas svečano – da bih mogao  da te izdržim.

                 – Šta bre da izdržiš?

                 – Svu tu tvoju baš-me-briga-priču i beskrajna blebetanja, to se ne može podneti. 

                  – Zašto mi to nikada nisi rekao?

                  – Ne znam – rekao je Tomas.  – Možda je trebalo. Ali umesto toga sam pio.

                  – Trebalo je da kažeš nešto.

                  –  Eh – rekao je Tomas i iskapio čašu. Trebalo je, valjda. –  Zevnuo je.

                   – Koliko si takav? – pitala je Gunhidur.

                   Tomas ju je pogledao pravo u oči.

                   – Dugo.

*

Sada se otvaraju vrata iza Gunhildurinih leđa. Vratila se u bar i čovo s volan-brčićima diže ruku u znak pozdrava, a zatim nestaje kroz uska vrata sa zavesom od perli.

                  Gunhildur se osvrće.

                 Na vratima stoji čovek iz ćevabdžinice. Ogroman i širok stoji gospodin Debeljković, kao car u ragastovu. 

                  – Lele, vidi-vidi – kaže on glasno kada je vidi.

                  – Vidi-vidi – kaže Gunhildur i opet se okreće svom pivu.

                  – Znači i gospođa našla vratanca od krčme. Što jes’ jes’.

                  – Ćut’ bre – kaže barmen koji se vatio na radno mesto. Spustio je petnaestnoinčni televizor na šank.

                  – Šta ti radiš u gradu? – pita čovek i prilazi, bez okolišanja stavljajući ruku na Gunhildurino rame, ovde je očigledno na svom bunjištu.  – Mislim, osim što gnjaviš ljude koji gledaju svoja posla?

                  – Pusti me, klovne jedan - kaže Gunhildur i pokušava da oslobodi njegove ruke. 

                  – Pusti je na miru, Bulere – kaže barmen.

                  – Jes’ ti Ćebenhagenica? – pita Buler i masnim prstom je bocka u bok.

                   – Bulere!

                   – Jao! – kaže Gunhildur.  

                   – Samo takve Ćebenhagenice mogu da se prave pametne.

                   –  Ma prestani – kažu volan-brčići. – Beležim ti 700 kruna.

                   – Pogodili smo se za 500.

                   – Poskupelo – kaže barmen ne trepnuvši. A čovek, koji se zove Buler, uzima televizor uz nezadovoljno gunđanje.

                   –  Jebem ti Ćebenhagenice – kaže on ljutito i dok se okreće s televizorom pod miškom, udara Gunhildur u vrat otvorenom šakom i ona se zanese unapred i za dlaku uspeva da uhvati flašu piva pre nego što se prevrnula. Debeljuca izlazi iz bara.

                   –  Jao! –kaže Gunhildur glasno. – Jao! – I onda suze ponovo poteku.

                   –  Nemoj ozbiljno da ga shvataš – kaže barmen.

                   –  Udario me je – plače Gunhildur i hvata se za vrat gde još uvek može da oseti njegov udarac.

                   –  Udario te? – kaže barmen. – Ne verujem.

                   –  Ama jeste!

                   – Ne verujem – kaže barmen ponovo. Posmatra je procenjivački.

                    – Dobro – kaže Gunhildur.

                    – E baš tako.

Ona gleda barmena koji je sada uzeo neku knjigu. Sedi na stolu iza šanka s nogama na gomili gajbi za pivo. Knjiga se zove Pepeljugini snovi[3]. Radi se o ljubavi. Reče Tomas i sad svejedno, on nju jednostavno ne voli. Baš te briga za mene, rekao je on. Da li ga je zaista baš briga za Tomasa? Naravno da nije. Ona misli da je upravo i baš on obuzet sobom. Sobom i svojim usranim romanom. Kada je bila nasamo sa sobom, uvek je tako mislila. Prokleta budala koja misli samo na sebe. Ali, nešto je počelo da se menja. Pre tri dana sela je u nisan i odvezla se, a tokom mnogih kilometara uzduž i popreko Jilanda mislila je samo na jedno: kako je to mogao da joj uradi. O tome više ne misli. Sada ima utisak da pre treba da pita kako je to mogla sama sebi da učini, mada nije znala šta bi to tačno trebalo da znači.

---

[1] Palle alene i Verden, kultna slikovnica (”Pale sam na svetu”) iz 1942, autora Jensa Sigsgora (Sigsgaard)  i Arnea Ungermana (Ungermann), o dečaku Paleu koji se jednog jutra probudio i otkrio da je sam na svetu. 1949. godine je po knjizi snimljen i film, u režiji najčuvenije danske rediteljke, Astrid Hening-Jensen (Henning), a izraz ”kao Pale” danas znači biti sam-samcat u najrazličitijim kontekstima. (prim.prev.)

[2] Škotlanđanin Robert Berns (Burnes) ovu pesmu  (A Red, Red Rose) je 1794. godine napisao na škotskom dijalektu. Zadobila je ogromnu popularnost i inspirisala mnoge muzičare da je uglazbe (Šuman, Pet Bun, Eva Kesidi ...). (prim.prev.) 

[3] Reč je danskom prevodu herc romana „His Pregnant Housekeeper“ Britanke Karoline Anderson, koja je od 1990-ih objavila bezbroj ljubića, pretežno s doktorima i usrećenim siroticama koje su se dobro udale na kraju knjige.  (Upravo u spomenutoj knjizi reč je o sirotoj trudnjački, koja se bespravno useljava u letnjikovac multimilionera, koji, kada je otkrije, nema srca da je izbaci već joj daje posao spremačice. Ovakvi sižei s moralnom porukom su upravo ono što razgaljuje srca čitalaca, za razliku od samodovoljnih „eksperimenata“ i postmodernističkih igrarija s tobož izgubljenim rukopisom; a da i ne govorimo o tome kako su takvi bezidejnici pored toga i moralno posrnuli, jer su bez razlike lišeni osećaja za nacionalno pitanje i čak su ostrašćeni autošovinisti..) (prim.prev.)

/.../

PSOGLAV, roman Mortena Ramslanda

odlomak iz romana
PSOGLAV, Mortena Ramslanda, Izdavački studio Čekić, Beograd 2012, edicija Torov čekić

/.../

Klempa je zažmurio  i pokrio se jorganom preko glave. Prvi put u životu se osetio kao zatvorenik u roditeljskoj kući, a i to osećanje srama koje je osetio kada je Askild pred hotelom počeo da brblja o nemačkim psima tragačima, takođe je bilo nešto novo. Ili ga bar nikada do sada nije osetio tako snažno, premda je ono uvek bilo tu, jer – sada je skontao – nije samo ozloglašeni i opasni sirotinjski kraj sprečavao njegove drugove da mu dolaze u goste. Askildove nekontrolisane promene ćudi, kao i strah da bi drugovi mogli da mu vide tatu u trenutku najgoreg raspoloženja, takođe su činile da je Klempa najviše vole da se s drugarma viđa negde drugde.

                 U ponedeljak ujutro žarko je želeo da porazgovara s Torbjernom. Iako je vikend bio krajnje neugodan, ipak je uprkos svemu bio krcat događajima, i zato je pohitao u belu školu. Na žalost, časovi upravnika Kramera održavali su se u isto vreme, pa je Klempa stoga rešio da zapiše izuzetnu novost na parče papira.

                 Linda  je stavila moj kurac u njena usta, pisalo je na prvoj ceduljici koju je Klempa poslao Torbjernu.

                 Za vikend sam pio rakiju, stajalo je na drugoj ceduljici.

                 Video sam burazera kako se jebe sa trezvenjakovom ćerkom u Hotelu Misija, pisalo je, pak, na trećem parčetu papira.

                 Torbjern je u neverici samo zavrteo glavom.

                 Lažeš, pisalo je na cedulji koju je Torbjern zgužvao i njome pogodio Klempu u vrat.

                 Jok, napisao je Klempa kao odgovor.

                 Da li si joj svršio u usta?, nažvrljao je Torbjern brzo, iako niko od njih još nije probao da svrši, ali to Klempa nije ni uspeo da pročita – cap-carap!, čuo je samo, i eto ti ga upravnik odjednom tu pored njega kako van sebe maše ulovljenom ceduljicom.

               „Znači, pišu se cedulje!“, uzviknuo je Kramer ne skidajući besni pogled s Torbjerna, čiji su živci ispod levog oka počeli zloslutno da trepere, „gospodo moja draga“, nastavio je upravnik trijumfalno i pogled s Čačkalice preneo na razred, „moja gospodo, verovali ili ne, naš Dugonogi Komarac, evo, piše nasred časa!“

                „Ha ha“, začulo se, „stvarno smešno, gosin.“

                „Nisam ni znao da ume da piše.“         

                „Jao što je smešno, gosin, ha ha ha.“

                „Da pogledamo“, nastavio je Kramer i razmotao ceduljicu. „Dobro, slušajte pažljivo, majmunčići moji, naš kandidat za koštano tutkalo, naš dugonogogi klipan koji se odaziva na ime Torbjern napisao je ove dubokomislene reči ...“

                  Tišina, uzdržani kikot, a Torbjernovi živci, koji su ga mučili sve od nesrećnog izleza u sirotinjski kraj, totalno su otkačili kada je Kramer počeo da čita:

                 „DA LI SI JOJ SVRŠIO U US...“, bilo je sve što je upravnik uspeo da pročita naglas. Zatim je naglo zastao, i zloslutni skarletni pečati su mu izbili prvo po vratu, a onda se brzo proširili sve do ćelavog temena.

                 „Nastavite, gosin, šta dalje piše?“, čulo se u razredu.

                „Zašto je gosin Kramer prestao da čita?“

                „Izvin'te gosin, ali potpuno ste pocrveneli u licu.“

                „Gospodin kandidat za koštano tutkalo“, prosiktao je Kramer dva minuta kasnije, sada u sigurnoj udobnosti iza katedre.

                „Naš dobri i iha-ha inteligentni kopaču nosa, klipane jedan“, dodao je, škiljeći plavim okom a zureći u Torbjerna onim smeđim, „dozvolite mi tu čast da vas upoznam s kuglom.“

                Dok je većina dečaka iz razreda imala već po nekoliko iskustava s električnim usnama, Torbjern je do sada nekako uvek uspevao da to izbegne.

               Ali,  sada je ustao i bacio poslednji pogled na Klempu, koji je već petljao sa sledećeom ceduljom ispod stola – mislim da sam naučio nešto veoma važno ovog vikenda, pisalo je na njoj, ali Torbjern nikada nije imao priliku da to pročita. Umesto toga, glasno je ušmrknuo dok je skidao cipele i čarape i zakoračio na metalnu ploču da okreće gumenu ručku.

                „Pravio sam nered na času svojim skarednim ponašanjem“, pojao je Kramer, ali Torbjernove usne su tako snažno drhtale da nije mogao da ponovi upravnikove reči. Samo je okretao i okretao ručku.

                  „Završiću u fabrici koštanog tutkala – ako sam i za to dobar“, produžio je Kramer, ali Torbjern i dalje nije izustio ni glasa, i u učionici je polako počeo da tinja nemir.

                   „Pazite, gosin, upiškio se u pantalone“, začulo se u dnu učionice, dok je Torbjern i dalje okretao ručku.

                  Velika mrlja se – zaista – širila u predelu šlica na Torbjernovim pantalonama i išla nadole duž butina. Klempa je primetio kako barica oko drugarovih stopala postaje sve veća.

                    „Izvin'te, gosin“, ali ...“, započeo je pegavi Niler.

                    „Gosin, jeste li pomislili na činjenicu da ...“, začulo se zatim, ali upravnik je snažno lupio ključevima o sto, zamolio razred da se utiša i onda usnama oblikovao sledeću zastrašujuću rečenicu:

                     „Poljubi kuglu, majmune jedan“, prošaputao je Kramer i – tresući se u vlažnim pantalonama, na ivici da se onesvesti od straha – Torbjern je konačno prestao da okreće gumenu ručku, duboko udahnuo, nagnuo se...

...i umro istog trenutka kada su njegove usne dodirnule električnu mašinu, pisalo je sutradan u bergenskim novinama. Saslušanje ostalih učenika u razredu je otkrilo da je upravnik očigledno godinama primenjivao električnu mašinu kao sredstvo kažnjavanja.

                 Nemojmo brkati stvari, nemojmo podleći histeriji, pisalo je u uvodniku koji je izazvao mnogo rasprave. Kažnjavanje učenika nije zločin; primena vlastite električne mašine na malo kreativniji način takođe ne mora da bude zločin – ko je mogao znati da dečak ima neotkrivenu srčanu manu? Ali, montirati metalnu ploču na podu; sasvim površno prevideti da učenik stoji u barici mokraće, jeste izvrdavanje odgovornosti, i stoga s punim zadovoljstvom konstatujemo da je upravnik momentalno suspendovan.

                 Tok događaja, pisalo je dalje, ne pokazuje, kao što su neke novine bez ugleda tvrdile, da je naš školski sistem varvarski, naprotiv, on pokazuje da naše školstvo funkcioniše besprekorno.

                 „Koja svinja“, govorio je posle Askild, zato što je oduvek imao naviku da stvari naziva svojim imenom, „znam ja takve.“

/.../

na zadnjim koricama:::

...

"Psoglav", Mortena Ramslanda, ovim „velikim danskim romanom“ - norveško-danskom porodičnom sagom, koja se proteže od 1930-ih do danas - Morten Ramsland je napravio proboj i u Danskoj – gde je knjiga doživela sedamnaest izdanja – i u inostranstvu, jer je sprski dvadeset peti po redu jezik na koji je roman preveden. I svuda je postao bestseler, jer čitaoci nisu odoleli zavodljivom umeću pripovedanja, fantastici i neočekivanom rešenju zagonetke psoglava. U međuvremenu je za Psoglava dobio četiri velike nagrade: Zlatni lovor knjižara, Nagradu čitalaca narodnih biblioteka, Nagradu Drugog programa danskog radija za najbolji roman, a engleski prevod je dobio INDEPENDENT BEST BOOK OF THE YEAR 2007.

....

Iz kritika:::

...

Johanes Melehave, legendarni književni kritičar i istoričar, napisao je o romanu:

„Morten Ramsland Psoglavom piše istoriju književnosti!“

Dva leptira

Traktat o postmodernizmu

Priča broj 7::::::: link na Večernjak -------------------------

..........