PSOGLAV, Mortena Ramslanda, Izdavački studio Čekić, Beograd 2012, edicija Torov čekić
/.../
Klempa je zažmurio i pokrio se jorganom preko glave. Prvi put u
životu se osetio kao zatvorenik u roditeljskoj kući, a i to osećanje srama koje
je osetio kada je Askild pred hotelom počeo da brblja o nemačkim psima
tragačima, takođe je bilo nešto novo. Ili ga bar nikada do sada nije osetio
tako snažno, premda je ono uvek bilo tu, jer – sada je skontao – nije samo
ozloglašeni i opasni sirotinjski kraj sprečavao njegove drugove da mu dolaze u
goste. Askildove nekontrolisane promene ćudi, kao i strah da bi drugovi mogli
da mu vide tatu u trenutku najgoreg raspoloženja, takođe su činile da je Klempa
najviše vole da se s drugarma viđa negde drugde.
U ponedeljak ujutro žarko je želeo
da porazgovara s Torbjernom. Iako je vikend bio krajnje neugodan, ipak je
uprkos svemu bio krcat događajima, i zato je pohitao u belu školu. Na žalost,
časovi upravnika Kramera održavali su se u isto vreme, pa je Klempa stoga rešio
da zapiše izuzetnu novost na parče papira.
Linda je stavila moj kurac u
njena usta, pisalo je na prvoj ceduljici koju je Klempa poslao Torbjernu.
Za vikend sam pio rakiju, stajalo je na drugoj ceduljici.
Video sam burazera kako se jebe sa trezvenjakovom ćerkom u Hotelu
Misija, pisalo je, pak, na trećem parčetu papira.
Torbjern je u neverici samo
zavrteo glavom.
Lažeš, pisalo je na cedulji koju je Torbjern zgužvao i njome
pogodio Klempu u vrat.
Jok, napisao je Klempa kao odgovor.
Da li si joj svršio u usta?, nažvrljao je Torbjern brzo, iako niko
od njih još nije probao da svrši, ali to Klempa nije ni uspeo da pročita – cap-carap!, čuo je samo, i eto ti ga
upravnik odjednom tu pored njega kako van sebe maše ulovljenom ceduljicom.
„Znači, pišu se cedulje!“,
uzviknuo je Kramer ne skidajući besni pogled s Torbjerna, čiji su živci ispod
levog oka počeli zloslutno da trepere, „gospodo moja draga“, nastavio je
upravnik trijumfalno i pogled s Čačkalice preneo na razred, „moja gospodo,
verovali ili ne, naš Dugonogi Komarac, evo, piše
nasred časa!“
„Ha ha“, začulo se, „stvarno
smešno, gosin.“
„Nisam ni znao da ume da piše.“
„Jao što je smešno, gosin, ha
ha ha.“
„Da pogledamo“, nastavio je
Kramer i razmotao ceduljicu. „Dobro, slušajte pažljivo, majmunčići moji, naš
kandidat za koštano tutkalo, naš dugonogogi klipan koji se odaziva na ime
Torbjern napisao je ove dubokomislene reči ...“
Tišina, uzdržani kikot, a Torbjernovi
živci, koji su ga mučili sve od nesrećnog izleza u sirotinjski kraj, totalno su
otkačili kada je Kramer počeo da čita:
„DA LI SI JOJ SVRŠIO U US...“,
bilo je sve što je upravnik uspeo da pročita naglas. Zatim je naglo zastao, i
zloslutni skarletni pečati su mu izbili prvo po vratu, a onda se brzo proširili
sve do ćelavog temena.
„Nastavite,
gosin, šta dalje piše?“, čulo se u razredu.
„Zašto je gosin Kramer prestao
da čita?“
„Izvin'te gosin, ali potpuno
ste pocrveneli u licu.“
„Gospodin kandidat za koštano tutkalo“,
prosiktao je Kramer dva minuta kasnije, sada u sigurnoj udobnosti iza katedre.
„Naš dobri i iha-ha inteligentni
kopaču nosa, klipane jedan“, dodao je, škiljeći plavim okom a zureći u
Torbjerna onim smeđim, „dozvolite mi tu čast da vas upoznam s kuglom.“
Dok je većina dečaka iz razreda imala već po nekoliko iskustava s
električnim usnama, Torbjern je do sada nekako uvek uspevao da to izbegne.
Ali, sada je ustao i bacio poslednji pogled na
Klempu, koji je već petljao sa sledećeom ceduljom ispod stola – mislim da sam naučio nešto veoma važno ovog vikenda,
pisalo je na njoj, ali Torbjern nikada nije imao priliku da to pročita. Umesto
toga, glasno je ušmrknuo dok je skidao cipele i čarape i zakoračio na metalnu
ploču da okreće gumenu ručku.
„Pravio sam nered na času
svojim skarednim ponašanjem“, pojao je Kramer, ali Torbjernove usne su tako
snažno drhtale da nije mogao da ponovi upravnikove reči. Samo je okretao i
okretao ručku.
„Završiću u fabrici koštanog tutkala
– ako sam i za to dobar“, produžio je Kramer, ali Torbjern i dalje nije izustio
ni glasa, i u učionici je polako počeo da tinja nemir.
„Pazite, gosin, upiškio se u
pantalone“, začulo se u dnu učionice, dok je Torbjern i dalje okretao ručku.
Velika mrlja se – zaista –
širila u predelu šlica na Torbjernovim pantalonama i išla nadole duž butina.
Klempa je primetio kako barica oko drugarovih stopala postaje sve veća.
„Izvin'te, gosin“, ali
...“, započeo je pegavi Niler.
„Gosin, jeste li pomislili
na činjenicu da ...“, začulo se zatim, ali upravnik je snažno lupio ključevima
o sto, zamolio razred da se utiša i onda usnama oblikovao sledeću zastrašujuću
rečenicu:
„Poljubi kuglu, majmune jedan“,
prošaputao je Kramer i – tresući se u vlažnim pantalonama, na ivici da se
onesvesti od straha – Torbjern je konačno prestao da okreće gumenu ručku,
duboko udahnuo, nagnuo se...
...i umro istog trenutka kada su njegove usne
dodirnule električnu mašinu,
pisalo je sutradan u bergenskim novinama. Saslušanje
ostalih učenika u razredu je otkrilo da je upravnik očigledno godinama primenjivao
električnu mašinu kao sredstvo kažnjavanja.
Nemojmo brkati stvari, nemojmo podleći histeriji, pisalo je u uvodniku koji je izazvao mnogo
rasprave. Kažnjavanje učenika nije
zločin; primena vlastite električne mašine na malo kreativniji način takođe ne
mora da bude zločin – ko je mogao znati da dečak ima neotkrivenu srčanu manu?
Ali, montirati metalnu ploču na podu; sasvim površno prevideti da učenik stoji
u barici mokraće, jeste izvrdavanje odgovornosti, i stoga s punim zadovoljstvom
konstatujemo da je upravnik momentalno suspendovan.
Tok događaja, pisalo je
dalje, ne pokazuje, kao što su neke
novine bez ugleda tvrdile, da je naš školski sistem varvarski, naprotiv, on
pokazuje da naše školstvo funkcioniše besprekorno.
„Koja svinja“, govorio je
posle Askild, zato što je oduvek imao naviku da stvari naziva svojim imenom,
„znam ja takve.“
/.../
na zadnjim koricama:::
...
"Psoglav",
Mortena Ramslanda, ovim „velikim danskim romanom“ - norveško-danskom
porodičnom sagom, koja se proteže od 1930-ih do danas - Morten Ramsland
je napravio proboj i u Danskoj – gde je knjiga doživela sedamnaest izdanja
– i u inostranstvu, jer je sprski dvadeset peti po redu jezik na koji
je roman preveden. I svuda je postao bestseler, jer čitaoci nisu odoleli
zavodljivom umeću pripovedanja, fantastici i neočekivanom rešenju
zagonetke psoglava. U međuvremenu je za Psoglava dobio
četiri velike nagrade: Zlatni lovor knjižara, Nagradu čitalaca narodnih
biblioteka, Nagradu Drugog programa danskog radija za najbolji roman, a
engleski prevod je dobio INDEPENDENT BEST BOOK OF THE YEAR 2007.
....
Iz kritika:::
...
Johanes Melehave, legendarni književni
kritičar i istoričar, napisao je o romanu:
„Morten
Ramsland Psoglavom piše istoriju
književnosti!“
No comments:
Post a Comment