/.../
– Jednostavno se mnogo naljutio – kaže Gunhildur barmenu.
– Moj muž. A onda je rekao... – Zapalila je još jednu cigaretu.
– Rekao je da me ne voli. Šta da kažete na to?
–
Samo je želeo da ti vrati – kaže barmen.
–
Misliš da laže?
–
Laž je oružje slabih – kaže barmen.
–
Uf, poštedi me tinedjžerskih otkrovenja –kaže Gunhildur i opet se okreće
prema izlogu. Sneg je opet počeo.
–
Molim, molim.
–
Ala ga pada – kaže Gunhildur i otresa pepeo u pepeljaru na šanku. Odjednom joj
se čini kako je barmenu rekla previše.
– Kijamet – kaže volan na bicklu.
– A još nije ni decembar.
– Beli kijamet – kaže Gunhildur.
I jeste vala, i to u subotu, kada su sve
radnje zatvorene. A Gunhildur je sama u krčmi, ulice su prazne, nikome se ne
ide napolje po ovoj hladnoći, najradije su kod kuće na toplom. Zato što je
prokleta ledena zima, od koje se sve ledi, mraz koji štipa, i Gunhildur
otkopčava jaknu od jagnjeće kože da se ne smrzne kada posle izađe na hladnoću.
A ona nije kao Pale[1]
sama u Kopenhagenu i na Trgu gradske većnice, ne, ona je daleko od svega, i
daleko je i od Lekea i Orhusa i Islanda. Mogla je da nastavi studije u Orhusu.
Da nije srela neku stujardesu koja ju je uhvatila za sise i posle je odvela Bogu iza nogu, mogla je
lepo da nađe nekog drugog i da ima decu. Ali, izabrala je da sledi Tomasa, a
pošto je Tomas odlučio da piše svoj roman, izabrala je da izdržava oboje tako
što će se zaposliti u knjižari. I bez roptanja. Zašto? Zato što ga je volela.
Ne može jednostavnije.
A
što se tiče toga s decom, s vremenom se navikla na tu misao. Nije to ništa
posebno, mislila je, sve dotle dok njih dvoje, Tomas i Gunhildur, dobro žive
zajedno. Imali su slobodu da putuju. Ni deca ni kućni ljubimci nisu ih držali
vezane kao sanske koze i sprečavli da idu u avanture. Gunhildur se iznenada
nečeg setila.
–
Da li si ikada čuo La rosa de la notte
–upitala je Gunhildur.
–
Šta?
–
Ružu noći. To je bio neki ulični prodavac koga smo sreli u Italiji. Imao je
smoking i ružičastu leptir-mašnu.
– Aha.
– I imao je on kantu sa ružičastim ružama koje je nosio ulicom i
prodavao. Tomas mi je dao jednu ružu – kaže Gunhildur. Ruža za damu, rekao je
taj čovek, ali ja nemam pare, rekao je Tomas. Onda mi ostaješ dužan za La rosa de la notte, rekao je prodavac.
I pružio je Gunhildur ružu. I ona je mirisala tako lepo na putivanja i leto, i
sutra putujemo, rekao je Tomas. I’m sure
we’ll meet again, rekao je Ruža Noći i podigao šešir, platićeš mi kada
budeš imao para. I onda je otišao. Noćna ruža s ružičastom leptir-mašnom.
– I onda je samo otišao – kaže Gunhildur i ipak počinje ponovo da plače.
Kao da je La rosa de la notte pobegao s njenim brakom, njenom ljubavi.
Mislila sam da me voli, kaže ona nesrećno preko šanka. O, my love is like a red, red rose, that’s newly sprung in June,
rekao je Noćna Ruža i nestao. O, my
love’s like the melodie, that’s sweetly play’d in tune.[2]
I Gunhildur plače li plače.
–
Ama smirite se – kaže čovek iza šanka. Ali Noćna Ruža je otišla. Nikada neće
dobiti pare, a Gunhildur, šta s njom, njoj niko neće vratiti život kakav je
imala. Svakodnevica najobičnija i slatka melodija i sve te večere koje su
zajedno pojeli, skuvali zajedno, sve to pivo koje su zajedno popili. Njihove
večeri pred televizorom, svi njihovi razgovori, seks. Šta s tim. Da se samo
baci u kantu za đubre. Barmen joj pruža rolnu toalet-papira.
– Hvala – kaže Gunhildur i otcepi
pare serpapira. Plač ne jenjava, naprotiv. Šta reći. Nekad bilo. Nekad u
dalekoj i mutnoj prošlosti kada je Tomas uz osmeh dao Gunhildur svoje DA u
crkvi u Lekeu.
Sada je njena zaboravnost poslala njenog dragog u Nedođiju i ona je nestala
kao i Noćna Ruža. Sada je prošlost – prošlost, i nema više mirisa letovanja u Gunhildurinim nozdrvama,
već duvanskog dima i vonj teskobnog iščekivanja.
Tomas je rekao NE, nije sutra već danas! Da, bio je
danas. Ali nije samo to, rekao je Tomas. Ne. To je tipično za tebe. Da. Uvek si
tako neverovatno obuzeta sobom/glasna/dominantna/ravnodušna/odsutna i sve u tom
stilu, a Gunhilkdur nije ništa rekla, samo je tamo sedela kao strpljivo dete koje
bez reči prima vakelu. I ne samo što je Gunhildur uvek mislila samo na sebe,
već je kao pride od njega napravila alkoholičara. Probudila se.
–
Alkoholičara?
– Ja pijem – rekao je Tomas
svečano – da bih mogao da te izdržim.
–
Šta bre da izdržiš?
–
Svu tu tvoju baš-me-briga-priču i beskrajna blebetanja, to se ne može
podneti.
–
Zašto mi to nikada nisi rekao?
–
Ne znam – rekao je Tomas. – Možda je
trebalo. Ali umesto toga sam pio.
–
Trebalo je da kažeš nešto.
– Eh – rekao je Tomas i iskapio
čašu. Trebalo je, valjda. – Zevnuo je.
– Koliko si takav? – pitala je Gunhidur.
Tomas ju je pogledao pravo u oči.
– Dugo.
*
Sada se otvaraju vrata iza Gunhildurinih leđa. Vratila se
u bar i čovo s volan-brčićima diže ruku u znak pozdrava, a zatim nestaje kroz
uska vrata sa zavesom od perli.
Gunhildur
se osvrće.
Na
vratima stoji čovek iz ćevabdžinice. Ogroman i širok stoji gospodin Debeljković,
kao car u ragastovu.
–
Lele, vidi-vidi – kaže on glasno kada je vidi.
–
Vidi-vidi – kaže Gunhildur i opet se okreće svom pivu.
–
Znači i gospođa našla vratanca od krčme. Što jes’ jes’.
–
Ćut’ bre – kaže barmen koji se vatio na radno mesto. Spustio je petnaestnoinčni
televizor na šank.
–
Šta ti radiš u gradu? – pita čovek i prilazi, bez okolišanja stavljajući ruku
na Gunhildurino rame, ovde je očigledno na svom bunjištu. – Mislim, osim što gnjaviš ljude koji gledaju
svoja posla?
–
Pusti me, klovne jedan - kaže Gunhildur i pokušava da oslobodi njegove
ruke.
–
Pusti je na miru, Bulere – kaže barmen.
–
Jes’ ti Ćebenhagenica? – pita Buler i
masnim prstom je bocka u bok.
– Bulere!
– Jao! – kaže Gunhildur.
– Samo takve Ćebenhagenice mogu da se prave pametne.
– Ma prestani – kažu
volan-brčići. – Beležim ti 700 kruna.
– Pogodili smo se za 500.
– Poskupelo – kaže barmen ne trepnuvši. A čovek, koji se zove Buler,
uzima televizor uz nezadovoljno gunđanje.
– Jebem ti Ćebenhagenice – kaže
on ljutito i dok se okreće s televizorom pod miškom, udara Gunhildur u vrat otvorenom
šakom i ona se zanese unapred i za dlaku uspeva da uhvati flašu piva pre nego
što se prevrnula. Debeljuca izlazi iz bara.
– Jao! –kaže Gunhildur glasno. – Jao!
– I onda suze ponovo poteku.
– Nemoj ozbiljno da ga shvataš – kaže
barmen.
– Udario me je – plače Gunhildur
i hvata se za vrat gde još uvek može da oseti njegov udarac.
– Udario te? – kaže barmen. – Ne
verujem.
– Ama jeste!
– Ne verujem – kaže barmen ponovo. Posmatra je procenjivački.
– Dobro – kaže Gunhildur.
– E baš tako.
Ona gleda barmena koji je sada uzeo neku knjigu. Sedi na
stolu iza šanka s nogama na gomili gajbi za pivo. Knjiga se zove Pepeljugini snovi[3].
Radi se o ljubavi. Reče Tomas i sad svejedno, on nju jednostavno ne voli. Baš
te briga za mene, rekao je on. Da li ga je zaista baš briga za Tomasa? Naravno
da nije. Ona misli da je upravo i baš on obuzet sobom. Sobom i svojim usranim
romanom. Kada je bila nasamo sa sobom, uvek je tako mislila. Prokleta budala
koja misli samo na sebe. Ali, nešto je počelo da se menja. Pre tri dana sela je
u nisan i odvezla se, a tokom mnogih kilometara uzduž i popreko Jilanda mislila
je samo na jedno: kako je to mogao da joj uradi. O tome više ne misli. Sada ima
utisak da pre treba da pita kako je to mogla sama sebi da učini, mada nije
znala šta bi to tačno trebalo da znači.
[1] Palle alene i Verden, kultna slikovnica (”Pale sam na svetu”) iz 1942, autora Jensa Sigsgora
(Sigsgaard) i Arnea Ungermana
(Ungermann), o dečaku Paleu koji se jednog jutra probudio i otkrio da je sam na
svetu. 1949. godine je po knjizi snimljen i film, u režiji najčuvenije danske
rediteljke, Astrid Hening-Jensen (Henning), a izraz ”kao Pale” danas znači biti
sam-samcat u najrazličitijim kontekstima. (prim.prev.)
[2] Škotlanđanin Robert
Berns (Burnes) ovu pesmu (A Red, Red
Rose) je 1794. godine napisao na škotskom dijalektu. Zadobila je ogromnu
popularnost i inspirisala mnoge muzičare da je uglazbe (Šuman, Pet Bun, Eva
Kesidi ...). (prim.prev.)
[3] Reč je danskom prevodu herc romana „His Pregnant Housekeeper“ Britanke
Karoline Anderson, koja je od 1990-ih objavila bezbroj ljubića, pretežno s
doktorima i usrećenim siroticama koje su se dobro udale na kraju knjige. (Upravo u spomenutoj knjizi reč je o sirotoj
trudnjački, koja se bespravno useljava u letnjikovac multimilionera, koji, kada
je otkrije, nema srca da je izbaci već joj daje posao spremačice. Ovakvi sižei
s moralnom porukom su upravo ono što razgaljuje srca čitalaca, za razliku od
samodovoljnih „eksperimenata“ i postmodernističkih igrarija s tobož izgubljenim
rukopisom; a da i ne govorimo o tome kako su takvi bezidejnici pored toga i
moralno posrnuli, jer su bez razlike lišeni osećaja za nacionalno pitanje i čak
su ostrašćeni autošovinisti..) (prim.prev.)
/.../
No comments:
Post a Comment