Peder ti tata,
ustaša ti keva,
pizdo ravnogorska
i bolji Srbine iz Bosne.
U nedostatku Hrvata
i globalista s leva -
dovoljno je moje prezime
da vas kosne.
Saturday, September 17, 2016
Thursday, July 21, 2016
Popodne u banci i druge propasti (a od danas nema ni e-novina?!)
Još se nadam da se Luković zeza.
Zbogom Komercijalna banko AD, zbogom posle 26 godina.
Kada sam danas došao u "moju" ekspozituru, nisam još do kraja bio odlučio da likvidiram račun, vć da prvo postavim 3-4 pitanja:
- zašto se prilivi bez mog pitanja konvertuju u drugu valutu
- zašto je vraćena poslednja doznaka
- da li je možda nešto uplaćeno u julu i ako jeste da li je vraćeno a ako jeste, zašto?
Nisam stigao do četvrtog.
Likvidacija.
Odem u Intesu, Kliknem na "otvaranje računa", uzmem papirić s brojem i dam se u čekanje, 25 minuta.
Jedan od dva separenceta prestao da broji one papiriće s brojevima. Baš u taj separe uđe žena koja je stigla posle mene, Ona ima broj, ali nijedan broj nije na displeju pokazan.
Kada sam došao na red u drigi separe, pitam službenicu čemu papirići s brojevima kada se ulazi preko reda, ona mi "objasni" da je "verovatno reč o zakazanom sastanku".
Ja kažem:
"Imate pred sobom nezadovoljnog klijenta, pokažite se, upravo sam likvidirao račun u Komercijalnoj banci", ona se kiselo nasmeje i vidi se da sam joj dosadan.
Krenem ja da se raspitujem o tekuće mračunu i debitnim karticama, koliko brzo mogu da ih dobijem, ona mi reč "tekući račun se otvara na stajaćim šalterima, ali kad ste već ovde...", vidim da ena ima preča posla, i gle, zazovni joj mobilni telefon.
Pričala je 5 minuta, možda 6 možda 7. Doduše s klijentom, koji je takav na telefonu bio važniji dod mene teleportovanog a smotanog.
Već dok je trajao razgovor odlučio sam da neću u INtesi nikada otvoriti račun.
Onda se ispostavilo da ne mogu dobiti debitne kartice kako sam zamislio. I proces dobijanja istih traje i do 10 dana, reče mi žena, kojoj sam očigledno sve vreme bio teret i dosadan.
"Razmisliću ja još", kažem i uzmem ličnu kartu i odem preko putau Raiffeissen.
I, ćao Raiffeissen.
Dočeka me Kolja, koji mi uvali patku u vidu račun-paketa čije se održavanje plaća 600 dinara mesečno. 72000 godišnje, iliti 60 evrića.
Ja samo želim da što pre dobijem račun na koji mogu da dobijem doznaku i ništa više.
Ni ovde nam debitnih kartica kako bih ja hteo - da se odvoji iznos samo za troškarenje i da se on veže za karticu - već je celokupan iznos na milost i nemilost prepušten imaocu kartice.
"Ne stavljaj sva jaja u istu korpu", poslovica je koja u ovoj banci nije omiljena.
Ništa, da preguram ovu doznaku, ako je dočekam živ - funkcionišem na hladan pogon, sve hladniji, to je pogon iz ledenog doba - a onda da vidimo kakva je AIK banka. Pa ako i ona kalira, zariba i izneveri, možda postoje opcije i bez kartica.
Kao kada se klošari tuširaju u stanovima svojih prijatelja, možda se i novac može primati preko računa prijatelja? Možda se može iznajmiti nečija mastercard ili American Express kartica?
Mora da postoji neki izlaz.
A možda dotle to više neće biti ni važno.
Zbogom Komercijalna banko AD, zbogom posle 26 godina.
Kada sam danas došao u "moju" ekspozituru, nisam još do kraja bio odlučio da likvidiram račun, vć da prvo postavim 3-4 pitanja:
- zašto se prilivi bez mog pitanja konvertuju u drugu valutu
- zašto je vraćena poslednja doznaka
- da li je možda nešto uplaćeno u julu i ako jeste da li je vraćeno a ako jeste, zašto?
Nisam stigao do četvrtog.
Likvidacija.
Odem u Intesu, Kliknem na "otvaranje računa", uzmem papirić s brojem i dam se u čekanje, 25 minuta.
Jedan od dva separenceta prestao da broji one papiriće s brojevima. Baš u taj separe uđe žena koja je stigla posle mene, Ona ima broj, ali nijedan broj nije na displeju pokazan.
Kada sam došao na red u drigi separe, pitam službenicu čemu papirići s brojevima kada se ulazi preko reda, ona mi "objasni" da je "verovatno reč o zakazanom sastanku".
Ja kažem:
"Imate pred sobom nezadovoljnog klijenta, pokažite se, upravo sam likvidirao račun u Komercijalnoj banci", ona se kiselo nasmeje i vidi se da sam joj dosadan.
Krenem ja da se raspitujem o tekuće mračunu i debitnim karticama, koliko brzo mogu da ih dobijem, ona mi reč "tekući račun se otvara na stajaćim šalterima, ali kad ste već ovde...", vidim da ena ima preča posla, i gle, zazovni joj mobilni telefon.
Pričala je 5 minuta, možda 6 možda 7. Doduše s klijentom, koji je takav na telefonu bio važniji dod mene teleportovanog a smotanog.
Već dok je trajao razgovor odlučio sam da neću u INtesi nikada otvoriti račun.
Onda se ispostavilo da ne mogu dobiti debitne kartice kako sam zamislio. I proces dobijanja istih traje i do 10 dana, reče mi žena, kojoj sam očigledno sve vreme bio teret i dosadan.
"Razmisliću ja još", kažem i uzmem ličnu kartu i odem preko putau Raiffeissen.
I, ćao Raiffeissen.
Dočeka me Kolja, koji mi uvali patku u vidu račun-paketa čije se održavanje plaća 600 dinara mesečno. 72000 godišnje, iliti 60 evrića.
Ja samo želim da što pre dobijem račun na koji mogu da dobijem doznaku i ništa više.
Ni ovde nam debitnih kartica kako bih ja hteo - da se odvoji iznos samo za troškarenje i da se on veže za karticu - već je celokupan iznos na milost i nemilost prepušten imaocu kartice.
"Ne stavljaj sva jaja u istu korpu", poslovica je koja u ovoj banci nije omiljena.
Ništa, da preguram ovu doznaku, ako je dočekam živ - funkcionišem na hladan pogon, sve hladniji, to je pogon iz ledenog doba - a onda da vidimo kakva je AIK banka. Pa ako i ona kalira, zariba i izneveri, možda postoje opcije i bez kartica.
Kao kada se klošari tuširaju u stanovima svojih prijatelja, možda se i novac može primati preko računa prijatelja? Možda se može iznajmiti nečija mastercard ili American Express kartica?
Mora da postoji neki izlaz.
A možda dotle to više neće biti ni važno.
Monday, July 4, 2016
e-novine.com
link::::::::kolumna iz e-novina.com---------------------
Sajt koji mi je objavio sve što sam poslao, sve putopise.
Mislio sam da se zezaju. Ne što se tiče tužbi, već da se zezaju da će da stanu.
I još mislim da se zezaju.
*
Da bi čovek bio nezavisan i kritički mislilac, da bi se slikao iz svog potkrovlja, na pozadini polica prepunih knjiga (a vidi se tu i mekintoš laptpop plus skandinavskidizajnirana lampa), da bi se slikao bosonog i prugastim mačkom u krilu, čovek mora da se snađe. Dok se ne snađe, sve što se smisli, "nezavisno i kritički", može se kod kuće. A onda k tetki na ručak
A ako se pročuje šta se misli kod kuće, dobićeš goste. I muškatla na terasi će da propeva.
*
Ni meni nije dobro, propadanje je u modi.
Sajt koji mi je objavio sve što sam poslao, sve putopise.
Mislio sam da se zezaju. Ne što se tiče tužbi, već da se zezaju da će da stanu.
I još mislim da se zezaju.
*
Da bi čovek bio nezavisan i kritički mislilac, da bi se slikao iz svog potkrovlja, na pozadini polica prepunih knjiga (a vidi se tu i mekintoš laptpop plus skandinavskidizajnirana lampa), da bi se slikao bosonog i prugastim mačkom u krilu, čovek mora da se snađe. Dok se ne snađe, sve što se smisli, "nezavisno i kritički", može se kod kuće. A onda k tetki na ručak
A ako se pročuje šta se misli kod kuće, dobićeš goste. I muškatla na terasi će da propeva.
*
Ni meni nije dobro, propadanje je u modi.
Saturday, June 25, 2016
Banka (3)
Ono što čoveka drži kod iste banke i istog provajdera (mobilnog, kablovskog, kog bilo) jeste - inercija.
I neposlovnost konkurenata - onda kada dođete i kažete "imate tuđeg nezadovoljnog korisnika, potrudite se!", a i oni kilavi , ne umju da vam odgovore na najobičnija pitanja, već se mršte, vrdaju, prave se se da ne čuju...
E, sad, rekoh banka.
Telefonom neće da mi kažu, vele "morate lično": To mi kažu u "mojoj" filijali.
U drugoj filijali (onoj najbližoj meni) mi ispričaju jednu verziju zašto nema love. "Falilo nešto u podacima. Tražili smo pojašnjenje a oni vratili!"
I oni su morali da telefoniraju "mojoj" filijali, i onda mi kao prepričaju. (Obaška što samovoljno konvertuju valutu a da me ne pitaju.)
Sutradan odem ipak u "moju" filijalu, šipčim po najvećoj vrućini.
Dopadnem jednoj sedovečnoj ženi koja se - takav mi je utisak - ne snalazi (kao sredovečne apotekarke, koje pojma nemaju o vitaminima, to sam ukapirao na farmaciji se to ne uči), sitni brojevi su na kartici, ja se potrudim pa iz fascikle pružim print uputstava za uplatu, veća su slova.
Ja ponovim šta mi je rečeno u onoj drugoj filijali, ali ovima u mojoj filijali to ništa ne znači, ka oda su pokvareni telefoni u pitanju. Ali, iz one filijale su zvali moju filijalu, čemu sad to čuđenje?
Žena mi onda čita stanje na računu, kao da ja ne znam koju siću imam. Pitam za ono što nemam a ne za ono što imam.
Ženi to sve čudno. Ne zna napamet šifru valute. Nikad čula za određene valute.
Onda preuzme mlađi i sposobniji kolega, ali nema boga, to valjda traje nekoliko radnih dana, mora da se čeka do naredne nedelje.
- Je l može da se vidi da li je uplaćeno?
- Ne.
Mislim da to neće ni stići. Bar ne ovog leta.
Vidimo se na jesen.
U nekoj novoj banci, s nekim novim provajderom, s nekim novim telefonom.
U drugom životu.
Edit 1:
Sada mi neki vele da je banka pogrešila što - ak oje falilo nešto u podacima - mene nisu pitali, imali su i mejl ako me ne bi našli telefonom.
I: kako bre nisi mogao telefonom? Ne verujemo!
I neposlovnost konkurenata - onda kada dođete i kažete "imate tuđeg nezadovoljnog korisnika, potrudite se!", a i oni kilavi , ne umju da vam odgovore na najobičnija pitanja, već se mršte, vrdaju, prave se se da ne čuju...
E, sad, rekoh banka.
Telefonom neće da mi kažu, vele "morate lično": To mi kažu u "mojoj" filijali.
U drugoj filijali (onoj najbližoj meni) mi ispričaju jednu verziju zašto nema love. "Falilo nešto u podacima. Tražili smo pojašnjenje a oni vratili!"
I oni su morali da telefoniraju "mojoj" filijali, i onda mi kao prepričaju. (Obaška što samovoljno konvertuju valutu a da me ne pitaju.)
Sutradan odem ipak u "moju" filijalu, šipčim po najvećoj vrućini.
Dopadnem jednoj sedovečnoj ženi koja se - takav mi je utisak - ne snalazi (kao sredovečne apotekarke, koje pojma nemaju o vitaminima, to sam ukapirao na farmaciji se to ne uči), sitni brojevi su na kartici, ja se potrudim pa iz fascikle pružim print uputstava za uplatu, veća su slova.
Ja ponovim šta mi je rečeno u onoj drugoj filijali, ali ovima u mojoj filijali to ništa ne znači, ka oda su pokvareni telefoni u pitanju. Ali, iz one filijale su zvali moju filijalu, čemu sad to čuđenje?
Žena mi onda čita stanje na računu, kao da ja ne znam koju siću imam. Pitam za ono što nemam a ne za ono što imam.
Ženi to sve čudno. Ne zna napamet šifru valute. Nikad čula za određene valute.
Onda preuzme mlađi i sposobniji kolega, ali nema boga, to valjda traje nekoliko radnih dana, mora da se čeka do naredne nedelje.
- Je l može da se vidi da li je uplaćeno?
- Ne.
Mislim da to neće ni stići. Bar ne ovog leta.
U nekoj novoj banci, s nekim novim provajderom, s nekim novim telefonom.
U drugom životu.
Edit 1:
Sada mi neki vele da je banka pogrešila što - ak oje falilo nešto u podacima - mene nisu pitali, imali su i mejl ako me ne bi našli telefonom.
I: kako bre nisi mogao telefonom? Ne verujemo!
Wednesday, June 22, 2016
Friday, June 10, 2016
The Undertones, June 8th, 2016 at Paradiso, Amsterdam
Najpre - Garbage u Asmterdamu.
Onda narednog dana IziDžetom brže-bolje u Berlin na Roda Stewarta. Skupo plaćenu ulaznicu koja mi je stigla ekspresnom poštom sam zaboravio u Beogradu. U mobilnom telefonu nađem neki nemački broj i pomislim da je to Trinity.de, a oni su mi prodali ulaznicu.
Pozovem čim izađem na amsterdamsko sunce iz Glavne železničke stanice. 15 minuta se preganjam sa ženom ruskog naglaska dok ne ukapiram da to nije Trinity.de već menadžerka mog berlinskog hotela iz oktobra 2015.
Kada dođem u amsterdamski sobičak, utvrdim da mi kartu nije ni prodao Trinity.de već Eventim.de.
Okej, pozovem njih i neverovatno ljubazna Italijanka Karolina ĐanPjetro mi sredi da mi pošalju fax u obliku pdf-a, a kojim faksom se potvrđuje da sam časni ex-nosilac izgubljene bilete, ali uz pasoš.
Bio sam pesimista, ali pustiše me.
Narednog dana sam - kao što je rečeno - već bio u kolima sa švedskim piscem Halbergom i italijanskim fotografom Asumpom na putu za Švedsku. Posle traumatičnog traženja automobila na jednoj od 7 paluba ferbota od Rostoka do nemam pojma gde, u Malmeu smo u nekom stanu kasno noću pokupili i četvrtog putnika, 70-godišnjeg Amerikanca švedskih korena Erlanda Andersona (već je izgubio jedno "s" u prezimenu...) i tako spakovani kao sardine uputili smo se do piščeve kuće na moru gdesmo prenoćili. Deo prtljaga smo morali da držimo u krilu. Ujutro smo se nas trojica (osim Amerikanca) brčnuli u moru u Øresundetu, a temperatura vode beše 15-17 stepeni.
Zatim celodnevni put i dolazak u nekakav hostel kasno noću, kao u filmu Friday the 13th.
Preživeli smo, i narednog dana stigli taman na skandinavski ručak u Hæstbæk, a zatim i na I dan konferencije.
A posle konferencije, opet Amsterdam. The Undertones, June 8th. Paradiso.
Kao zagrevanje su mi poslužili Autolux, dan ranije na istom mestu samo u maloj sali.
Kasnili su 2 sata zbog saobraćajnih problema.
A onda, rekoh, Undertones.
U 19:00 kada su otvarali dveri te bivše crkve, bio sam jedini na ulazu.
A unutra - prazno. Potrčao sam na galeriju da sednem. Stajanje ispred stejdža mi sve teže pada.
Prolazili su minuti, sati, dani, nedelje, meseci i godišnja doba, a koncert nije počinjao. Dvorana se polako punila, ali sporo i nije bilo nagoveštaja da će se muzičari uopšte (čak i ikada) pojaviti na sceni. Neki čika je prekasno počeo da namešta papire s plejlistama. Kada ih je sve polepio, doneo je još veće papire, s većim slovima, valjda zbog dalekovidosti glazbenika. Tek onda su usledili peškiri i sveta vodica. (Pol Mekluni je ipak tokom koncerta pio crno vino iz velike plastične čaše.)
Proba gitara je trajala beskrajno dugo. Oko 21:00 je ipak počelo. Kao i uvek, krenuli s pesmom Jimmy, Jimmy.
Thursday, June 9, 2016
Seljanke u pozorištu
Danas (još je danas, četvrtak, 9. jun, ali dok završim post, biće verovatno sutra, to jest petak) sam se vratio iz Amsterdama - juče je bio jedan od najlepših koncerata u mom životu, veličanstveni Undertonesi u Paradisu - i stigao sam da odem u Atelje, da pogledam "Mrešćenje šarana" pred zatvaranje sezone.
U publici su bile mnoge kolege, Tanasije Uzunović, Tanja Bošković, Jagoš Marković...
Čitao sam mnoge pohvale Popovićevom jeziku, kao on je to namerno tako da bi pokazao nekakvu "...iskorenjenost malog čoveka koji se bori s nemani Istorije s velikim i...", ono, kao, imate citate od Pervića i Miočinovićke, i ko hoće u to da veruje, široko mu polje što se mene tiče, a mene niko i ne pita.
Popović je pričalica, on je mlin koji radi 7/24 i treba dosta strpljenja da se probere koji grumen zlata. Imao sam utisak da smeh dolazi na pogrešnom mestu i iz pogrešnog razloga. Songovi su davali brehtovski šmek.
Ali bez glumaca to ništa ne bi vredelo. U njima sam video i neke njihove ranije uloge, ali prigušene, jer je ruka reditelja ove predstave još bila friška. Sad da neki vanzemaljci kidnapuju 6 glumaca iz beogradskih pozorišta (a samo jedan od njih je mlađi od 60 godina), ne bi imao ko da igra. Glumci sve drže, i izdržavaju, i rediteljske eksperimente i ponekad glup tekst i ponekad nepotrebne predstave, oni ulažu svoj minuli rad a istovremeno i uživaju jer drugačije ne bi ni mogli da žive.
A publika... Ponekad je blesava i u oblacima kao ja, najčešće nespremna da se udubi u znalenja ozbiljno rađenih predstava, jedino zainteresovana za popuste kod kupovine ulaznica, na svakoj predstavi se mobilni telefoni oglase najmanje tri puta, i eto, večeras, kretenizam na delu:
imao sam sreću da u III redu budem u sendviču između dve šarmantne dame u najboljim godinama (bez zezanja, fine gospođe, gledale su predstavu s punom pažnjom), ali od mesta broj 6 pa do broja 1 u III redu - evo ove čepe, seljanke, i guzate babe (u prenesenom zančenju) posle predstave ostale da sede, kao da im je neko super lepkom zalepio dupeta za sjedala, dakle uhvatili se bapci mobilnih telefona i mi uzapćenici iz III reda izađosmo poslednji iz Ateljea.
Neverovatno. Da li su im zetovi umrli na porođaju? Da li su im hitno javili da su im zaboravljene kace s kiselim kupusom eskplodirtale u podrumima ukusno im uređenih stanova na DorČolu?
Jebali ih mobilni telefoni u guzice.
Čitao sam mnoge pohvale Popovićevom jeziku, kao on je to namerno tako da bi pokazao nekakvu "...iskorenjenost malog čoveka koji se bori s nemani Istorije s velikim i...", ono, kao, imate citate od Pervića i Miočinovićke, i ko hoće u to da veruje, široko mu polje što se mene tiče, a mene niko i ne pita.
Popović je pričalica, on je mlin koji radi 7/24 i treba dosta strpljenja da se probere koji grumen zlata. Imao sam utisak da smeh dolazi na pogrešnom mestu i iz pogrešnog razloga. Songovi su davali brehtovski šmek.
Ali bez glumaca to ništa ne bi vredelo. U njima sam video i neke njihove ranije uloge, ali prigušene, jer je ruka reditelja ove predstave još bila friška. Sad da neki vanzemaljci kidnapuju 6 glumaca iz beogradskih pozorišta (a samo jedan od njih je mlađi od 60 godina), ne bi imao ko da igra. Glumci sve drže, i izdržavaju, i rediteljske eksperimente i ponekad glup tekst i ponekad nepotrebne predstave, oni ulažu svoj minuli rad a istovremeno i uživaju jer drugačije ne bi ni mogli da žive.
A publika... Ponekad je blesava i u oblacima kao ja, najčešće nespremna da se udubi u znalenja ozbiljno rađenih predstava, jedino zainteresovana za popuste kod kupovine ulaznica, na svakoj predstavi se mobilni telefoni oglase najmanje tri puta, i eto, večeras, kretenizam na delu:
Neverovatno. Da li su im zetovi umrli na porođaju? Da li su im hitno javili da su im zaboravljene kace s kiselim kupusom eskplodirtale u podrumima ukusno im uređenih stanova na DorČolu?
Jebali ih mobilni telefoni u guzice.
Subscribe to:
Comments (Atom)
