The Undertones, June 8th, 2016 at Paradiso, Amsterdam

Bio sam na prevodilačkoj konferenciji u Hæstbæku, okrug Væstmanland, a da bih uneo muzički element u naporan put (pisac u čiju čast je konferencija održana vozio me je kolima dva dana od Berlina preko Rostoka, onda smo 6 sati išli feribotom, pa smo ponovo autom produžili švedskim selendrama) ubacio sam koncerte pre i posle tog kulturnog događaja.

Najpre - Garbage u Asmterdamu.

Onda narednog dana IziDžetom brže-bolje u Berlin na Roda Stewarta. Skupo plaćenu ulaznicu koja mi je stigla ekspresnom poštom sam zaboravio u Beogradu. U mobilnom telefonu nađem neki nemački broj i pomislim da je to Trinity.de, a oni su mi prodali ulaznicu.

Pozovem čim izađem na amsterdamsko sunce iz Glavne železničke stanice. 15 minuta se preganjam sa ženom ruskog naglaska dok ne ukapiram da to nije Trinity.de već menadžerka mog berlinskog hotela iz oktobra 2015.

Kada dođem u amsterdamski sobičak, utvrdim da mi kartu nije ni prodao Trinity.de već Eventim.de.

Okej, pozovem njih i neverovatno ljubazna Italijanka Karolina ĐanPjetro mi sredi da mi pošalju fax u obliku pdf-a, a kojim faksom se potvrđuje da sam časni ex-nosilac izgubljene bilete, ali uz pasoš.

Bio sam pesimista, ali pustiše me.

Narednog dana sam - kao što je rečeno - već bio u kolima sa švedskim piscem Halbergom i italijanskim  fotografom Asumpom na putu za Švedsku. Posle traumatičnog traženja automobila na jednoj od 7 paluba ferbota od Rostoka do nemam pojma gde, u Malmeu smo u nekom stanu kasno noću pokupili i četvrtog putnika, 70-godišnjeg Amerikanca švedskih korena Erlanda Andersona (već je izgubio jedno "s" u prezimenu...) i tako spakovani kao sardine uputili smo se do piščeve kuće na moru gdesmo prenoćili. Deo prtljaga smo morali da držimo u krilu. Ujutro smo se nas trojica (osim Amerikanca) brčnuli u moru u Øresundetu, a temperatura vode beše 15-17 stepeni.

Zatim celodnevni put i dolazak u nekakav hostel kasno noću, kao u filmu Friday the 13th.
Preživeli smo, i narednog dana stigli taman na skandinavski ručak u Hæstbæk, a zatim i na I dan konferencije.

A posle konferencije, opet Amsterdam. The Undertones, June 8th. Paradiso.
Kao zagrevanje su mi poslužili Autolux, dan ranije na istom mestu samo u maloj sali.
Kasnili su 2 sata zbog saobraćajnih problema.

A onda, rekoh, Undertones.
U 19:00 kada su otvarali dveri te bivše crkve, bio sam jedini na ulazu.
A unutra - prazno. Potrčao sam na galeriju da sednem. Stajanje ispred stejdža mi sve teže pada.

U 19:30, još uvek sve prazno. Ritam gitarista tek stigao s mlađom ženicom i ne može da uđe na službena vrata levo od stejdža. Obezbeđenje se penje na galeriju da obavesti nas retke posetioce s bolnim šapama da moramo da siđemo, jer se gornji delovi objekta zatvaraju. Ništa, vlast je vlast, pa siđem i zauzmem centralno mesto tik uz binu, tako da između dva zvučnika mogu da vidim bubnjara.

Prolazili su minuti, sati, dani, nedelje, meseci i godišnja doba, a koncert nije počinjao. Dvorana se polako punila, ali sporo i nije bilo nagoveštaja da će se muzičari uopšte (čak i ikada) pojaviti na sceni. Neki čika je prekasno počeo da namešta papire s plejlistama. Kada ih je sve polepio, doneo je još veće papire, s većim slovima, valjda zbog dalekovidosti glazbenika. Tek onda su usledili peškiri i sveta vodica. (Pol Mekluni je ipak tokom koncerta pio crno vino iz velike plastične čaše.)
Proba gitara je trajala beskrajno dugo. Oko 21:00 je ipak počelo. Kao i uvek, krenuli s pesmom Jimmy, Jimmy.

Pol Mekluni mi je pozirao za video i za fotku, a Bili Doherti mi je lično dao plejlistu (onu s velikim slovima). I frontmen i bend su sa iste noći retvitovali moje cvrkutanje sa slikama i tako se ovo 10-dnevno putovanje na veresiju završilo jednim od najlepših koncerata koje sam video u životu.