Danas (još je danas, četvrtak, 9. jun, ali dok završim post, biće verovatno sutra, to jest petak) sam se vratio iz Amsterdama - juče je bio jedan od najlepših koncerata u mom životu, veličanstveni Undertonesi u Paradisu - i stigao sam da odem u Atelje, da pogledam "Mrešćenje šarana" pred zatvaranje sezone.
U publici su bile mnoge kolege, Tanasije Uzunović, Tanja Bošković, Jagoš Marković...
Čitao sam mnoge pohvale Popovićevom jeziku, kao on je to namerno tako da bi pokazao nekakvu "...iskorenjenost malog čoveka koji se bori s nemani Istorije s velikim i...", ono, kao, imate citate od Pervića i Miočinovićke, i ko hoće u to da veruje, široko mu polje što se mene tiče, a mene niko i ne pita.
Popović je pričalica, on je mlin koji radi 7/24 i treba dosta strpljenja da se probere koji grumen zlata. Imao sam utisak da smeh dolazi na pogrešnom mestu i iz pogrešnog razloga. Songovi su davali brehtovski šmek.
Ali bez glumaca to ništa ne bi vredelo. U njima sam video i neke njihove ranije uloge, ali prigušene, jer je ruka reditelja ove predstave još bila friška. Sad da neki vanzemaljci kidnapuju 6 glumaca iz beogradskih pozorišta (a samo jedan od njih je mlađi od 60 godina), ne bi imao ko da igra. Glumci sve drže, i izdržavaju, i rediteljske eksperimente i ponekad glup tekst i ponekad nepotrebne predstave, oni ulažu svoj minuli rad a istovremeno i uživaju jer drugačije ne bi ni mogli da žive.
A publika... Ponekad je blesava i u oblacima kao ja, najčešće nespremna da se udubi u znalenja ozbiljno rađenih predstava, jedino zainteresovana za popuste kod kupovine ulaznica, na svakoj predstavi se mobilni telefoni oglase najmanje tri puta, i eto, večeras, kretenizam na delu:
imao sam sreću da u III redu budem u sendviču između dve šarmantne dame u najboljim godinama (bez zezanja, fine gospođe, gledale su predstavu s punom pažnjom), ali od mesta broj 6 pa do broja 1 u III redu - evo ove čepe, seljanke, i guzate babe (u prenesenom zančenju) posle predstave ostale da sede, kao da im je neko super lepkom zalepio dupeta za sjedala, dakle uhvatili se bapci mobilnih telefona i mi uzapćenici iz III reda izađosmo poslednji iz Ateljea.
Neverovatno. Da li su im zetovi umrli na porođaju? Da li su im hitno javili da su im zaboravljene kace s kiselim kupusom eskplodirtale u podrumima ukusno im uređenih stanova na DorČolu?
Jebali ih mobilni telefoni u guzice.
Čitao sam mnoge pohvale Popovićevom jeziku, kao on je to namerno tako da bi pokazao nekakvu "...iskorenjenost malog čoveka koji se bori s nemani Istorije s velikim i...", ono, kao, imate citate od Pervića i Miočinovićke, i ko hoće u to da veruje, široko mu polje što se mene tiče, a mene niko i ne pita.
Popović je pričalica, on je mlin koji radi 7/24 i treba dosta strpljenja da se probere koji grumen zlata. Imao sam utisak da smeh dolazi na pogrešnom mestu i iz pogrešnog razloga. Songovi su davali brehtovski šmek.
Ali bez glumaca to ništa ne bi vredelo. U njima sam video i neke njihove ranije uloge, ali prigušene, jer je ruka reditelja ove predstave još bila friška. Sad da neki vanzemaljci kidnapuju 6 glumaca iz beogradskih pozorišta (a samo jedan od njih je mlađi od 60 godina), ne bi imao ko da igra. Glumci sve drže, i izdržavaju, i rediteljske eksperimente i ponekad glup tekst i ponekad nepotrebne predstave, oni ulažu svoj minuli rad a istovremeno i uživaju jer drugačije ne bi ni mogli da žive.
A publika... Ponekad je blesava i u oblacima kao ja, najčešće nespremna da se udubi u znalenja ozbiljno rađenih predstava, jedino zainteresovana za popuste kod kupovine ulaznica, na svakoj predstavi se mobilni telefoni oglase najmanje tri puta, i eto, večeras, kretenizam na delu:
Neverovatno. Da li su im zetovi umrli na porođaju? Da li su im hitno javili da su im zaboravljene kace s kiselim kupusom eskplodirtale u podrumima ukusno im uređenih stanova na DorČolu?
Jebali ih mobilni telefoni u guzice.
No comments:
Post a Comment