Gogoljev šinjel, ili: da li je ovo normalno?

Da li je ovo normalno:

- da kad mi jedan časopis objavi prevod sa skandinavskih jezika, da se onda urednik drugog časopisa - ničim neizazvan - javi i naljuti na mene što su mi objavili Skandinavce, s obrazloženjem "da želi eksluzivitet"?
Ne iste pesme, čak i ne sve iste pisce već uopšte?

- da mi se - ničim neizazvan - javi urednik jednog časopisa PRE nego što mi objave prevode u drugom časopisu, s istom grdnjom: kako se usuđujem da nudim Skandinavce još nekom ("reče mi kolega urednik da ima Vaše prevode..." /koje domunđavanje urednikâ, bogte vid'o/)?

Da li je to normalno? Prosto to nisam primetio ni za jedan svetski jezik (i prevodioce koji iz broja u broj prevode sa tih svetskih jezika), a bogami ni za "manje" jezike, bilo slovenske bilo neke druge, opet egzotične, jezike.

Da li je ovo normalno:

- da izdavač prosto uslovljava pozivanje Skandinavaca u Srbiju (čije gostovanje on neće ni da plati već Skandimavija) mojim prisustvom?

- da se izdavač - koji ima prostorije, sekretarice, infrastrukturu, često čak i svoje knjižare, ponekad i sekundarnu firmu, dotacije od države - da se dakle takav jedan kulturni oslenik meni žali, meni, slobodnom umetniku bez ikakvih stalnih prihoda?

- da se spisateljski obrtnici, novinari kolumnisti publicisti odnose s visoka prema prevodiocima "koji mngo prevode i žive od toga" (ako takvi i postoje), jer oni kanda štancuju, za razliku od onih koji prevedu po jednu knjigu u 3 godine i kanda žive od vazduha, mušmula i dobrovoljnih priloga s Marsa?

 Pa bar bi neko ko je uspeo da živi od pisanja (i ko misli da njegove sedmične umotvorine treba platiti platom) trebalo da bude operisan od takvog elitističkog snobizma. ,

Da li je ovo normalno:

- da, ako pripremam antologiju Skandinavaca, da se izdavač te antologije naljuti ako bih hteo u nekom časopisu da objavim kojeg Skandinavca? Opet s argumentom eksluziviteta, s optužbom za nekorektnost. a sve nabusito s pozicija moći? 

Kao da sam droca kome je mafiozo iznajmio garsonjeru pa moram da džedžim u toj garsonjeri, vezem goblene i čekam posetu (dok mu ne dosadim).

Da li je normalmo da, ako neko primeti da nekoliko meseci imam 'leba da jedem, pa bogme i kolače, da mi taj kaže: "aha, obogatio se se, pa ti ništa ne treba..."?

Gotovo celu prvu deceniju XXI veka živeo sam kao pas.

Da li bi bilo ko od tih izdavača prstom mrdnuo sada za mene da mi treba za lek ili bar pristojnu sahranu?
Njihov 'leba nisam jeo od 1998-2008. Tada nisu pitali kako sam.
Nisu me pitali kako mi je.

 I sada  "aha, obogatio si se...?"

Nisam, bre, čemu zavist?.
A da opet preturam po kontejnerima, da li bi mi ponudili 'leba?
Ne bi.

A koske mi ne trebaju. 
Ne radim u marketingu, nemam sinekuru.
Ne kupujem na čekove.
Ne ovisim o gloduru
Ne računam na vekove
Ne tražim da mi džabe daju
Ono što sami imaju.

Unutar ove kulturne bare,
ja sam trinaesto prase,
kako za široke mase,
tako i za one što pale i žare.