Prošlog utornika...

Prošlog utornika, oko pola dvanaest zazvoni interfon.
Sedeo sam za trpezarijskim stolom uz netbuk i neskafu. Konzumirao sam poslednje ostatke teglice slatkog od limuna, što sam za hurmansku uspomenu ugurao u kofer sa Krita.
Uzmem slušalicu i kliknem da dugme za otvaranje ulaznih vrata. Čuo sam da muški glas nešto pita odozdo, ali ne kažem ništa.
Ubrzo se neko popne liftom. Čovek izađe i upali svetlo u hodniku i vidim da ima neakvu sivu uniformu, fasciklu i olovku. Gleda u pločice na vratima i onda se uputi k meni i pozvoni.
Ko li je to? Neka policija, u svakom slučaju zvanični organ, da me komšije nisu prijavili iz nekog razloga? Misle da sam umro, videli su buba-ruse, očekuju da se pronađe leš.
Ili je to orvelovska policija iz filma Brazil?
Otvorim vrata i
- Jeste li vi Predrag Crnnković?
- Da...
- Imate pošiljku iz Nemačke.

Pa da, ulaznica za berlinski koncert Sisters of Mercy.

*

Večeras sve isplaniram za pozorišnu predstavu "39 stepenica". Pre podne posvršavam nešto u Glavnoj pošti i jednom birou na Tašu, pa se vratim kući da odradim svojih obaveznih nekoliko sati za kompom. Usput sam kupio nekakve "manastriske obroke" u butiku zdrave hrane.
Radim ja i željno očekujem predstavu. Odlazak u pozorište mi uvek stvara blagu euforiju.
Pođem pola sata pre predstave, taman da u samoposluzi prvo pazarim dve čokolade (prijela mi se iznenenada), i onda po nekoj polukišici krenem polako do Ustanove kulture Vuk.
Volim ovakve jesenje dane i večeri, nije ledeno, nema potopa, divna urbana atmosfera za neku romantičnu komediju.
Usput otkrijem jednu ganc novu poslastičarnicu, strašno blizu, kolai izgledaju fantatično, nekako me podsećaju na danas nepostojeću poslastičarnicu "Bata" preko puta Taša, na početku Bulevara... Rade do 20.00 ali se zareknem da ću sutra kada se naspavam rpavo k njima.
Stignem zadovoljan do Vuka i uđem u Kafe Kult da se ogrejem dok ne otvore vrata scene Aleksandar Popović. Uočim da svi drže karte za malu scenu, koja se nalazi na spratu. Tamo gde sam pre neki dan gledao prvu reprizu "Sluškinja".
Bliži se 20.00 a publike kao da nema, neće valjda biti poluprazna dvorana?! Da nije otkazano zbog one poznate nevolje?
U 19:58 ipak odem do blagajne i sačekam red da pitam:
- Izvinite, predsaa '39 stepenica', je l' otkazana?!
- Ne, sutra se igra.
- Šta, pomerena za sutra zbog suđenja?!
- Ma ne, devetog je predstava.
- Pa deveti je...
- Ne, gospodine, danas je osmi.

?! Gle, danas je osmi, a na ulaznici lepo piše deveti. Predstava je dakle sutra.

- Koji sam ja ludak! - kažem i dodam. - Ništa izvinite.
- Ništa, izvinite - veli i čovek s blagajne.