Artičokino srce, danski roman (II)

Ne mogu da se setim kada je objavljivanje neke nove moje knjige prevoda prestalo da bude radost.

Umesto da - kao svi kojima izađe knjiga, pisci, prevodioci... - s veseljem omirišem miris sveže izašle knjige, da je nestrpljivo prelistam i uživam u slovima, u dizajnu, u jednom, bre, kulturnom poduhvatu, ja strepim, imam noćne more, ne znam šta me čeka, šta će bez mog znanja biti izmenjeno, koliko će tipfelera ostati, šta će se lektorki učiniti neprikladno... Pa još, šta će da lupe na zadnjim koricama, i koliko će tu svojih tipfelera dodati, a i dizajn korica je sada postao lutrija.

Više nemam želju ni da pogledam ni da pipnem neku novu knjigu svojih prevoda. 

Evo, na poslednjoj knjizi, romanu ARTIČOKINO SRCE, dva sranja na prednjim koricama (a sledstveno tome i u katalogizaciji NBS i dalje kroz istoriju književnosti, dok se ne objavi nova knjiga iste autorke), a jedno sranje na zadnjim koricama.

Ima li kraja zajebavanju i ošljarivanju iz Albatros Plusa?! Evo, napokon i konačno, izašla je i poslednja danska knjiga za ovu godinu.

Ilustracija na koricama - kao da nečiji isprdak "koji voli da crta" zamišlja reklamu za seriju "Poaro": muštikla, lupa, čaša šampanjca i pištoljče. To bi možda za neki krimić u stilu ludih dvadesetih i mračnih tridesetih mogla da bude prednja korica. 

Taj imbecil koji je to smislio knjigu nije čitao. 

Drugo "napredno" sranje (na prednjim koricama, to jest) jeste ime autorke:
Line Marija Long. Žena se, naime, zove Line-Marija, sa crticom.

Ovo ukidanje crtice u imenu je verovatno osveta na moje opetovane proteste lektorki Ljiljani Čolović što je protivno pravopisu umetala crtice u nekim sintagmam tipa "video spot" "radio drama" i slično. 

Treće sranje, a koje se nalazi na zadnjim koricama, jeste dopisana rečenica u tekstu koji treba da prikaže knjigu, pazite ovo.

"Njena sentimentalna i putena veza s pohotnim i ozloglašenim starijim muzičkim kritičarem otkriva svu neurotičnost, ispraznost, klaustrofobičnost i otuđenost velegrada."

?!?!?

Hajde da zanemarino čudnu mešavinu ošišane latinice i normalne latinice u tekstu koji stoji na sajtu knjižare Delfi i sajtu izdavača, ali tu rečenicu ja nisam poslao izdavaču. To je umotvorina nekoga iz izdavačke kuće.

"Urednice " Ivane Hadži-Popović (zašto sebi ne ukine crticu?!; ili, kako lektorka Čolovićka njoj ostavlja crticu?!), možda? 

Ono, mislim, da li je to stari romantičarski pogled na svet, ono, dualizam selo kontra grad, selo zdravo i autentično, a grad boles'an i leglo poroka?! Mislim, stvarno, koji im je kurac?

Dela troje Danaca koji dolaze na Sajam u oktobru završila su u ediciji TALAS, na panju i vešalima urednice I. Hadži-Popović. Valjda da zasluži uredničku platu, morala je da čačka sva moja tri poslednja prevoda u ediciji. 
(Ili je to pak smislio diša Jagoš Đuretić?)

I šta je ona to uredila, kurac je ona urednica, jer ja sam predložio te knjige, šta ona urednica?


I prošla knjiga u istoj ediciji - dakle kod "urednice" Ivane Hadži-Popović - zbirka priča "Poslednja nedelja u oktobru" Jana Sonergora, imala je problema: nekome su smetale psovke u knjizi pa je predložio (predložila?) da "kurac", "muda" i "pička" i "sranje" idu s tačkama. 

Onda je nekome (kome?; "urednici" koja kao besposlena krsti jariće ili diši Jagošu, niko neće da mi kaže), dakle onda je nekome zasmetao naslov "Poslednja nedelja u oktobru" i hteo je (htela?) je da bude "Poslednja nedelja oktobra", i u razgovoru gulvim telefonima, na relaciji
diša Jagoš - ja - urednica - korektorka - prelamač,
ispalo je da knjiga ima 3 (tri) naslova, jedan na koricama, drugi na unutrašnjoj strani a treći u katalogizaciji narodne biblioteke.


A obaška što su tri ili četiri pripovetke počele na parnoj stranici, plus što su dva naslova pripovedaka nekurzivirana.

"Kriva je Rada", rekao je samo diša kada sam mu na to skrenuo pažnju, a Rada je tada pred porodiljsko bolovanje radila korekturu i lekturu. "A možda i Časlav, u elektronskom izdavaštvu nešto se samo klikne i tako..." 

Časlav? Ko je to? Pa, to je g-din Bjelica, kršten Časlav, prelamač. Dželat, drug, Beograđanin (kaže diša), pametan čovek (kaže diša), bravar, prelamač, majstor svog zanata. Patriota. 

"Otuđenost velegrada?!" Pa ja to nikada ne bih napisao. Ja volim velegrad.
I tačno osećam da ima jedna greška u fusnoti u ARTIČOKINOM SRCU: odneo sam im print preloma sa ispravkama i napisao da "Trehandlen" treba ispraviti u "Trekantshandel", to sam ostavio sekretarici tajnici i rekao da ide kod Časlava prelamača Crnogorca Hercegovca i najvećeg Srbina među prelamačima u povijesti Srbalja, i da odmah odnese Jagošu.

Po rečima gosin Jagoša, u kasnijem telefonskom razgovoru, to je uzela Ljiljana, a šta je bilo s tim ne znam. Ako to nisu ispravili, crkli dabogda.

Crnković u našem prevodilaštvu

U izdavačkoj kući Albatros plus
na brdovitom Balkanu
15 i po godina prevodilačke karijere,
moje, u samo jednom danu
ode u WC šolju - pljus!

"Artičokino srce", danski roman

Ostalo je dve nedelje, tačno, do početka Sajma.
Još nema korica za roman "Artičokino srce" Line-Marije Long. Još je "u najavi".

Dankinja se, s još druga dva danska autora, sprema za dolazak na Sajam, sve o trošku Danaca: fondacija plaća avionske karte, a izdavačka kuća Rosinante plaća hotel. 

To je njena prva knjiga uopšte prevedena na neki strani jezik.

Hoće li knjiga izaći do Sajma?

Niko ne zna, osim nje, koliko bi joj to značilo.
("Javi mi čim saznaš šta će biti na koricama!")
Nemam srca da joj kažem da naše izdavače boli kurac za knjige, važno im je samo da dobiju pare iz donacija.

Radio sam s Albatrosom za poslednje dve godine zato što su se oni pravili kao da nisu ni svesni da me reketiraju. Odavali su utisak da misle da mi čine uslugu.
Ali, izgleda da se iz maske trome, dobroćudne birokratije krio opaki cinizam hijerarhijske dominacije, brutalnost moćnika pod plaštom starovremske izdavačke kuće.

Ako ne objave ovu knjigu do Sajma, ako ozlede Linu Mariju Long, crkli dabogda. 

To će biti zločin prema njoj.

(To je verovatno zamišljeno kao kontraudarac meni, da me kazne za 1)  pobunu zbog tipfelera i 2) sarkazma kojim sam prihvatio "džentlmensku i fer ponudu" da troškove ponovnog štampanja romana Hele Hele podelimo. I kanda još nešto misle. A povrediće pisca za koga je književnost sve.

Prošlog utornika...

Prošlog utornika, oko pola dvanaest zazvoni interfon.
Sedeo sam za trpezarijskim stolom uz netbuk i neskafu. Konzumirao sam poslednje ostatke teglice slatkog od limuna, što sam za hurmansku uspomenu ugurao u kofer sa Krita.
Uzmem slušalicu i kliknem da dugme za otvaranje ulaznih vrata. Čuo sam da muški glas nešto pita odozdo, ali ne kažem ništa.
Ubrzo se neko popne liftom. Čovek izađe i upali svetlo u hodniku i vidim da ima neakvu sivu uniformu, fasciklu i olovku. Gleda u pločice na vratima i onda se uputi k meni i pozvoni.
Ko li je to? Neka policija, u svakom slučaju zvanični organ, da me komšije nisu prijavili iz nekog razloga? Misle da sam umro, videli su buba-ruse, očekuju da se pronađe leš.
Ili je to orvelovska policija iz filma Brazil?
Otvorim vrata i
- Jeste li vi Predrag Crnnković?
- Da...
- Imate pošiljku iz Nemačke.

Pa da, ulaznica za berlinski koncert Sisters of Mercy.

*

Večeras sve isplaniram za pozorišnu predstavu "39 stepenica". Pre podne posvršavam nešto u Glavnoj pošti i jednom birou na Tašu, pa se vratim kući da odradim svojih obaveznih nekoliko sati za kompom. Usput sam kupio nekakve "manastriske obroke" u butiku zdrave hrane.
Radim ja i željno očekujem predstavu. Odlazak u pozorište mi uvek stvara blagu euforiju.
Pođem pola sata pre predstave, taman da u samoposluzi prvo pazarim dve čokolade (prijela mi se iznenenada), i onda po nekoj polukišici krenem polako do Ustanove kulture Vuk.
Volim ovakve jesenje dane i večeri, nije ledeno, nema potopa, divna urbana atmosfera za neku romantičnu komediju.
Usput otkrijem jednu ganc novu poslastičarnicu, strašno blizu, kolai izgledaju fantatično, nekako me podsećaju na danas nepostojeću poslastičarnicu "Bata" preko puta Taša, na početku Bulevara... Rade do 20.00 ali se zareknem da ću sutra kada se naspavam rpavo k njima.
Stignem zadovoljan do Vuka i uđem u Kafe Kult da se ogrejem dok ne otvore vrata scene Aleksandar Popović. Uočim da svi drže karte za malu scenu, koja se nalazi na spratu. Tamo gde sam pre neki dan gledao prvu reprizu "Sluškinja".
Bliži se 20.00 a publike kao da nema, neće valjda biti poluprazna dvorana?! Da nije otkazano zbog one poznate nevolje?
U 19:58 ipak odem do blagajne i sačekam red da pitam:
- Izvinite, predsaa '39 stepenica', je l' otkazana?!
- Ne, sutra se igra.
- Šta, pomerena za sutra zbog suđenja?!
- Ma ne, devetog je predstava.
- Pa deveti je...
- Ne, gospodine, danas je osmi.

?! Gle, danas je osmi, a na ulaznici lepo piše deveti. Predstava je dakle sutra.

- Koji sam ja ludak! - kažem i dodam. - Ništa izvinite.
- Ništa, izvinite - veli i čovek s blagajne.

Gogoljev šinjel, ili: da li je ovo normalno?

Da li je ovo normalno:

- da kad mi jedan časopis objavi prevod sa skandinavskih jezika, da se onda urednik drugog časopisa - ničim neizazvan - javi i naljuti na mene što su mi objavili Skandinavce, s obrazloženjem "da želi eksluzivitet"?
Ne iste pesme, čak i ne sve iste pisce već uopšte?

- da mi se - ničim neizazvan - javi urednik jednog časopisa PRE nego što mi objave prevode u drugom časopisu, s istom grdnjom: kako se usuđujem da nudim Skandinavce još nekom ("reče mi kolega urednik da ima Vaše prevode..." /koje domunđavanje urednikâ, bogte vid'o/)?

Da li je to normalno? Prosto to nisam primetio ni za jedan svetski jezik (i prevodioce koji iz broja u broj prevode sa tih svetskih jezika), a bogami ni za "manje" jezike, bilo slovenske bilo neke druge, opet egzotične, jezike.

Da li je ovo normalno:

- da izdavač prosto uslovljava pozivanje Skandinavaca u Srbiju (čije gostovanje on neće ni da plati već Skandimavija) mojim prisustvom?

- da se izdavač - koji ima prostorije, sekretarice, infrastrukturu, često čak i svoje knjižare, ponekad i sekundarnu firmu, dotacije od države - da se dakle takav jedan kulturni oslenik meni žali, meni, slobodnom umetniku bez ikakvih stalnih prihoda?

- da se spisateljski obrtnici, novinari kolumnisti publicisti odnose s visoka prema prevodiocima "koji mngo prevode i žive od toga" (ako takvi i postoje), jer oni kanda štancuju, za razliku od onih koji prevedu po jednu knjigu u 3 godine i kanda žive od vazduha, mušmula i dobrovoljnih priloga s Marsa?

 Pa bar bi neko ko je uspeo da živi od pisanja (i ko misli da njegove sedmične umotvorine treba platiti platom) trebalo da bude operisan od takvog elitističkog snobizma. ,

Da li je ovo normalno:

- da, ako pripremam antologiju Skandinavaca, da se izdavač te antologije naljuti ako bih hteo u nekom časopisu da objavim kojeg Skandinavca? Opet s argumentom eksluziviteta, s optužbom za nekorektnost. a sve nabusito s pozicija moći? 

Kao da sam droca kome je mafiozo iznajmio garsonjeru pa moram da džedžim u toj garsonjeri, vezem goblene i čekam posetu (dok mu ne dosadim).

Da li je normalmo da, ako neko primeti da nekoliko meseci imam 'leba da jedem, pa bogme i kolače, da mi taj kaže: "aha, obogatio se se, pa ti ništa ne treba..."?

Gotovo celu prvu deceniju XXI veka živeo sam kao pas.

Da li bi bilo ko od tih izdavača prstom mrdnuo sada za mene da mi treba za lek ili bar pristojnu sahranu?
Njihov 'leba nisam jeo od 1998-2008. Tada nisu pitali kako sam.
Nisu me pitali kako mi je.

 I sada  "aha, obogatio si se...?"

Nisam, bre, čemu zavist?.
A da opet preturam po kontejnerima, da li bi mi ponudili 'leba?
Ne bi.

A koske mi ne trebaju. 
Ne radim u marketingu, nemam sinekuru.
Ne kupujem na čekove.
Ne ovisim o gloduru
Ne računam na vekove
Ne tražim da mi džabe daju
Ono što sami imaju.

Unutar ove kulturne bare,
ja sam trinaesto prase,
kako za široke mase,
tako i za one što pale i žare.

Narod zna!

Nađoh moju frizerku u razgovoru s nekom čepom oštrokonđom, kojoj se nije dopalo što sam ih prekinuo.
- Izvinite što sam vas prekinuo - kažem ja toj ženi a ona ništa.
- Ma samo smo pričale - reče frizerka i ja sednem za šišanje.
Ona čepa onda pređe za susednu stolicu gde su udešavali mušteriju, neku gospođu (toje m-ž salon).

- Znate, mi mislimo da je Zapad med i mleko, ali ni tamo nije sve kako izgleda u serijama, nama ovde ne valja jer nam stalno ne valja, ali i tamo je kriza, dobiješ ti pomoć, ali samo osnovno, nije ni Zapad u bogatstvu, dobiješ da imaš da jedeš i osnovno da se obućeš, ništa liksuz, nemoj da se zanosite, ne mže ni da se zaradi tako lako kao što smo miglo u Nemačku nekada , može majstor, evo moji su zavarivači, mže zaantlija, ili intelektualac, ali inače samo osnovno, da, zanat može, to se traži, neće niko da radi takve poslove, a mi samo da se organizujemo...
 ...
- ... Jao ove izbeglice, znate onaj slučaj kada ja ona mađarska novinarka,snimateljka to jest, saplela onoga čoveka koji je trčao s detetom u naručju, videli ste, je l' se sećate, znate šta se onda desilo, njega slikali i prepoznali, on je bio neki trener u Turskoj, pa ga Španci pozvali da radi kod njih sa sve detetom i porodicom, eto, kako se sve preokrenulo, a da ga nije ona saplela, niko ne bi ni zao za njega, a ovako... Ovo je sada sreća što su u ovom talasu izbelica najbogatiji i najobrazovaniji, oni koji imau nešto para, će da vidite pačariz kada nagrne druga liga, oni što nemaju ništa i ne umeju ništa da rade. Ali sve je to organizovano, po nekom planu, tačno su izračunali koliko da ih dođe u jednom cugu.

- ...Ma to je Amerika izazvala, i Zapad, hteli su da se igraju Boga i sada im se vraća i Zapadu i Amerikancima, oni su to izazvali, bombarduju samo vojne objekte kaobajagi, evo optužuju Putina da je i on ubio civile u Siriji, niko ne gađa civile, ma da, tako ni kod nas 1999. nisu gađali civile, bilo je to humanitarno bombardovanje, milosrdni anđeo, pa civili najviše ginuli...

- ... Mi sada moramo da slušamo Merkelovu dok je ne smaknu, ali mi moramo zbog MMF-a inače odosmo u kolektivni stečaj, to je već sve rešeno, to je tajni dogovor, da priznamo Kosovo i da primimo 200.000 izbeglica da bi nam dali pridruženo članstvo, a to je više nego Turskoj, nas niko ne pita, i ako na to pristanemo, onda će biti penzija i plata. A Merkelova je američka marioneta...
...
...
I dotle sam već bio ošišan, frizerka mi je čak i obrve potkresala pre šiški.
Uz ovako pametan narod nemamo čega da se bojimo.