Igra parova

U maju sam po ko zna koji put pogledao "Igru parova", pred putešestvije na  koncert Nika Kejva i jedan šahovski turnir. Da je predstava igrana u SFRJ, moglo bi se lako pogoditi da je autor Slovenac (Matjaž Župančič, inače). To je život koji nam je bio obećan za Titovog života, tako je želela da živi viša socijalistička klasa, likovi ove predstave se uopšte ne razlikuju od otuđenih junaka zapadnoevropskih TV drama. Imajući u vidu tu "izvantekstualnu, vanknjiževnu, vanpozorišnu" okolnost, gledanje "Igre parova" predstavlja put u moguću budućnost naših naroda i narodnosti. (Ili izmaštanu bolju prošlost, rekli bi antitoisti...)

Tokom predstave se pije i jede. Dok se piće najverovatnije sastoji od čaja ("viski") i soka od dunje ili jabuka ("belo vino"; jednom sam, pri izlasku iz Nove scene, omirisao čaše i flaše i - nisam osetio vino), ono jelo koje se pominje - njoki sa tartufima - jeste pravo. To su zaista njoki u nekom sosu.

Ko ih pravi ne znam, valjda pomoćno osoblje skuva one zaleđene njoke iz samoposluge i napravi sos od sira.

(Inače, na početku predstave A. Alač muti žicom neka jaja u posudi, i red bi bio da to posle odnese neka tetkica da prvi patišpanj dečici /na liniji "Majstora, majstora"/, jer je greota to baciti.)

I njoki ne uspevaju uvek. U jednoj predstavi, na primer, glumcima se učinilo da su našli nokte u sosu.
Ni sada nisu bili dobri, mislim da su ili živi.

Ali, ja sam toliko ogladneo za vreme predstave. Krčala su mi creva. Voda mi je išla na usta.
Unapred sam se radovao što ću posle da otrčim u neki dragstor i potražim Frikomove njoke, jer one su bolje od Premijinih: dodat im je muškatni oraščić. Pa da ih skuvam na brzinu i prelijem s pola čaše kiselog vrhnja, da dodam ono malo duvan čvaraka iz Zlatiborca što mi je ostalo, da se ne baci pred put, i da ubacim i malo pljevaljskog sira. I da pobiberim. Uh kako sam se najeo.

Nedavno je odigrana i jubilarna predstava "Igre parova", što sam propustio.
Na ovom izvođenju bilo je poluprazno, nije valjda zato što su svi želeli da gledaju polufinale Lige Šampiona između Barselone i Bajerna?! Bio sam usamljen na mestu broj 8 u I redu. I, predstava je počela sporo, glumci kao da su bili nerazgibani i u početku su jedan drugog morali da podsećaju na tekst, sporo su se zagrejavali, u jednom trenutku sam se zapitao "pa gde je taj led za 'viski', led je deo komičkog efekta Alačove ljubomore prema Milojkoviću, ali donese čovek led i sve je posle išlo svojim tokom, a publika je odlično reagovala na scene koje su trebalo da budu smešne i tako se sve završilo odlično. Samo su njoke bile nedokuvane.

Milojkoić je nešto smršao u međuvremenu, delovao je izmučeno, Alaču su nabavili nove cipele, jer su se one stare raspale ne jednoj od prethodnih predstava, a Neda Arnerić i Elizabeta Đorevski su kao i uvek bile seksi. Ali cela ekipa je izgledala umorno, kao da su celu noć putovali s neke turneje.