Evrosong na Malti

Posle kišnog, vetrovitog i - na momente - vetrovitog Haga (puhalo je brzinm od 10 m/s, oborine su dostigle 317 mm po metru četvornom i to je poništtilo onaj sunčani dan za šetnju po bašti ruža), dolazak u sunčanu Maltu bilo je kao ostvarenje uživo one poslovice "dočekao kao ozebao sunce". Ali, do Malte je trebalo stići. Unapred sam odredio kako ima da bude: odmah posle ulogiranja u hotel, sledi tuš, pa trk na plažu da se bućnem u toplo more, a uveče ima da zakažem večeru u omiljenom m restoranu Peperončino. Ali, do Malte sto somuna.

Malta je topla, sneg na nju nije pao od kad je sveta i veka, i jedva sam dočekao da otrčim na plažu. U torbu s logom I Love Malta natrpao sam peškir, losion za sunčanje, naočale za čitanje, krimić savremenog britanskog tvrdokuhanog autora (2 evra i 50 centi: rasprodaja), papirne maramice, šeširče USA armije, gumene rukavice za mazanje, bocu negazirane mineralne vode i nekoliko čokoldnih štanglica. I - trk na plažu! Plaža je zapravo lanac kamenih mlova, s dosta kamenja, krupnog peska i krečnjačkih stena koje liče na okamenjene korale, tu su truli drveni mostići i zarđali gelenderi, prekriveni algama, travuljinom i degenesiranim "koralima" koji nisu korali već vanzemaljska bića što su dolećela pa opandrčila i okameneila se. I - željan mora i kupke, okliznem se na mokrom drvenom mostu, valjda o neku prokletu morsku travu i razbijem se kano pipun i lubenica, mislio sam da sam slomio gležanj i da sam palac desne noge okrenuo za 180 stupnjeva, ali da bih ublažio sramotu trapavoga pada, kao uzdrmani ali  ponosni tuljan, samo se vaspostavim na noge i odgegam u vodu da spasem čast i u veri da se nisam izlomio i polomio, već samo ugruvao i kontuzovao, uniđem dakle ja u more koje mi je strahovito jako užasno strašno prijalo.

Kasnije, kada sam već izašao na beton Slijeme, iz nogice mi je i krv malčice curila, ali po svemu sudeći lomljave nije bilo, pa sam hramaćujći poput mamurnoga sliepoga miša koji lažno prosi uspeo dovući se do hotela. Sutradan mi je počinjao šahovski turnament, a desni je palac, razume se, jako važan u tom športu.

Uveče posle te vratolomne kupke odem u onaj moj omiljeni restoran i tu me prepoznaše od prošle godine, valjda i zahvalni na 5 zvezdica na TriperAdvajtzoru, i lepo me ugostiše. Zaslužili su obilnu napojnicu.

Posle toga se prošećem do gornjeg grada i u Crow's Nest-u, gde sam već sto puta bio, uzmem džin i tonic i posve nenameravano i božanski slučajno pogledam glasovanje za Eurosong.
Eurosongove songove ne slušam jer su neupamtljivo daviteljski, ai glasovanje je vazda uzbudljivo kao kada kupiš loz ili uplatiš bingo pa čekaš izvlačenje. (Čekaš da te izvuču!)

Od učesnika utorničkog polufinala, vidie sam da Finci po običaju šalju izlapele hevimetalce iz nekog sela gde još nisu čuli za Pismo druga Tita Izvršnom birou 1972. Ruskinja mi se, pak, osobito dopala, očito kagebeovska kelnerica, brižljivo depilirana i emotivna kao hudožnikinja. Nas sam video da smo u skupini, ali ko peva nisam zamijetio, a nisam ni upamtio ko je otišao, jer kvalifikacije nisam pratio Tražio sam brkatu muškaraču koja češe đoku u kamiondžijskim trapericama, ali nisam ju naš'o. 

Dođe i  glasovanje, a meni nešto bi žao nas, pogotovo kad su i kurte u murte prošli, obaška Zemlja Dronova đe je popularan ples na šipci, i Estonija gde se sve plaća preko interneta i koja uvodi ONO i DSZ zbog Rusa i...Ali, konačno i - Serbijaaaa. Baš mi milo došlo.

Kada se vratim doma kući u hotel, na internetu vidim da je naša neka debela. I da je rekla Danke Australijen. Ako.

I Hrvati da su pre neku godinu poslali onu debelicu Ivanku Boljkovac i Trio Fantastikus s pesmom "Nema šanse šećeru", imali bi neke šanse. To je jedna od 3 (tri) evrovizijska songa koji sam u životu (ikada) upamtio.Kod slanja učesnika na Evrosong, ima dilema: ili da nađeš neku pičku i da joj metneš bradu ili da bradonji koji ume da peva oblečeš 'aljinu.
Na primer, da su Hvrtai metnuli bradu Jeleni Rozgi, bio bi to garantiran dobitak. (A meni bi se posleo dig'o i na Šeksa.) Ili da Houdeku obuku suknju.  
Međutim, vidim da komšije na Balkanu nisu skužili zašto smo mi poslali onu bucku na Evrosong. To je, bre, povijesni kompromis i ruka pomirenja Europi. Naime, mi nikako ne bismo mogli da pošaljemo trasseksualca ili veselka, jer to još nikoodavde ne bi mogao da podnese. Ali, kada je reč o ljudima koji odstuaju od norme, eto možemo da pošaljemo bucku. Crnogorci isto tako, dalje od Kneza ne bi mogli, nema šanse da pošalju ples na šipci. Sada je na Europi red da i ona uzvrati ovom našem genijalnom kompromisu i da otpočne proces pregovora, koji bi na garantovali grobna mesta na Marsu za jedno 100 godina.

Vidi stomaka.... Ko to priča o bucmastosti?!