Panel diskusija

Šminkerka, starija gospođa inače, zapela je da me napuderiše pre ulaska u studio – “mnogo je toplo u studiju, ništa se nije promenilo od nekada” – i meni padoše na pamet memoari Novaka Novaka (on je tako uverljivo opisivao vrelinu u studijima beograske televizije, oznojio bih se dok sam to čitao), Tako bih je rado upitao da li je šminkala i Luku Ježinu i Danku Novović, ali sramota me bilo. Odbio sam puderaciju, mislim da je šarmantnije da tapkam znoj palominim maramicama umesto da izgledam kao uvošteni mrtvac pred sa’ranu u polutovorenom kovčegu. Talas vrućine, kako glasi naslov jedne epizode iz Mikijevog zabavnika, zavera moćnika koji su Patkovgradu podvalili kvarne sijalice... Uzdam se u netom obavljeno tuširanje i čistu odoru – majicu, traperice, mokasine – a najviše u dezodorans. Vidim, ostali gosti – nezavisni samostalni kolumnista i ugledni drugosrbijanski profesor – nemaju ništa protiv šminke, ali ja sam ionako prišljamčeni gost, umetnik u sociološkoj raspravi, ša’nuli su mi da su me pozvali samo zato jer je jedan drugi popularni kolumnista opet zaginuo u kafani. 

........

Teme – kapitalizam i moderno stanje duha,  kamo ide ovaj svet, ima li nade za levicu, može li se još ozbiljno spominjati, kako stoje stvari s tom liberalnom demokratijom i sve tako, hoće li mali čovek uspeti da preživi biblijsko-finansijski potop s Uol Strita u svojoj kaci s kupusom u podrumu bespravno sagrađene kuće na obali vodoplavne reke? Neke od emisija sam ovlaš i na preskok pogledao (uspavljuju), pa sam znao šta me očekuje: dugačka pitanja-konstatacije, najčešće uz citat nekog veleumnika (koji citat se istovremeno kucka lepim fontom na ekranu da živcira disleksičare a da pomogne gluvim penzionerima ako uspeju da se sete di su turili naočare za blizu; jes kurac, penzioneri u to doba kunjaju!), tako da niko živi ne bi mogao da zapamti ”pitanje”, osim Mihaila Talja i Bobija Fišera. Ne sećam se da je ijedan odgovor imao smislene veze s ”pitanjem”, ali moguće je da to naprosto i ne kapiram, jer mi, kako bi rekli seljaci, to nije struka. Uostalom, ko šiša smislenost, ko to razume, ko to uopšte gleda?! Najvažnije je, brate, ispasti pametan i duhovit. To najviše važi za one goste koji su kao i ja, neki umetnici a ne docenti i saradnici Instituta društvenih nauka, e tim ”eksternim” gostima jedina je šansa da izreknu nešto melanholično, šarmantno, kao, "ja to onako iz svoje vizure, ako mogu da se izrazim", pa ”malo duše na dlanu”, ”ne bih da ulazim u visokoparne rasprave”, ”evo jedne anegodta da ilustrujem kad sam u Skadarliji pio vino  s čuvenim piscem koji je došao u Beograd i kaže on meni, a onda ja njemu”, i tako. Uvek sam se pitao dobijaju li gosti bar okvirne napomene kakva će pitanja biti, jer sam iz onog mog  gledanja stekao utisak da domaćica vrlo voli, ili barem ceni, ako ne i lično poznaje goste, tako da mi je to uvek ličilo na šifrovani razgovor jednomišljenika. Pa sam i pitao, i pojeo govno, jer domaćica (ne stalna, već zamena iz kulturne redakcije potkraj sezone) reče samo: ”savremeno stanje kapitalizma i levice i našem svetu koji nas okružuje”. Idi!

”Razgovor” se ubrzo izrodio u panično spasavanje kapitalizma od strane nas (očigledno će da nagrabusi, kapitalizam to jest, ako ga mi gologuzi odavle ne budemo podržali ne plašeći se da položimo svoje živote za nj), ali to nije moglo dugo da potraje, jer je na red došla ljudska duša, naravski slovenska, a odmah i strah (prpa! vuna Kićo!) od otuđenosti.

Voditeljka-domaćica je ponovila light-pitanje i meni, i dobro je što je tako učinila jer sam ga zdravo zaboravio, daklem, je li ovo kraj čovečanstva kakvog smo dosada poznavali, šta sada kada liberalna demokratija hramlje a na sve strane ekstremizmi, bato, nacionalizmi, a obaška islamski fundamentalizam koji ne bira koga će da mlatne? Da li je ovo kraj istorije?

E tu sam čekao i nju i ostale goste koji su se u raspravi osećali kao ribe u vodi.

”Pa, ovaaaj, znate šta... Khm. Kad rekoste ’kraj istorije’, ja ću eto da udarim kontru i reći ću nešto opasno_ zbilja mislim da je stigao kraj istorije. I da je Fukujama rekao nešto pametno. Potežem sada čika Fukujamu i iz još jednog razloga, znate, preveo sam pogovor drugom izdanju Kraja istorije – izašlo je u Zlatnoj gredi još 2008. – a i čitao sam knjigu, mislim, za razliku od svih drugih koji se samo podsmehnu na pomen autorovog  imena i te sintagme. Nisam mu ja sobar, niti sam mu rodio decu, nisam mu ni advokat, ali rekoh, hajde da doprinesem ovoj plodnoj diskusiji tako što ću preneti šta je Fukujama zbilja napisao. On je suprotstavio Evropu i SAD u smislu čemu daju prioritet: slobodi ili jednakosti? Ja ne znam, ali sociolozi vele da su to dvoje malčice suprotstavljeni i da jedno prirodno teži da ide naušrtrb drugog. Amerika je onako više za slobodu, Evropa više za jednakost. Tako kolumnisti mogu kukati kako je Evropa preregulisana, sve je određeno strelicama i uputstvima, vode te za ručicu a porezi su previsoki, ali – to daje sigurnost, koju naročio obožavaju imigranti. ”Samo vi nama davajte socijalnu pomoć, pa nas otuđujtee koliko god hoćete!” Amerika, veli Fukujama, daje slobodu (da ostvariš san). Ako ga ne ostvariš, eno ti kontejner, pa vagabundiši. Osim toga Fukujama kaže da je pod krajem istorije mislio pre svega na ideal  jedinstvene Evrope (kako ga je Nemačka zamišljala /barem u početku/), a ne na nametanje američke vizije svima i svakome. Da li da mu verujemo? Očitovao se čiča Fukujama i o islamu, ali mislim da se tu malo uvlačio u dupe islamskim državama hvaleći neke neortodoksne ekonomske uspehe (koju su dosad već i propali) a da je islamski ekstremizam efektno ali neubedljivo uporedio s političkim ekstremizom u Evropi pre II svetskog rata. Kao, i islam se može reformisati kao hriščanstvo samo da ga prođe ludi ekstremizam. Ali, ko će to živ dočekati? Najviše mi se kod Fukujame dopala sintagma – glasanje tabanima, a to je danas još aktuelnije. Kao da svi žele samo jedno: da emigriraju u tu trulu liberalnu demokratiju, kojoj je tako lako naći manu. To glasanje tabanima poništava svaku raspravu o propasti kapitalizma, njegovoj obezdušenosti a našoj duhovnoj superiornosti. Nisam čuo našijence da se hvale u stilu ’moj Mićko eno goni bivole po Nigeriji’, ili ’Mirela mi radi na tezgi za priganice u toj i toj saveznoj indijskoj državi’, ili ’Mitke konobariše po Nepalu i Butanu’, već samo: ’eno ga na Prinston’ ’živi u Londonu’ ’imamo penziju iz Nemačke, Austrije, Švajcarske...’ I velike patriote sa estrade i iz džet-seta su se potrudile da im deca uče po koledžima u Švajcarskoj, Britaniji, SAD. Koliko se naših zvezda ponosno porodilo u SAD, jer tako deca imaju amerikansko državljanstvo (i dva imena). ’Moj mali fon Oskar i Arčibald Stefan šalju tople pozdrave iz San Antonija uz pesmu ”Sini munjo”’, čuje se u pozdravima i željama slušalaca. Kako reče jedan naš istoričar, ’i najveći rodoljubi žele da im deca uskoče u čiste gaće negde, bilo gde po zapadnoj Evropi’. Čak i kada kažu ’selimo se kod ćerke koja tamo neprijavljeno živi, ali nadamo se da ćemo da sredimo papire i mi i ona, pa da svi radimo u hamburgernici, ako nas pre toga na u’vate i deportuju’, i to se opet odnosi na taj truli Zapad, ni na Indiju ni na Kubu ni na Pakistan ni na Iran. I tu svi igraju u taktu Fukujame. Nemojte misliti da sam ja sada neki veliki zagovornik uboge liberalne demokratije, uostalom nisam ni imao prilike da je upoznam, Bog me je pogledao i srećom u tom otuđenju i sagrešenju nisam ni živeo, već sam se napajao našom solidarnošću, druželjubljem i duhovnim vrednostima Svetog Trojana i Svetog Save. I mene je 1999. čak malo ufatilo  to salonsko levičarenje mislim, u smislu šarmantnog melanholičnog vajkanja ’5% populacije ima 90% bogatstva’, to je valjda bila reakcija na bombardiranje nas i Čačka. Na jednom ispitu, tada u julu, čak sam izjavio – ne znam odakle mi to i kojim povodom – ’kao levičar, ja...’ a vazda sam u stvari bio apolitičan do granice greha ravnodušnosti. Ali, glasanje tabanima – kako me to podseća na scenu iz filma ‘Smaragdna šuma’ ili na to kako zamišljamo plemena iz džungle – to potire svaku salonsku žvaku o otuđenosti.”

To rekoh, kod poslednje rečenice već obliven znojem, ali zadovoljan: sad do kraja emisije mogu i da ćutim, čast sam odbranio, neka sam slepac i umetnik, ali ja rekoh svoje, nisam bio mutav kao fikus, ispadoh pametan na tuđ račun (kako se uzme, jelte, dabome, ali računao sam da je gledanost ravna nuli, pa će tetke, babe i na ćelavo sređeni nacoši tek iz druge ruke da saznaju za temu emisije i ”moje nezapaženo izlaganje na plenumu”.

Potrošio sam celo pakovanje palominih troslojnih maramica da pokupim znoj i masnoću sa lica i vrata. Palo mi je na pamet da je to usred jednog srpskog TV dnevnika radio Nikola Koljević, u vreme dok je mislio da je od svih prećutno priznat za novog šefa Republike Srpske. Pa mi pripalo muka. Zazujalo mi u ušima, uopšte nisam čuo ostale u studiju niti voditeljku, samo sam video da kolumnista briše suze (valjda od smeha) a da drugosrbijanski profesor koluta očima dok mu iskrivljene usnice valjda takođe pokazuju uzdržavanje od smeha. Poželeo sam da sam ipak sve vreme ćutao i tako bio fikus sa stavom. Posle bih mogao da tupim da sam ”unutar sistema (kao Nenad Čanak u nekom rijalitiju) konceptualno protestovao protiv panel diskussija kao takvih”. Ali kasno, brate, rekao si u emisiji koja se snima, pa neka se i uživo snima.

Povede se razgovor o smaku sveta i teroru straha, pa se došlo i do napada na strance u našoj Srbiji, do fenomena da se grebu automoobili sa stranim tablicama i uopšte da se strani jezik dočekuje s mržnjom usred kosmopolitskog Beograda. Odakle to beznađe i nasilje u isti mah, da nisu krivi crtani filmovi pre TV dnevnika s previše nasilja bez roditeljskog gajdansa, tolike muke koje su preživeli mačak Tom i patak Dača, to nije moglo proći nekažnjeno?! Pa onda građansko vaspitanje, pa... To sam sve čuo kada sam ”lažno uživo” gledao emisiju tri dana kasnije. Iz citata koji su išli na ekranima samo sam pretpostavio o čemu je reč i nadao sam se da više neću ni dobiti reč. Ipak je došlo dotle da su se ostala dvojica ućutala, a voditeljka me upitno pogledala. Znači, treba nešto izjaviti.  Na ekranu je bio zamrznut snimak kamere koja je uhvatila slučaj premlaćivanja onog Nemca od letos. Odakle ta mržnja prema strancima, ha?!

Iskapio sam čašu vode koju su za mene bili stavili na sto. Pogledom sam potražio još vode, ali nigde neke flašice. Rekoh:

”Sankcije su krive. I samoizolacija koaj je počela pre sankcija i nastavila se još koju godinu posle zvaničnog ukidanja istih. I prosvetari koji su štrajkovima sjebali i ono malo obrazovanja koje je trebalo da bude prozor u svet. Znate, kada živite u izolaciji, onda dolazite u opasnost da pogrešno naučite neke stvari. Dok je Čehoslovačka bilo pod sovjetskom čizmom, džez je bio proskribovan. Ljudi su mislili da je bluz nekakav plavi džez, pa su svirali crveni džez, izmišljajući legende o crnim Česima, dapače Moravcima, koji u Nju Orleansu sviraju crveni džez. I budući da su pogrešno razumeli istoriju pop kulture od Hjuza iz 1950. i neke, oni su bili uvereni da na džez sešnovima treba skakati uvis. I tako su i činili. Isto kao što su u SSSR-u mislili da se cigarete s filterom puše naopačke, to jest od filtera. Znate, profesor Gostuški je jednom, kada se razočarao posle Osme sednice, spomenuo genetsku degeneraciju koja se događa narodima u izolaciji: ruskom, albanskom, mongolskom kada je prešao na ćirilicu. On je rekao genetska, ali promena u ponašanja može da se dogodi u okviru samo jedne generacije – setite se kako su veliki delovi stanovništva posle Titove smrti relativno brzo zaboravili šta je prava čokolada, a od nestašice kafe su pravili cirkus? A nekadašnji novinar NIN-a, Stevan Nikšić, opisao je doživljaje iz Albanije kuda je putovao da proprati gostovanje Partizana kod Fljamurtarija. Izgubismo tada, i to je ušlo u pesmu... Ovaj, Nikšić je opisao kako su putovali kolima kroz Albaniju, a stare babe u crnim suknjetinama i u maramama su im gađale auto kamenjem, a i deca su isto činila. Mrzeli su sve što je strano. Nisu jeli meso već samo đuveč od povrća jer drugo nisu ni imali. A samo nekoliko godina kasnije Albanija se gušila u praznim kutijama od belog kenta sa filterom i limenkama koka-kole, ali to je bio raspad države i iz američke ambasade su pucali na ljude koji su očajnički tražili azil... Da se vratim na ovu teoriju o izolaciji – to je razlog za ovu mržnju naše divne omladine prema svemu što je strano. Dečica su postale babe. One iz Nikšićevog putopisa. A da navedem i jedan primer za našu varijantu crvenog džeza. Sećate se da je ’tata brada Vujović’ iz TV Palme odmah posle Osme sednice uveo porniće u 02.00 h tačno? Ni minut ranije ni minut kasnije. E, to je na neki način udarilo pravce razvoja srpskog seksualnog života u narednim decenijama. Ovo na prvi pogled nema veze s vašim pitanjem, ali samo da dokumentujem, ovaj, taj mehanizam uticanja na javno mnenje, mentalitet, navike jednog naroda. Dokaz da se kod nas nije znalo mnogo o seksu jeste naš pisac koji je video sveta – Svetozar Vlajković. On je uostalom glumio u našem prvom skandal seksi filmu posle rata. E, g-din Vlajkoviće je u jednoj knjizi napisao sledeće: lik, koji je godinama živeo u inostranstvu (na Zapadu, to se podrazumeva) pita našijenca koji je tek stigao na studijsko putovanje: ’Je l’ istina da je za vas tamo žensko dupe tajna?’ I tako, a vi povežite činjenice sami. Uglavnom, naši sredovečni muževi su u pola tri (dotle se već razvila radnja!) budili žene uz usklike’Hej, vidi šta rade!’, a deca, neumorena nepostojećom školskom nastavom zbog štrajkova trulih prosvetara, besane noći su prekraćivala, čime?;  – takođe tata bradinim TV kanalom. I tako su Srbi ’naučili’ da žena prilikom seksa mora da zavija ’aaaaaaa’, kao u pornićima. To je bilo pogrešno kao pušenje filter cigareta  naopačke, pripaljujući filter. To je samo upečatljiv primer, a rekao bih i dokaz, da se ovaj talas nasilja prema strancima može objasniti propagandom u izolaciji, zabludom koja se lako utuvi u glave neobaveštenih što  ne znaju za bolje.”

Tu sam napravio dramsku pauzu, jer su mi je neko u međuvremenu prineo flašicu vode. Hladne – flašica se orosila. Otvorio sam je rizikujući da se zatvarač pokaže prejak zalogaj za mene pa da se obrukam, ali išlo je bez problema. Iskapio sam pola litre vode. I onda sam se odjednom usrao. Šta ako me neko proglasi za Drugosrbijanca? Ionako već ličim na stranca. I učinilo mi se da me moje kolege u studiju malo čudno gledaju. I onda sam izvalio nešto što ni sam nisam znao da ću da izvalim, ali izraz na licima svih u studiju bio je neprocenjiv, brate:

”Ali, ako se setimo zločinačkog NATO bombardovanja 1999. mislim da ćete se i vi sa mnom složiti” – klimnuo sam u pravcu druga dva gosta  njihova lica su još bila nezabrinuta, ne sluteći pakleni salto – ”složiti da svako vajkanje nad par” (hej, rekao sam PAR) ”nad par malčice ispretucanih stranaca s time uopšte ne može da se poredi, te da je to normalan resantiman odbačene generacije mladih kojima je brutalno naneta kolektivna krivica a zatim im uskraćeno da uživaju u blagodetima roka i filma i moderne zabave kao njihovi bezbrižni vršnjaci na tom Zapadu... Oni, stranci, ginu od mača kojega su se sami latili...”

Voditeljka me je gledala s rukom preko usta, ali video sam da još nije skroz ukapirala. Kolege u studiju nisu znali da li se zezam. Bio sam gola voda.

Prevođenje i Kunta Kinte

Svaki tipfeler u knjizi prevodilac oseća kao ubod noža u srce - glasi replika iz jednog savremenog evropksog komada, koji nudi kardinalno rešenje, ili, ako ne rešenje, onda kardinalnu satisfakciju uvređenom prevodiocu: sekao je prelamača, urednika i lektora mesec dana zarđalim bonzekom, dok je mesni šerif bezuspešno pokušavao da pronađe nestale osobe. Kao Mizeri, ali bolje, višeslojnije, jer osim petparačkog zapleta dostojnog novinske priče nudi pregled istorije umetnosti od Antike do naših dana plus umberto- ekovsku enciklopediju istorije pojma ferpekcija.

Radim na jednom prevodu do 04.00 h, i - kao Filip Rot (Philip Roth) - rešim zdrav umor da osveštam - lahkim čitanjem, pa rekoh, hajde da prelistam frišak primerak knjige Zagrobni darovi koja je u prevodu s norvežanskog upravo izašla. Teška knjiga, slatke muke, ja ponosan, težak je lebac rudarski, ali sladak, ne može to prevesti svak', već samo div junak.

Jes' kurac.

Na prvoj stranici teksta - str. 7 u buki - u poslednjem redu, ubode me pravo u oko, srce, solarni pleksus i gde sve ne - tipfelerčina u lukavoj reči podrvgnutoj - koja ne beše podvrgnuta lektorskom oku kako trebalo je - već ostade grbava.

E sad, lektorka me je tokom konsultacija ubeđivala da se ne piše video rikorder i radio program i TV program, već da tu ide crtiica između. Moj mi je zdrav mozak govorio da ne ide, ali ona reče: "Pravopis tako veli" i ja se povinovah autoritetu.

Posle mi žena javi, kroz smeh: "Nema veze, ne treba crtica, pogledala ja...i kod Klajna!"

Naivno sam se nadao da je vratila to u pređašnje strane, to bi trebalo da se podrazumeva, ali jok: posle onog udarnog tipfelera na prvoj stranici, evo ga u daljem tekstu nepismeno radio-program.

Ode moje opuštanje posle napornog rada u tri pičke majčine.

Prelistavam i dalje, gledam na sat - 4 sata i 15 minuta, da nije to nedoba, pozvao bih urednika odmah na zemaljski i satelistki telefon.

I evo ga, ide i teća katastrofa - piše Nagotovs.
Spojeno!

Od muke odem do kompjutera i uključim ga, da pronađem datoteku koju sam poslao, da vidim jesam li blesav.

Ne, nijesam blesav, samo sam izjeban u glavu: kod mene lepo i ljudski stoji Na gotovs.

Ona pogledam i fusnote da ne kažem podnožne napomene, kako bi kenjale kolmovane babuskere i tetke sa hladnim trajnama, i eto belaja: nekoj nacionalno svesnoj ali besposlenoj duši što jariće uči ćirilici i čistoti jezika, zasmetalo "opaska prevodioca "(op. prev.), kanda zato što je "opaska" stara ustaška reč (izmislio ju je Prohaska), pa prepravio/la to u - Prim. Prev.

Baš tako, bez zagrada, bez kurziva, s grdim velikim P u Prev., sa crticom, a u poslednjoj, jubilarnoj petnaestoj fusnoti, dokoni je čistunac dodao i tipfeler u vidu debilnog upitnika: - Prim. Prev.?

Pa da mu jebem kevu kevinu i oca očina!

Urednici edicije smeta jedan naslov, hoće drugi, pa u tom prijeporu knjiga završi s jednim naslovom u CIP-u, drugim na unutrašnjim stranama a trećim na koricama.

Prelamač nema sve fontove i kao da nema osećaj za prostor i raspored slova na papiru. Nova poglavlja mu počinju od vrha strane! Hej!

Druga lektorka ostavlja poglavlja da počnu na parnim stranama i dva naslova u zbirci priča ostaju neboldovana.

Ime pisca na hrbatu jedne knjige - pogrešno.

Glavni urednik pokušava da me uteši anegdotama iz njegove bogate prakse. "Nema knjige bez tipfelera..."

Ali to mene ne teši.

Objavljivati takve knjige, unakažene i grde, to je kao zdravo dete osakatiti i napraviti od njega Kunta Kintea i poslati ga tako monstruoznog u svet? Pa ko će bre da ga voli? Ko će da čita takve knjige?

Šta s piscem i tekstom? Šta s prevodiocem?

Evo, danas je jedan dnevni list - reče mi glavni urednik - obajvio čitavo jedno poglavlje danskog prevoda koji je pre nekoliko dana izašao iz štampe. Potražim ja to na internetu i, gle: objavili, zbilja objavili.

Samo, nigde ne piše ime pevodioca. Doduše, ne piše ni ime izdavača.
Bar su ime danskog autora napisali.

A ja u tom tekstu vidim - bode oči - radio-program. Sa crticom!!! Što nije bilo u datoteci koju sam poslao.
Ukaljan tako ne svojom nepismenošću čitam i dalje, pa uočim i jednu enklitiku koja stoji na prilično sumnjivom rastojanju, posle tri umetnute reči.

Na kraju mi dođe drago što mog imena kao prevodioca nema.

Ne mogu sada da se setim da li je to ista ona lektorka ili - verovatnije - druga. Znam da sam imao posla sa dve tokom rada na tri-četiri knjige od početka godine..

Lektori su nekada bili uteha i spas, bili su kao učitelj Princa Valijanta bre, a danas ostavljaju felere u tekstu a još dodaju svoje mudrolije i najčešće ih bune kroatizmi, germanizmi i tako to.

Ne znam.

U knjizi "Iz laži u laž" sam insistirao da se ama baš ništa ne menja i sada kada pogledam sve prevode u poslednje tri godine, ta knjiga je još najbolje ispala. Tipfelera ima, ali moji su, pa ih zibam i zovem ih Đorđe.
Ali ostao je moj duh prevoda, neki obsolentni i/ili "moji" izrazi, koji treba da prenesu i duh teksta.

Sutra šaljem prevod romana Hele Hele (Helle Helle)  Predstava o jednostavnom životu s muškarcem.

Postupiću isto kao s romanom Iz laži u laž.

Nikakvih izmena i da vidim prelom lično.

Dolaze pankeri

Treba da dođu ovamo Sham 69, Agnostic Front, Godfathers i još neki, i B92 to priprema favorizujući gitarsku muziku i bisere novog vala uz džingl sa glasom Gorana Dimitrijevića. Altered Images i I Could Be Happy pustiše pre pola sata a juče Do Anything You Wanna Do ( Eddie and the Hot Rods).

Ne znam da li ću ići na Adu. Ali, spremaju se karte za koncerte sve do novembra. Sve što može da hoda od pankera, diglo se na noge, štapove i rolatore i - turnejiše. Nina Hagen a i Nena, Slaughter and the Dogs a i Eddie and the Hot Rods.

Candi Staton i Bacharach i Tony Bennett. Ovaj se udružio s Lady Gagom kao i Sparks što su se uortačili sa Franz Ferdinandom.

P.I.L. i Beach Boys i The Who i Santana su istovremeno na turneji.

Oseća se daleki odjek onog uzbuđenja iz sedamdesetih. Letnje šeme, mušice u zraku, preturanje po džepovima da se nađe za ulaznice i piće, zatvaranje finansijske konstrukcije na nekoliko meseci unapred.

Čak su i Mercury Rev na proređenoj, sporoj turneji i ne smeju mi umaći na Severu, u novembru.
Ako bude zdravlja, love i mira u svetu. Gle, i Charlatans i Foo Fighters su već nabudžili program sve do decembra.

Oseća se ono uzbuđenje "...bilo je to sedamdeset i sedme... mislio sam da mogu hodati po vodi..." (Avtomobili), muzika na radiju (doduše, verovatno iz reklamnih pobuda) ne liči na uobičajeni mejnstrim - vade se katanci i pseći lanci, glancaju se martinke, krpe se kožne jakne.

 

Pozorište na popust

Godinama su me saletale aktivistkinje (ređe aktivisti) i nudile godišnje kartice za popuste u pozorištima.

U sezoni 2014/15, međutim, kada me vide na ulici - zaobilaze me.

Da li sam odjednom nekako zadobio antikulturalni i antiintelektualni izgled? 

Đuza...ali zbog klostridije?!

Ode Đuza.

Sredinom i krajem 1970-ih  bio je na vrhuncu, pa je imao i TV šou Čast mi je pozvati vas (to smo sve videli od Amerikanca, tada je Dik Kavet mogao da se oženi svakom snašom s Julinog Brda, Konjarnika pa čak i sa DorČola), koji šou je išao valjda uživo kada je drmnuo i onaj zemljotres u Bukureštu.

Otprilike u to vreme, u otmenim Vestima o poznatima (a bile su otmene u kulturne, jer su beležile, na primer, šta večiti uravnik Narodnog pozorišta Velimir Lukić ima da izjavi, gde je večerala Ruža Pospiš Baldani i kako se vole Živan Saramandić i Milka Stojanović i tako to, a ne kao danas), Đuza se požalio da su mu lekari našli visok pritisak. A onda je dodao:

"A još moram i da stavim naočare kada čitam - ne vidim sitna slova. E čovek kada pređe četrdesetu, nije više nizašta!"

Tada je prvi dobitnik Tenžerine nagrade (da, Bogdan Tirnanić) to sarkastično prokomentarisao, a u TV kritici imao je i primedbe na onaj šou. Ali, sve je to lepo bilo, bez zlobe. Đuza je bio good guy i Tirke je to znao.  U narednoj epizodi Đuzinog šoua, scenaristički je trio - M.M. Lango, M.Marković /bez Lango/  i J. Šujica - ubacio sprdanje sa zemljotresom, što je uvredilo dežurne babuskere koje su digle dževu: "pa to nema smisla, zezati se s patnjom bratskog nam rumunskog naroda!" Tada je i strip u Politikinom zabavniku, ono s Dikanom i Kraljevićem Markom - zabranjen, jer se --- sprda sa našom slavnom istorijom. (Eto malo i duha vremena.)

Idemo dalje.

Početkom 1980-ih Đuza je bio stub i oslonac Beogradskog dramskog pozoripšta. Gledao sam ga po dvadesetak puta u Samoubici i u Sabirnom centru (a u tom Centru i nekoliko predstava još dok je igrao sa ženom Olgicom Stanisavljević, dok se nije razbolela) i 5-6 puta u Večeras improvizujemo. Prve dve je režirao reditelj koji me je škartirao kada sam ga ničim neizazvan pozvao telefonom da ga pitam nešto, a treću onaj erotoman Paolo Mađeli. Za ulogu u Večeras improvizujemo Đuza je dobio Oktobarsku nagradu a imao je i rašta - tu je umirao na sceni i to ne bilo kako, već posle smeha do suza. Čitava sala ćuti i pušta suzu na "mrtvog" Đuzu, a do maločas se smejala onom mufljuzu (igrao ga Laza Ristovski).

Čim je umro Radovan Treći, Đuza se preselio, promenio telefon i otišao u Atelje.

U Pozoprištu u kući bio je srpski Patak Dača.

Na Radio Beogradu je početkom 1980-ih vodio nedeljom emisiju Zabavnik. Radijsko nedeljno popodne - ali subotom. Dok fuzbaleri nisu otkrili Boga, pa je subota postala nogometni dan. Desilo se da sam slušao prvu emisiju - bilo je to reklamirano i najavljivano - i nastavio sam to da slušam, a krajem 1990-ih, kada je emisija skraćena i prebačena u nedelju, čak sam na kasetu snimio jubilarno izdanje koje je tada već godinama vodio Miroslav Pavićević.

U Zabavnik su prebacili Petu dimenziju s Mihailom Viktorovićem (nešto kao srpsku radijsku Zonu sumraka), uveli su mapetovsku emisiju U operskoj logi, sa Slavkom Simićem i Milutinom Butkovićem, a prvih nekoliko godina stalno se čuo i Zoran Radmilović. Ponekad se (iako je bila subota) u program nekim sportskim povodom uključivao komentator Miodrag Stojiljković, i dva prezimenjaka su se mrtvački ozbiljnim glasom oslovljavali "Dobar dan, druže Stojiljkoviću, kakav je sada rezultat...?!" "Dobar dan, druže Stojiljkoviću, u toku je četrdeset drugi minut, a rezultat je nepromenjen..."

Đuza je bio - likable guy. Da poželite da ga uzmete za maskotu. A imao je i distancu, kojom se branio da ljudi, navikli na familijarno balavljenje, tapšanje po ramenu i zagledanje u tuđe gaće - njegovo intuitivno dostojanstvo ne uzmu za zlo. Tako da je uspeo da odbrani privatnost.

U Ateljeu sam ga gledao tek poslednjih godina, u Svicima i Ocu..., a video sam ga i u Elijahovoj stolici u JDP-u. Nije mi se potrefilo da ga pogledam u Madlenijanumu, gde je igrao onog klovna.

Carski je živeo u opasnim godinama starosti, aktivno i otmeno kao Keri Grant. U Kamenoj sali Radio Beograda 2010. primio je nagradu za doprinos radiju onako ležerno, ne zbog lažne skromnosti, već zato što je znao da je prava privilegija bila to što je zdrav i prav dočekao 81-vu, a da nagrade vrede dok si mlad.

I onda klostridija. "Imao je klostridiju..." konstatuje se u "novinama", kao da je ona pala s Marsa.
Pa dobro, da li sam ja blesav, ili je stvarno debilno što se to tako uzima zdravo za gotovo?
"Dobija se na hirurgiji..."

Tamo

Den Haag 2015

Pre malteškog rejting turnira, otišao sam u Hag, avionom preko Ženeve i Amsterdama, a zatim vozom. Vetrovka, koja mi je dobro služila tokom četiri jesenja haška dana, odmarala se u ormanu malteškog hotela, poput zadocnelog vampira. Šta ću u Hagu? Jesam li dolijao zbog govora mržnje na e-novinama? Ne, imam tamo tetku. Ali, pre nego što sam ušao u ovaj bus koji nas je odpeljao do aviončića za Amsterdam - gurmanska okrepa u Montreux Jazz Caféu na ženesvkom ajruportu: fensi i tipskom mestu, jeste da, ali testenine i vino su bili odlični.

 Kako odoleti, a ne kupiti slatkiše za usput?

 U Amsterdamu odmah na voz i slanje sms-a nećaku - sinu moga brata od tetke - koji treba da me dočeka na haškoj glavnoj železničkoj stanici i odvede do kuće koja se renovira, ali je prazna. Ili obratno, prazna je ali se renovira.

 Den Haag.

Nećak Jako.

Moj nećak me vodi pravo u - svoju teretanu. Tamo je trenirao sve do mog sms-a. On je - kao što se vidi - bodibilder, vodi firmu za obezbeđivanje disko klubova i privatnih partija kao i za privatnu telohraniteljsku zaštitu. Iza ćoška je i prazna kuća njegovog oca, mog brata od tetke. U teretani u taj kasni sat bila je amo njegova supruga, koja je trenirala za Miss bikini u junu. Pre nego što me je odveo u kuću mog brata, otišli smo kod Jaka na brzu klopu. "I am so hungry"; rekao je on, "I am always hungry after trainign, I culd eat a horse!" I odmah je počeo da vadi hranu iz frižidera. NA ekranu televizora išla je serija "Spartak". "There is plenty of food here, you can join me"; rekao je Jako i ja šta ću, one testenine iz Ženeve su već zaboravljene. Jako je gledao usvoj tanjir: teleći file i gomila pirinča. Onda je rekao "it's not enough for me", pa je uzeo tanjir sa ženinom večerom ("she'll find something else!", rekao je), na kojem (tanjiru) je bila pečena piletina sa prokeljom i to je izručio preko svog tanjira, preko onog filea. "What would you like, just say, there is plenty of food here!", rekao je ponovo i ja sam zaiskao kotlet sa pečenim krompirima, a kada sam video i rozbratnu sa krompir pireom (trebalo je samo nabrzo podgrejati), uzeo sam i to, duplo kao i on, iako sam ja samo debeljuškasti šahista u fazi ubrzanog starenja. Bacili smo se na klopu. Na televizoru je bila neka scena seksa, vrlo "eksplicitna", takve su kablovske serije, zato su i isplative, ali nama dvojici je erotika bila u tanjirima. Mljackanje u trpezariji, stenjanje na televizoru. Pojeli smo, ali malo nam je. Šta ima slatko? Uzeli smo po dva parčeta čokoladne torte, a Jako je obojici to ukrasio šlagom iz sprej boce. Ode boca očas posla. Kafa? Može. Ali, nije nam bilo dosta. Šta li ima još u frižideru?! Aha, maline, porodično pakovanje sladoleda od vanile, čokoladni keks, maltesersi. Uzeli smo po 300 grama malina i posuli ih smeđim šećerom, zalili sa po sokom od jedne limete, nabrzo izgnječili viljuškom, preko toga istresli po pola kile sladoleda od vanile s kandiranim voćem, i onda namrvili po rolnu čokoladnog keksa i po kesicu maltesersa. I skuvali još po jednu kafu. I krenuli da jedemo. Epizoda "Spartaka" se u međuvrmenu završila, a stigla je i Jakova žena. "Sve ste mi pojeli!", rekla je ali bez ljutnje jer je u kući stvarno bilo klope za nuklearni rat.

I takav, u fazi renoviranja, stan u vidu trospratne kuće ima dovoljan komfor. "Stanovi" u Hagu su u stvari kućice: prizemlje - stepenište i ostava,  I sprat - kuhinja, dnevna, radna i gostinska soba, II sprat - spavaće sobe, treći sprat - tavan sa duhovima.

Sutradan nacrtam mapu po Googlu i krenem u šetnju do tetke, hoteći da je iznenadim. Hodam a kao da letim.

Kišica.

I pozvonim na interfon. Bilo je nečeg gotski bajkovitog u šetnji po kišici u Hagu do tetke koja ima 87 godina, nečeg suprotnog od horror obrta u predstavi "Skakavci". Kada sam čuo njen glas, kažem "Ovde poštar iz Beograda...", ali ona je već mogla da me vidi na malom ekranu pored slušalice.

"Jao, nemoj da me slikaš!" - rekla je, "ni na šta ne ličim." A onda je uzela tablet,

pa otišla da skuva kafu.

Svašta se ispodogađalo od poslednjeg viđenja, i jedan lažni srčani udar između ostalog.

Te kućice, ti prozori, te porodićne slike i ljubimci... Haške kuće su pune obećanja o srećnom porodičnom životu

Moorbrook? Nisam siguran da se ovako piše. Tipičan holandski kolač.

 Brat Džeki-Fleki i njegova brazilska supruga,

Sutradan smo se okupili sve troje: sestra od tetke, Jelka i ja - da se prošetamo ružinim vrtom.

U holandskom društvu blagostanja - oni ipak pronalaze razloga za napetost: tetka je poslušala komškin savet da je maslinovo ulje odlično namazati na lice pre sunčanja, što nije ispalo dobro. Moja sestra se ljuti. Uskoro će oboje da krenu u Španiju na letovanje, da se izbave od holandskog vremena, ali Jelku brine ptica koja je sletela na prozor: da to nije nekakav loš znak? A ja se mislim: blago vama; da meni zatreba bajpas ili nešto drugo, jedino bih mogao da umrem, a komšije bi nanjušile nešto posle nedelju-dve.

Tetka mi pokazuje porodično stablo Crnkovića. Sećam se kako mi je ćale pričao da su Crnkovići sa uskocima duž jadranske obale stigli sve do Slovenije. Miroslav Damjanović iz izdavalke kuće NNK Internacional mi još duguje 10.000 dkk koj je dobio za roman "Nani" Jensa-Martina Eriksena. Koji prevarant. Damjanović, ne Eriksen.Odosmo u baštu ruža.

 Sestra Žaklina.

 Jelka.

Jelka kao Tito.

Pitam Jelku kako to da patke ne papaju ruže? "Strogo su im zabranili!", rekla je ona, "naredili su im: 'cveće ne smete nikako da jedete!'" Kažem joj da sa svojim štapom podseća na Tita iz 1979.godine.

A Jelka počne da peva: "Druže Tito, ljubičice bela!...Sad sam setila da smo to nekad pevali!" I onda. "Bio je on nama dobar..."

Već sutradan kupao sam se na Malti kao Tile na Brionima.

Ja na Malti.

Tile na Brionima.

(Imamo isti stomak.)

Jedan izdavač mi kaže: "Mnogo ti to putuješ. Odakle ti pare? Šta će ti onda honorar?"! 

Neki, kojima sam slao razglednices puita, rekli su mi: "Mi mislili da si se iselio!?!" Seljaci.  

Holandska palačinka na Schipholu pred put na Maltu.

Dok palme njišu grane...

U taksiju na aerodromu Luqa.

I odem ja na Maltu da se brčkam i igram šah i obilazim omiljeni restoran Peperonćino. Idući tako u sumrak uskim ulicama San Điljana, vidim neku žensku priliku kako mi prilazi u susret. (Krče mi creva, žurim u Peperonćino, rezervisao sam...) Kada mi se pojava približi, ja siđem na kolovoz da napravim mesta na uskom trotoaru, jer ssm negde pročitao da su Malti muškarci džentlmenu makar i koze čuvali. Nisam kozji čoban, ali mislim da uvek treba slediti lokalne kujtume. Kada je žena bila tik do mene, obratila mi se:

- Good evening, Sir, can I ask you a question?

Na trenutak sam bio u iskušenju da joj kažem "Yes!", ali, onda primetim da žena ima crne velike oči, kao zenice same, kao u japanskim filmovima strave i užasa, da u stvari ne hoda već leti kao suđaja, te da pod miškom drži nekakvu drvenu škrinju. Prođe mi kroz glavu da verovatno hoće neki dobrovoljni prilog, a moram da čuvam siću za bakšiš. I odgovorim joj:

- No, sorry, thanks! - i dignem ruke kao da se predajem i pohitam svojim putem.

Njeno se lice odmah sledi, pogled joj se msrkne, kao da je prebledela i ljutito stisla onu drvenu škrinju. U koju je valjda htela da metne moju dušu nakon što bi me začarala i zaludela, kao u zapadnjačkoj teozofiji poznog Srednjeg veka. Ili je bila izaslanica Boga kao poslednja prilika da odem u raj? Ili lovkinja na duše? Ili ipak skupljačica priloga za ko zna šta? Šta god da je bilo, prilika se ponovo pružiti neće.

Tri sata kasnije, kada sam se pretovarenog stomaka i nacrvcan cik-cak vraćao u hotel, otprilike na istom mestu, opet sretnem tu ženu-đevojku, ovog puta drugačije odevenu (neke crne pantalone i rolka), nije me ni pogledala već je samo frknula i proletela pored mene.

Evrosong se održavao dok sam bio na Malti. I oni su ušli u finale. Te subote svi su pratili prenos. Prozori malteških kuća plavičasto su sijali: svi su kao cinično komentarisali izgled i odeću učesnika, ali svi su ipak gledali. Na tom kičastom "takmičenju" jedino što vredi je glasanje - to je kao da čekaš sa tiketom lotoa ili bingoa, ili kao kada student posle sedam dana bubanja izađe na ispit pa se nada da će dobiti baš ta a ne neka druga pitanja. Opet sam se bio prejeo u Peperonćinu. Odgegao sam se do svoje sobe, uključio prenos festivala i legao. Podrigivao sam pospano, vario svoj časni obrok i gledao taj kič kao 75 postotaka življa na Zemlji, osim beduina, gladnih i onih koji vode sveti rat. Nisam doneo sreću kao u polufinalu.