Panel diskusija

Šminkerka, starija gospođa inače, zapela je da me napuderiše pre ulaska u studio – “mnogo je toplo u studiju, ništa se nije promenilo od nekada” – i meni padoše na pamet memoari Novaka Novaka (on je tako uverljivo opisivao vrelinu u studijima beograske televizije, oznojio bih se dok sam to čitao), Tako bih je rado upitao da li je šminkala i Luku Ježinu i Danku Novović, ali sramota me bilo. Odbio sam puderaciju, mislim da je šarmantnije da tapkam znoj palominim maramicama umesto da izgledam kao uvošteni mrtvac pred sa’ranu u polutovorenom kovčegu. Talas vrućine, kako glasi naslov jedne epizode iz Mikijevog zabavnika, zavera moćnika koji su Patkovgradu podvalili kvarne sijalice... Uzdam se u netom obavljeno tuširanje i čistu odoru – majicu, traperice, mokasine – a najviše u dezodorans. Vidim, ostali gosti – nezavisni samostalni kolumnista i ugledni drugosrbijanski profesor – nemaju ništa protiv šminke, ali ja sam ionako prišljamčeni gost, umetnik u sociološkoj raspravi, ša’nuli su mi da su me pozvali samo zato jer je jedan drugi popularni kolumnista opet zaginuo u kafani. 

........

Teme – kapitalizam i moderno stanje duha,  kamo ide ovaj svet, ima li nade za levicu, može li se još ozbiljno spominjati, kako stoje stvari s tom liberalnom demokratijom i sve tako, hoće li mali čovek uspeti da preživi biblijsko-finansijski potop s Uol Strita u svojoj kaci s kupusom u podrumu bespravno sagrađene kuće na obali vodoplavne reke? Neke od emisija sam ovlaš i na preskok pogledao (uspavljuju), pa sam znao šta me očekuje: dugačka pitanja-konstatacije, najčešće uz citat nekog veleumnika (koji citat se istovremeno kucka lepim fontom na ekranu da živcira disleksičare a da pomogne gluvim penzionerima ako uspeju da se sete di su turili naočare za blizu; jes kurac, penzioneri u to doba kunjaju!), tako da niko živi ne bi mogao da zapamti ”pitanje”, osim Mihaila Talja i Bobija Fišera. Ne sećam se da je ijedan odgovor imao smislene veze s ”pitanjem”, ali moguće je da to naprosto i ne kapiram, jer mi, kako bi rekli seljaci, to nije struka. Uostalom, ko šiša smislenost, ko to razume, ko to uopšte gleda?! Najvažnije je, brate, ispasti pametan i duhovit. To najviše važi za one goste koji su kao i ja, neki umetnici a ne docenti i saradnici Instituta društvenih nauka, e tim ”eksternim” gostima jedina je šansa da izreknu nešto melanholično, šarmantno, kao, "ja to onako iz svoje vizure, ako mogu da se izrazim", pa ”malo duše na dlanu”, ”ne bih da ulazim u visokoparne rasprave”, ”evo jedne anegodta da ilustrujem kad sam u Skadarliji pio vino  s čuvenim piscem koji je došao u Beograd i kaže on meni, a onda ja njemu”, i tako. Uvek sam se pitao dobijaju li gosti bar okvirne napomene kakva će pitanja biti, jer sam iz onog mog  gledanja stekao utisak da domaćica vrlo voli, ili barem ceni, ako ne i lično poznaje goste, tako da mi je to uvek ličilo na šifrovani razgovor jednomišljenika. Pa sam i pitao, i pojeo govno, jer domaćica (ne stalna, već zamena iz kulturne redakcije potkraj sezone) reče samo: ”savremeno stanje kapitalizma i levice i našem svetu koji nas okružuje”. Idi!

”Razgovor” se ubrzo izrodio u panično spasavanje kapitalizma od strane nas (očigledno će da nagrabusi, kapitalizam to jest, ako ga mi gologuzi odavle ne budemo podržali ne plašeći se da položimo svoje živote za nj), ali to nije moglo dugo da potraje, jer je na red došla ljudska duša, naravski slovenska, a odmah i strah (prpa! vuna Kićo!) od otuđenosti.

Voditeljka-domaćica je ponovila light-pitanje i meni, i dobro je što je tako učinila jer sam ga zdravo zaboravio, daklem, je li ovo kraj čovečanstva kakvog smo dosada poznavali, šta sada kada liberalna demokratija hramlje a na sve strane ekstremizmi, bato, nacionalizmi, a obaška islamski fundamentalizam koji ne bira koga će da mlatne? Da li je ovo kraj istorije?

E tu sam čekao i nju i ostale goste koji su se u raspravi osećali kao ribe u vodi.

”Pa, ovaaaj, znate šta... Khm. Kad rekoste ’kraj istorije’, ja ću eto da udarim kontru i reći ću nešto opasno_ zbilja mislim da je stigao kraj istorije. I da je Fukujama rekao nešto pametno. Potežem sada čika Fukujamu i iz još jednog razloga, znate, preveo sam pogovor drugom izdanju Kraja istorije – izašlo je u Zlatnoj gredi još 2008. – a i čitao sam knjigu, mislim, za razliku od svih drugih koji se samo podsmehnu na pomen autorovog  imena i te sintagme. Nisam mu ja sobar, niti sam mu rodio decu, nisam mu ni advokat, ali rekoh, hajde da doprinesem ovoj plodnoj diskusiji tako što ću preneti šta je Fukujama zbilja napisao. On je suprotstavio Evropu i SAD u smislu čemu daju prioritet: slobodi ili jednakosti? Ja ne znam, ali sociolozi vele da su to dvoje malčice suprotstavljeni i da jedno prirodno teži da ide naušrtrb drugog. Amerika je onako više za slobodu, Evropa više za jednakost. Tako kolumnisti mogu kukati kako je Evropa preregulisana, sve je određeno strelicama i uputstvima, vode te za ručicu a porezi su previsoki, ali – to daje sigurnost, koju naročio obožavaju imigranti. ”Samo vi nama davajte socijalnu pomoć, pa nas otuđujtee koliko god hoćete!” Amerika, veli Fukujama, daje slobodu (da ostvariš san). Ako ga ne ostvariš, eno ti kontejner, pa vagabundiši. Osim toga Fukujama kaže da je pod krajem istorije mislio pre svega na ideal  jedinstvene Evrope (kako ga je Nemačka zamišljala /barem u početku/), a ne na nametanje američke vizije svima i svakome. Da li da mu verujemo? Očitovao se čiča Fukujama i o islamu, ali mislim da se tu malo uvlačio u dupe islamskim državama hvaleći neke neortodoksne ekonomske uspehe (koju su dosad već i propali) a da je islamski ekstremizam efektno ali neubedljivo uporedio s političkim ekstremizom u Evropi pre II svetskog rata. Kao, i islam se može reformisati kao hriščanstvo samo da ga prođe ludi ekstremizam. Ali, ko će to živ dočekati? Najviše mi se kod Fukujame dopala sintagma – glasanje tabanima, a to je danas još aktuelnije. Kao da svi žele samo jedno: da emigriraju u tu trulu liberalnu demokratiju, kojoj je tako lako naći manu. To glasanje tabanima poništava svaku raspravu o propasti kapitalizma, njegovoj obezdušenosti a našoj duhovnoj superiornosti. Nisam čuo našijence da se hvale u stilu ’moj Mićko eno goni bivole po Nigeriji’, ili ’Mirela mi radi na tezgi za priganice u toj i toj saveznoj indijskoj državi’, ili ’Mitke konobariše po Nepalu i Butanu’, već samo: ’eno ga na Prinston’ ’živi u Londonu’ ’imamo penziju iz Nemačke, Austrije, Švajcarske...’ I velike patriote sa estrade i iz džet-seta su se potrudile da im deca uče po koledžima u Švajcarskoj, Britaniji, SAD. Koliko se naših zvezda ponosno porodilo u SAD, jer tako deca imaju amerikansko državljanstvo (i dva imena). ’Moj mali fon Oskar i Arčibald Stefan šalju tople pozdrave iz San Antonija uz pesmu ”Sini munjo”’, čuje se u pozdravima i željama slušalaca. Kako reče jedan naš istoričar, ’i najveći rodoljubi žele da im deca uskoče u čiste gaće negde, bilo gde po zapadnoj Evropi’. Čak i kada kažu ’selimo se kod ćerke koja tamo neprijavljeno živi, ali nadamo se da ćemo da sredimo papire i mi i ona, pa da svi radimo u hamburgernici, ako nas pre toga na u’vate i deportuju’, i to se opet odnosi na taj truli Zapad, ni na Indiju ni na Kubu ni na Pakistan ni na Iran. I tu svi igraju u taktu Fukujame. Nemojte misliti da sam ja sada neki veliki zagovornik uboge liberalne demokratije, uostalom nisam ni imao prilike da je upoznam, Bog me je pogledao i srećom u tom otuđenju i sagrešenju nisam ni živeo, već sam se napajao našom solidarnošću, druželjubljem i duhovnim vrednostima Svetog Trojana i Svetog Save. I mene je 1999. čak malo ufatilo  to salonsko levičarenje mislim, u smislu šarmantnog melanholičnog vajkanja ’5% populacije ima 90% bogatstva’, to je valjda bila reakcija na bombardiranje nas i Čačka. Na jednom ispitu, tada u julu, čak sam izjavio – ne znam odakle mi to i kojim povodom – ’kao levičar, ja...’ a vazda sam u stvari bio apolitičan do granice greha ravnodušnosti. Ali, glasanje tabanima – kako me to podseća na scenu iz filma ‘Smaragdna šuma’ ili na to kako zamišljamo plemena iz džungle – to potire svaku salonsku žvaku o otuđenosti.”

To rekoh, kod poslednje rečenice već obliven znojem, ali zadovoljan: sad do kraja emisije mogu i da ćutim, čast sam odbranio, neka sam slepac i umetnik, ali ja rekoh svoje, nisam bio mutav kao fikus, ispadoh pametan na tuđ račun (kako se uzme, jelte, dabome, ali računao sam da je gledanost ravna nuli, pa će tetke, babe i na ćelavo sređeni nacoši tek iz druge ruke da saznaju za temu emisije i ”moje nezapaženo izlaganje na plenumu”.

Potrošio sam celo pakovanje palominih troslojnih maramica da pokupim znoj i masnoću sa lica i vrata. Palo mi je na pamet da je to usred jednog srpskog TV dnevnika radio Nikola Koljević, u vreme dok je mislio da je od svih prećutno priznat za novog šefa Republike Srpske. Pa mi pripalo muka. Zazujalo mi u ušima, uopšte nisam čuo ostale u studiju niti voditeljku, samo sam video da kolumnista briše suze (valjda od smeha) a da drugosrbijanski profesor koluta očima dok mu iskrivljene usnice valjda takođe pokazuju uzdržavanje od smeha. Poželeo sam da sam ipak sve vreme ćutao i tako bio fikus sa stavom. Posle bih mogao da tupim da sam ”unutar sistema (kao Nenad Čanak u nekom rijalitiju) konceptualno protestovao protiv panel diskussija kao takvih”. Ali kasno, brate, rekao si u emisiji koja se snima, pa neka se i uživo snima.

Povede se razgovor o smaku sveta i teroru straha, pa se došlo i do napada na strance u našoj Srbiji, do fenomena da se grebu automoobili sa stranim tablicama i uopšte da se strani jezik dočekuje s mržnjom usred kosmopolitskog Beograda. Odakle to beznađe i nasilje u isti mah, da nisu krivi crtani filmovi pre TV dnevnika s previše nasilja bez roditeljskog gajdansa, tolike muke koje su preživeli mačak Tom i patak Dača, to nije moglo proći nekažnjeno?! Pa onda građansko vaspitanje, pa... To sam sve čuo kada sam ”lažno uživo” gledao emisiju tri dana kasnije. Iz citata koji su išli na ekranima samo sam pretpostavio o čemu je reč i nadao sam se da više neću ni dobiti reč. Ipak je došlo dotle da su se ostala dvojica ućutala, a voditeljka me upitno pogledala. Znači, treba nešto izjaviti.  Na ekranu je bio zamrznut snimak kamere koja je uhvatila slučaj premlaćivanja onog Nemca od letos. Odakle ta mržnja prema strancima, ha?!

Iskapio sam čašu vode koju su za mene bili stavili na sto. Pogledom sam potražio još vode, ali nigde neke flašice. Rekoh:

”Sankcije su krive. I samoizolacija koaj je počela pre sankcija i nastavila se još koju godinu posle zvaničnog ukidanja istih. I prosvetari koji su štrajkovima sjebali i ono malo obrazovanja koje je trebalo da bude prozor u svet. Znate, kada živite u izolaciji, onda dolazite u opasnost da pogrešno naučite neke stvari. Dok je Čehoslovačka bilo pod sovjetskom čizmom, džez je bio proskribovan. Ljudi su mislili da je bluz nekakav plavi džez, pa su svirali crveni džez, izmišljajući legende o crnim Česima, dapače Moravcima, koji u Nju Orleansu sviraju crveni džez. I budući da su pogrešno razumeli istoriju pop kulture od Hjuza iz 1950. i neke, oni su bili uvereni da na džez sešnovima treba skakati uvis. I tako su i činili. Isto kao što su u SSSR-u mislili da se cigarete s filterom puše naopačke, to jest od filtera. Znate, profesor Gostuški je jednom, kada se razočarao posle Osme sednice, spomenuo genetsku degeneraciju koja se događa narodima u izolaciji: ruskom, albanskom, mongolskom kada je prešao na ćirilicu. On je rekao genetska, ali promena u ponašanja može da se dogodi u okviru samo jedne generacije – setite se kako su veliki delovi stanovništva posle Titove smrti relativno brzo zaboravili šta je prava čokolada, a od nestašice kafe su pravili cirkus? A nekadašnji novinar NIN-a, Stevan Nikšić, opisao je doživljaje iz Albanije kuda je putovao da proprati gostovanje Partizana kod Fljamurtarija. Izgubismo tada, i to je ušlo u pesmu... Ovaj, Nikšić je opisao kako su putovali kolima kroz Albaniju, a stare babe u crnim suknjetinama i u maramama su im gađale auto kamenjem, a i deca su isto činila. Mrzeli su sve što je strano. Nisu jeli meso već samo đuveč od povrća jer drugo nisu ni imali. A samo nekoliko godina kasnije Albanija se gušila u praznim kutijama od belog kenta sa filterom i limenkama koka-kole, ali to je bio raspad države i iz američke ambasade su pucali na ljude koji su očajnički tražili azil... Da se vratim na ovu teoriju o izolaciji – to je razlog za ovu mržnju naše divne omladine prema svemu što je strano. Dečica su postale babe. One iz Nikšićevog putopisa. A da navedem i jedan primer za našu varijantu crvenog džeza. Sećate se da je ’tata brada Vujović’ iz TV Palme odmah posle Osme sednice uveo porniće u 02.00 h tačno? Ni minut ranije ni minut kasnije. E, to je na neki način udarilo pravce razvoja srpskog seksualnog života u narednim decenijama. Ovo na prvi pogled nema veze s vašim pitanjem, ali samo da dokumentujem, ovaj, taj mehanizam uticanja na javno mnenje, mentalitet, navike jednog naroda. Dokaz da se kod nas nije znalo mnogo o seksu jeste naš pisac koji je video sveta – Svetozar Vlajković. On je uostalom glumio u našem prvom skandal seksi filmu posle rata. E, g-din Vlajkoviće je u jednoj knjizi napisao sledeće: lik, koji je godinama živeo u inostranstvu (na Zapadu, to se podrazumeva) pita našijenca koji je tek stigao na studijsko putovanje: ’Je l’ istina da je za vas tamo žensko dupe tajna?’ I tako, a vi povežite činjenice sami. Uglavnom, naši sredovečni muževi su u pola tri (dotle se već razvila radnja!) budili žene uz usklike’Hej, vidi šta rade!’, a deca, neumorena nepostojećom školskom nastavom zbog štrajkova trulih prosvetara, besane noći su prekraćivala, čime?;  – takođe tata bradinim TV kanalom. I tako su Srbi ’naučili’ da žena prilikom seksa mora da zavija ’aaaaaaa’, kao u pornićima. To je bilo pogrešno kao pušenje filter cigareta  naopačke, pripaljujući filter. To je samo upečatljiv primer, a rekao bih i dokaz, da se ovaj talas nasilja prema strancima može objasniti propagandom u izolaciji, zabludom koja se lako utuvi u glave neobaveštenih što  ne znaju za bolje.”

Tu sam napravio dramsku pauzu, jer su mi je neko u međuvremenu prineo flašicu vode. Hladne – flašica se orosila. Otvorio sam je rizikujući da se zatvarač pokaže prejak zalogaj za mene pa da se obrukam, ali išlo je bez problema. Iskapio sam pola litre vode. I onda sam se odjednom usrao. Šta ako me neko proglasi za Drugosrbijanca? Ionako već ličim na stranca. I učinilo mi se da me moje kolege u studiju malo čudno gledaju. I onda sam izvalio nešto što ni sam nisam znao da ću da izvalim, ali izraz na licima svih u studiju bio je neprocenjiv, brate:

”Ali, ako se setimo zločinačkog NATO bombardovanja 1999. mislim da ćete se i vi sa mnom složiti” – klimnuo sam u pravcu druga dva gosta  njihova lica su još bila nezabrinuta, ne sluteći pakleni salto – ”složiti da svako vajkanje nad par” (hej, rekao sam PAR) ”nad par malčice ispretucanih stranaca s time uopšte ne može da se poredi, te da je to normalan resantiman odbačene generacije mladih kojima je brutalno naneta kolektivna krivica a zatim im uskraćeno da uživaju u blagodetima roka i filma i moderne zabave kao njihovi bezbrižni vršnjaci na tom Zapadu... Oni, stranci, ginu od mača kojega su se sami latili...”

Voditeljka me je gledala s rukom preko usta, ali video sam da još nije skroz ukapirala. Kolege u studiju nisu znali da li se zezam. Bio sam gola voda.