Ode Đuza.
Sredinom i krajem 1970-ih bio je na vrhuncu, pa je imao i TV šou Čast mi je pozvati vas (to smo sve videli od Amerikanca, tada je Dik Kavet mogao da se oženi svakom snašom s Julinog Brda, Konjarnika pa čak i sa DorČola), koji šou je išao valjda uživo kada je drmnuo i onaj zemljotres u Bukureštu.
Otprilike u to vreme, u otmenim Vestima o poznatima (a bile su otmene u kulturne, jer su beležile, na primer, šta večiti uravnik Narodnog pozorišta Velimir Lukić ima da izjavi, gde je večerala Ruža Pospiš Baldani i kako se vole Živan Saramandić i Milka Stojanović i tako to, a ne kao danas), Đuza se požalio da su mu lekari našli visok pritisak. A onda je dodao:
Tada je prvi dobitnik Tenžerine nagrade (da, Bogdan Tirnanić) to sarkastično prokomentarisao, a u TV kritici imao je i primedbe na onaj šou. Ali, sve je to lepo bilo, bez zlobe. Đuza je bio good guy i Tirke je to znao. U narednoj epizodi Đuzinog šoua, scenaristički je trio - M.M. Lango, M.Marković /bez Lango/ i J. Šujica - ubacio sprdanje sa zemljotresom, što je uvredilo dežurne babuskere koje su digle dževu: "pa to nema smisla, zezati se s patnjom bratskog nam rumunskog naroda!" Tada je i strip u Politikinom zabavniku, ono s Dikanom i Kraljevićem Markom - zabranjen, jer se --- sprda sa našom slavnom istorijom. (Eto malo i duha vremena.)
Idemo dalje.
Početkom 1980-ih Đuza je bio stub i oslonac Beogradskog dramskog pozoripšta. Gledao sam ga po dvadesetak puta u Samoubici i u Sabirnom centru (a u tom Centru i nekoliko predstava još dok je igrao sa ženom Olgicom Stanisavljević, dok se nije razbolela) i 5-6 puta u Večeras improvizujemo. Prve dve je režirao reditelj koji me je škartirao kada sam ga ničim neizazvan pozvao telefonom da ga pitam nešto, a treću onaj erotoman Paolo Mađeli. Za ulogu u Večeras improvizujemo Đuza je dobio Oktobarsku nagradu a imao je i rašta - tu je umirao na sceni i to ne bilo kako, već posle smeha do suza. Čitava sala ćuti i pušta suzu na "mrtvog" Đuzu, a do maločas se smejala onom mufljuzu (igrao ga Laza Ristovski).
Čim je umro Radovan Treći, Đuza se preselio, promenio telefon i otišao u Atelje.
U Pozoprištu u kući bio je srpski Patak Dača.
Na Radio Beogradu je početkom 1980-ih vodio nedeljom emisiju Zabavnik. Radijsko nedeljno popodne - ali subotom. Dok fuzbaleri nisu otkrili Boga, pa je subota postala nogometni dan. Desilo se da sam slušao prvu emisiju - bilo je to reklamirano i najavljivano - i nastavio sam to da slušam, a krajem 1990-ih, kada je emisija skraćena i prebačena u nedelju, čak sam na kasetu snimio jubilarno izdanje koje je tada već godinama vodio Miroslav Pavićević.
U Zabavnik su prebacili Petu dimenziju s Mihailom Viktorovićem (nešto kao srpsku radijsku Zonu sumraka), uveli su mapetovsku emisiju U operskoj logi, sa Slavkom Simićem i Milutinom Butkovićem, a prvih nekoliko godina stalno se čuo i Zoran Radmilović. Ponekad se (iako je bila subota) u program nekim sportskim povodom uključivao komentator Miodrag Stojiljković, i dva prezimenjaka su se mrtvački ozbiljnim glasom oslovljavali "Dobar dan, druže Stojiljkoviću, kakav je sada rezultat...?!" "Dobar dan, druže Stojiljkoviću, u toku je četrdeset drugi minut, a rezultat je nepromenjen..."
Đuza je bio - likable guy. Da poželite da ga uzmete za maskotu. A imao je i distancu, kojom se branio da ljudi, navikli na familijarno balavljenje, tapšanje po ramenu i zagledanje u tuđe gaće - njegovo intuitivno dostojanstvo ne uzmu za zlo. Tako da je uspeo da odbrani privatnost.
U Ateljeu sam ga gledao tek poslednjih godina, u Svicima i Ocu..., a video sam ga i u Elijahovoj stolici u JDP-u. Nije mi se potrefilo da ga pogledam u Madlenijanumu, gde je igrao onog klovna.
Carski je živeo u opasnim godinama starosti, aktivno i otmeno kao Keri Grant. U Kamenoj sali Radio Beograda 2010. primio je nagradu za doprinos radiju onako ležerno, ne zbog lažne skromnosti, već zato što je znao da je prava privilegija bila to što je zdrav i prav dočekao 81-vu, a da nagrade vrede dok si mlad.
I onda klostridija. "Imao je klostridiju..." konstatuje se u "novinama", kao da je ona pala s Marsa.
Pa dobro, da li sam ja blesav, ili je stvarno debilno što se to tako uzima zdravo za gotovo?
"Dobija se na hirurgiji..."
Tamo
Sredinom i krajem 1970-ih bio je na vrhuncu, pa je imao i TV šou Čast mi je pozvati vas (to smo sve videli od Amerikanca, tada je Dik Kavet mogao da se oženi svakom snašom s Julinog Brda, Konjarnika pa čak i sa DorČola), koji šou je išao valjda uživo kada je drmnuo i onaj zemljotres u Bukureštu.
Otprilike u to vreme, u otmenim Vestima o poznatima (a bile su otmene u kulturne, jer su beležile, na primer, šta večiti uravnik Narodnog pozorišta Velimir Lukić ima da izjavi, gde je večerala Ruža Pospiš Baldani i kako se vole Živan Saramandić i Milka Stojanović i tako to, a ne kao danas), Đuza se požalio da su mu lekari našli visok pritisak. A onda je dodao:
"A još moram i da stavim naočare kada čitam - ne vidim sitna slova. E čovek kada pređe četrdesetu, nije više nizašta!"
Idemo dalje.
Početkom 1980-ih Đuza je bio stub i oslonac Beogradskog dramskog pozoripšta. Gledao sam ga po dvadesetak puta u Samoubici i u Sabirnom centru (a u tom Centru i nekoliko predstava još dok je igrao sa ženom Olgicom Stanisavljević, dok se nije razbolela) i 5-6 puta u Večeras improvizujemo. Prve dve je režirao reditelj koji me je škartirao kada sam ga ničim neizazvan pozvao telefonom da ga pitam nešto, a treću onaj erotoman Paolo Mađeli. Za ulogu u Večeras improvizujemo Đuza je dobio Oktobarsku nagradu a imao je i rašta - tu je umirao na sceni i to ne bilo kako, već posle smeha do suza. Čitava sala ćuti i pušta suzu na "mrtvog" Đuzu, a do maločas se smejala onom mufljuzu (igrao ga Laza Ristovski).
Čim je umro Radovan Treći, Đuza se preselio, promenio telefon i otišao u Atelje.
Na Radio Beogradu je početkom 1980-ih vodio nedeljom emisiju Zabavnik. Radijsko nedeljno popodne - ali subotom. Dok fuzbaleri nisu otkrili Boga, pa je subota postala nogometni dan. Desilo se da sam slušao prvu emisiju - bilo je to reklamirano i najavljivano - i nastavio sam to da slušam, a krajem 1990-ih, kada je emisija skraćena i prebačena u nedelju, čak sam na kasetu snimio jubilarno izdanje koje je tada već godinama vodio Miroslav Pavićević.
U Zabavnik su prebacili Petu dimenziju s Mihailom Viktorovićem (nešto kao srpsku radijsku Zonu sumraka), uveli su mapetovsku emisiju U operskoj logi, sa Slavkom Simićem i Milutinom Butkovićem, a prvih nekoliko godina stalno se čuo i Zoran Radmilović. Ponekad se (iako je bila subota) u program nekim sportskim povodom uključivao komentator Miodrag Stojiljković, i dva prezimenjaka su se mrtvački ozbiljnim glasom oslovljavali "Dobar dan, druže Stojiljkoviću, kakav je sada rezultat...?!" "Dobar dan, druže Stojiljkoviću, u toku je četrdeset drugi minut, a rezultat je nepromenjen..."
Đuza je bio - likable guy. Da poželite da ga uzmete za maskotu. A imao je i distancu, kojom se branio da ljudi, navikli na familijarno balavljenje, tapšanje po ramenu i zagledanje u tuđe gaće - njegovo intuitivno dostojanstvo ne uzmu za zlo. Tako da je uspeo da odbrani privatnost.
U Ateljeu sam ga gledao tek poslednjih godina, u Svicima i Ocu..., a video sam ga i u Elijahovoj stolici u JDP-u. Nije mi se potrefilo da ga pogledam u Madlenijanumu, gde je igrao onog klovna.
Carski je živeo u opasnim godinama starosti, aktivno i otmeno kao Keri Grant. U Kamenoj sali Radio Beograda 2010. primio je nagradu za doprinos radiju onako ležerno, ne zbog lažne skromnosti, već zato što je znao da je prava privilegija bila to što je zdrav i prav dočekao 81-vu, a da nagrade vrede dok si mlad.
I onda klostridija. "Imao je klostridiju..." konstatuje se u "novinama", kao da je ona pala s Marsa.
Pa dobro, da li sam ja blesav, ili je stvarno debilno što se to tako uzima zdravo za gotovo?
"Dobija se na hirurgiji..."
Tamo
No comments:
Post a Comment