Den Haag 2015

Pre malteškog rejting turnira, otišao sam u Hag, avionom preko Ženeve i Amsterdama, a zatim vozom. Vetrovka, koja mi je dobro služila tokom četiri jesenja haška dana, odmarala se u ormanu malteškog hotela, poput zadocnelog vampira. Šta ću u Hagu? Jesam li dolijao zbog govora mržnje na e-novinama? Ne, imam tamo tetku. Ali, pre nego što sam ušao u ovaj bus koji nas je odpeljao do aviončića za Amsterdam - gurmanska okrepa u Montreux Jazz Caféu na ženesvkom ajruportu: fensi i tipskom mestu, jeste da, ali testenine i vino su bili odlični.

 Kako odoleti, a ne kupiti slatkiše za usput?

 U Amsterdamu odmah na voz i slanje sms-a nećaku - sinu moga brata od tetke - koji treba da me dočeka na haškoj glavnoj železničkoj stanici i odvede do kuće koja se renovira, ali je prazna. Ili obratno, prazna je ali se renovira.

 Den Haag.

Nećak Jako.

Moj nećak me vodi pravo u - svoju teretanu. Tamo je trenirao sve do mog sms-a. On je - kao što se vidi - bodibilder, vodi firmu za obezbeđivanje disko klubova i privatnih partija kao i za privatnu telohraniteljsku zaštitu. Iza ćoška je i prazna kuća njegovog oca, mog brata od tetke. U teretani u taj kasni sat bila je amo njegova supruga, koja je trenirala za Miss bikini u junu. Pre nego što me je odveo u kuću mog brata, otišli smo kod Jaka na brzu klopu. "I am so hungry"; rekao je on, "I am always hungry after trainign, I culd eat a horse!" I odmah je počeo da vadi hranu iz frižidera. NA ekranu televizora išla je serija "Spartak". "There is plenty of food here, you can join me"; rekao je Jako i ja šta ću, one testenine iz Ženeve su već zaboravljene. Jako je gledao usvoj tanjir: teleći file i gomila pirinča. Onda je rekao "it's not enough for me", pa je uzeo tanjir sa ženinom večerom ("she'll find something else!", rekao je), na kojem (tanjiru) je bila pečena piletina sa prokeljom i to je izručio preko svog tanjira, preko onog filea. "What would you like, just say, there is plenty of food here!", rekao je ponovo i ja sam zaiskao kotlet sa pečenim krompirima, a kada sam video i rozbratnu sa krompir pireom (trebalo je samo nabrzo podgrejati), uzeo sam i to, duplo kao i on, iako sam ja samo debeljuškasti šahista u fazi ubrzanog starenja. Bacili smo se na klopu. Na televizoru je bila neka scena seksa, vrlo "eksplicitna", takve su kablovske serije, zato su i isplative, ali nama dvojici je erotika bila u tanjirima. Mljackanje u trpezariji, stenjanje na televizoru. Pojeli smo, ali malo nam je. Šta ima slatko? Uzeli smo po dva parčeta čokoladne torte, a Jako je obojici to ukrasio šlagom iz sprej boce. Ode boca očas posla. Kafa? Može. Ali, nije nam bilo dosta. Šta li ima još u frižideru?! Aha, maline, porodično pakovanje sladoleda od vanile, čokoladni keks, maltesersi. Uzeli smo po 300 grama malina i posuli ih smeđim šećerom, zalili sa po sokom od jedne limete, nabrzo izgnječili viljuškom, preko toga istresli po pola kile sladoleda od vanile s kandiranim voćem, i onda namrvili po rolnu čokoladnog keksa i po kesicu maltesersa. I skuvali još po jednu kafu. I krenuli da jedemo. Epizoda "Spartaka" se u međuvrmenu završila, a stigla je i Jakova žena. "Sve ste mi pojeli!", rekla je ali bez ljutnje jer je u kući stvarno bilo klope za nuklearni rat.

I takav, u fazi renoviranja, stan u vidu trospratne kuće ima dovoljan komfor. "Stanovi" u Hagu su u stvari kućice: prizemlje - stepenište i ostava,  I sprat - kuhinja, dnevna, radna i gostinska soba, II sprat - spavaće sobe, treći sprat - tavan sa duhovima.

Sutradan nacrtam mapu po Googlu i krenem u šetnju do tetke, hoteći da je iznenadim. Hodam a kao da letim.

Kišica.

I pozvonim na interfon. Bilo je nečeg gotski bajkovitog u šetnji po kišici u Hagu do tetke koja ima 87 godina, nečeg suprotnog od horror obrta u predstavi "Skakavci". Kada sam čuo njen glas, kažem "Ovde poštar iz Beograda...", ali ona je već mogla da me vidi na malom ekranu pored slušalice.

"Jao, nemoj da me slikaš!" - rekla je, "ni na šta ne ličim." A onda je uzela tablet,

pa otišla da skuva kafu.

Svašta se ispodogađalo od poslednjeg viđenja, i jedan lažni srčani udar između ostalog.

Te kućice, ti prozori, te porodićne slike i ljubimci... Haške kuće su pune obećanja o srećnom porodičnom životu

Moorbrook? Nisam siguran da se ovako piše. Tipičan holandski kolač.

 Brat Džeki-Fleki i njegova brazilska supruga,

Sutradan smo se okupili sve troje: sestra od tetke, Jelka i ja - da se prošetamo ružinim vrtom.

U holandskom društvu blagostanja - oni ipak pronalaze razloga za napetost: tetka je poslušala komškin savet da je maslinovo ulje odlično namazati na lice pre sunčanja, što nije ispalo dobro. Moja sestra se ljuti. Uskoro će oboje da krenu u Španiju na letovanje, da se izbave od holandskog vremena, ali Jelku brine ptica koja je sletela na prozor: da to nije nekakav loš znak? A ja se mislim: blago vama; da meni zatreba bajpas ili nešto drugo, jedino bih mogao da umrem, a komšije bi nanjušile nešto posle nedelju-dve.

Tetka mi pokazuje porodično stablo Crnkovića. Sećam se kako mi je ćale pričao da su Crnkovići sa uskocima duž jadranske obale stigli sve do Slovenije. Miroslav Damjanović iz izdavalke kuće NNK Internacional mi još duguje 10.000 dkk koj je dobio za roman "Nani" Jensa-Martina Eriksena. Koji prevarant. Damjanović, ne Eriksen.Odosmo u baštu ruža.

 Sestra Žaklina.

 Jelka.

Jelka kao Tito.

Pitam Jelku kako to da patke ne papaju ruže? "Strogo su im zabranili!", rekla je ona, "naredili su im: 'cveće ne smete nikako da jedete!'" Kažem joj da sa svojim štapom podseća na Tita iz 1979.godine.

A Jelka počne da peva: "Druže Tito, ljubičice bela!...Sad sam setila da smo to nekad pevali!" I onda. "Bio je on nama dobar..."

Već sutradan kupao sam se na Malti kao Tile na Brionima.

Ja na Malti.

Tile na Brionima.

(Imamo isti stomak.)

Jedan izdavač mi kaže: "Mnogo ti to putuješ. Odakle ti pare? Šta će ti onda honorar?"! 

Neki, kojima sam slao razglednices puita, rekli su mi: "Mi mislili da si se iselio!?!" Seljaci.  

Holandska palačinka na Schipholu pred put na Maltu.

Dok palme njišu grane...

U taksiju na aerodromu Luqa.

I odem ja na Maltu da se brčkam i igram šah i obilazim omiljeni restoran Peperonćino. Idući tako u sumrak uskim ulicama San Điljana, vidim neku žensku priliku kako mi prilazi u susret. (Krče mi creva, žurim u Peperonćino, rezervisao sam...) Kada mi se pojava približi, ja siđem na kolovoz da napravim mesta na uskom trotoaru, jer ssm negde pročitao da su Malti muškarci džentlmenu makar i koze čuvali. Nisam kozji čoban, ali mislim da uvek treba slediti lokalne kujtume. Kada je žena bila tik do mene, obratila mi se:

- Good evening, Sir, can I ask you a question?

Na trenutak sam bio u iskušenju da joj kažem "Yes!", ali, onda primetim da žena ima crne velike oči, kao zenice same, kao u japanskim filmovima strave i užasa, da u stvari ne hoda već leti kao suđaja, te da pod miškom drži nekakvu drvenu škrinju. Prođe mi kroz glavu da verovatno hoće neki dobrovoljni prilog, a moram da čuvam siću za bakšiš. I odgovorim joj:

- No, sorry, thanks! - i dignem ruke kao da se predajem i pohitam svojim putem.

Njeno se lice odmah sledi, pogled joj se msrkne, kao da je prebledela i ljutito stisla onu drvenu škrinju. U koju je valjda htela da metne moju dušu nakon što bi me začarala i zaludela, kao u zapadnjačkoj teozofiji poznog Srednjeg veka. Ili je bila izaslanica Boga kao poslednja prilika da odem u raj? Ili lovkinja na duše? Ili ipak skupljačica priloga za ko zna šta? Šta god da je bilo, prilika se ponovo pružiti neće.

Tri sata kasnije, kada sam se pretovarenog stomaka i nacrvcan cik-cak vraćao u hotel, otprilike na istom mestu, opet sretnem tu ženu-đevojku, ovog puta drugačije odevenu (neke crne pantalone i rolka), nije me ni pogledala već je samo frknula i proletela pored mene.

Evrosong se održavao dok sam bio na Malti. I oni su ušli u finale. Te subote svi su pratili prenos. Prozori malteških kuća plavičasto su sijali: svi su kao cinično komentarisali izgled i odeću učesnika, ali svi su ipak gledali. Na tom kičastom "takmičenju" jedino što vredi je glasanje - to je kao da čekaš sa tiketom lotoa ili bingoa, ili kao kada student posle sedam dana bubanja izađe na ispit pa se nada da će dobiti baš ta a ne neka druga pitanja. Opet sam se bio prejeo u Peperonćinu. Odgegao sam se do svoje sobe, uključio prenos festivala i legao. Podrigivao sam pospano, vario svoj časni obrok i gledao taj kič kao 75 postotaka življa na Zemlji, osim beduina, gladnih i onih koji vode sveti rat. Nisam doneo sreću kao u polufinalu.