Umesto da - kao svi kojima izađe knjiga, pisci, prevodioci... - s veseljem omirišem miris sveže izašle knjige, da je nestrpljivo prelistam i uživam u slovima, u dizajnu, u jednom, bre, kulturnom poduhvatu, ja strepim, imam noćne more, ne znam šta me čeka, šta će bez mog znanja biti izmenjeno, koliko će tipfelera ostati, šta će se lektorki učiniti neprikladno... Pa još, šta će da lupe na zadnjim koricama, i koliko će tu svojih tipfelera dodati, a i dizajn korica je sada postao lutrija.
Više nemam želju ni da pogledam ni da pipnem neku novu knjigu svojih prevoda.
Evo, na poslednjoj knjizi, romanu ARTIČOKINO SRCE, dva sranja na prednjim koricama (a sledstveno tome i u katalogizaciji NBS i dalje kroz istoriju književnosti, dok se ne objavi nova knjiga iste autorke), a jedno sranje na zadnjim koricama.
Ima li kraja zajebavanju i ošljarivanju iz Albatros Plusa?! Evo, napokon i konačno, izašla je i poslednja danska knjiga za ovu godinu.
Ilustracija na koricama - kao da nečiji isprdak "koji voli da crta" zamišlja reklamu za seriju "Poaro": muštikla, lupa, čaša šampanjca i pištoljče. To bi možda za neki krimić u stilu ludih dvadesetih i mračnih tridesetih mogla da bude prednja korica.
Taj imbecil koji je to smislio knjigu nije čitao.
Drugo "napredno" sranje (na prednjim koricama, to jest) jeste ime autorke:
Line Marija Long. Žena se, naime, zove Line-Marija, sa crticom.
Ovo ukidanje crtice u imenu je verovatno osveta na moje opetovane proteste lektorki Ljiljani Čolović što je protivno pravopisu umetala crtice u nekim sintagmam tipa "video spot" "radio drama" i slično.
Treće sranje, a koje se nalazi na zadnjim koricama, jeste dopisana rečenica u tekstu koji treba da prikaže knjigu, pazite ovo.
"Njena sentimentalna i putena veza s pohotnim i ozloglašenim starijim muzičkim kritičarem otkriva svu neurotičnost, ispraznost, klaustrofobičnost i otuđenost velegrada."
?!?!?
Hajde da zanemarino čudnu mešavinu ošišane latinice i normalne latinice u tekstu koji stoji na sajtu knjižare Delfi i sajtu izdavača, ali tu rečenicu ja nisam poslao izdavaču. To je umotvorina nekoga iz izdavačke kuće.
"Urednice " Ivane Hadži-Popović (zašto sebi ne ukine crticu?!; ili, kako lektorka Čolovićka njoj ostavlja crticu?!), možda?
Ono, mislim, da li je to stari romantičarski pogled na svet, ono, dualizam selo kontra grad, selo zdravo i autentično, a grad boles'an i leglo poroka?! Mislim, stvarno, koji im je kurac?
Dela troje Danaca koji dolaze na Sajam u oktobru završila su u ediciji TALAS, na panju i vešalima urednice I. Hadži-Popović. Valjda da zasluži uredničku platu, morala je da čačka sva moja tri poslednja prevoda u ediciji.
(Ili je to pak smislio diša Jagoš Đuretić?)
I šta je ona to uredila, kurac je ona urednica, jer ja sam predložio te knjige, šta ona urednica?
I prošla knjiga u istoj ediciji - dakle kod "urednice" Ivane Hadži-Popović - zbirka priča "Poslednja nedelja u oktobru" Jana Sonergora, imala je problema: nekome su smetale psovke u knjizi pa je predložio (predložila?) da "kurac", "muda" i "pička" i "sranje" idu s tačkama.
Onda je nekome (kome?; "urednici" koja kao besposlena krsti jariće ili diši Jagošu, niko neće da mi kaže), dakle onda je nekome zasmetao naslov "Poslednja nedelja u oktobru" i hteo je (htela?) je da bude "Poslednja nedelja oktobra", i u razgovoru gulvim telefonima, na relaciji
diša Jagoš - ja - urednica - korektorka - prelamač,
ispalo je da knjiga ima 3 (tri) naslova, jedan na koricama, drugi na unutrašnjoj strani a treći u katalogizaciji narodne biblioteke.
A obaška što su tri ili četiri pripovetke počele na parnoj stranici, plus što su dva naslova pripovedaka nekurzivirana.
"Kriva je Rada", rekao je samo diša kada sam mu na to skrenuo pažnju, a Rada je tada pred porodiljsko bolovanje radila korekturu i lekturu. "A možda i Časlav, u elektronskom izdavaštvu nešto se samo klikne i tako..."
Časlav? Ko je to? Pa, to je g-din Bjelica, kršten Časlav, prelamač. Dželat, drug, Beograđanin (kaže diša), pametan čovek (kaže diša), bravar, prelamač, majstor svog zanata. Patriota.
"Otuđenost velegrada?!" Pa ja to nikada ne bih napisao. Ja volim velegrad.
I tačno osećam da ima jedna greška u fusnoti u ARTIČOKINOM SRCU: odneo sam im print preloma sa ispravkama i napisao da "Trehandlen" treba ispraviti u "Trekantshandel", to sam ostavio sekretarici tajnici i rekao da ide kod Časlava prelamača Crnogorca Hercegovca i najvećeg Srbina među prelamačima u povijesti Srbalja, i da odmah odnese Jagošu.
Po rečima gosin Jagoša, u kasnijem telefonskom razgovoru, to je uzela Ljiljana, a šta je bilo s tim ne znam. Ako to nisu ispravili, crkli dabogda.
Hajde da zanemarino čudnu mešavinu ošišane latinice i normalne latinice u tekstu koji stoji na sajtu knjižare Delfi i sajtu izdavača, ali tu rečenicu ja nisam poslao izdavaču. To je umotvorina nekoga iz izdavačke kuće.
"Urednice " Ivane Hadži-Popović (zašto sebi ne ukine crticu?!; ili, kako lektorka Čolovićka njoj ostavlja crticu?!), možda?
Ono, mislim, da li je to stari romantičarski pogled na svet, ono, dualizam selo kontra grad, selo zdravo i autentično, a grad boles'an i leglo poroka?! Mislim, stvarno, koji im je kurac?
Dela troje Danaca koji dolaze na Sajam u oktobru završila su u ediciji TALAS, na panju i vešalima urednice I. Hadži-Popović. Valjda da zasluži uredničku platu, morala je da čačka sva moja tri poslednja prevoda u ediciji.
(Ili je to pak smislio diša Jagoš Đuretić?)
I šta je ona to uredila, kurac je ona urednica, jer ja sam predložio te knjige, šta ona urednica?
I prošla knjiga u istoj ediciji - dakle kod "urednice" Ivane Hadži-Popović - zbirka priča "Poslednja nedelja u oktobru" Jana Sonergora, imala je problema: nekome su smetale psovke u knjizi pa je predložio (predložila?) da "kurac", "muda" i "pička" i "sranje" idu s tačkama.
Onda je nekome (kome?; "urednici" koja kao besposlena krsti jariće ili diši Jagošu, niko neće da mi kaže), dakle onda je nekome zasmetao naslov "Poslednja nedelja u oktobru" i hteo je (htela?) je da bude "Poslednja nedelja oktobra", i u razgovoru gulvim telefonima, na relaciji
diša Jagoš - ja - urednica - korektorka - prelamač,
ispalo je da knjiga ima 3 (tri) naslova, jedan na koricama, drugi na unutrašnjoj strani a treći u katalogizaciji narodne biblioteke.
A obaška što su tri ili četiri pripovetke počele na parnoj stranici, plus što su dva naslova pripovedaka nekurzivirana.
"Kriva je Rada", rekao je samo diša kada sam mu na to skrenuo pažnju, a Rada je tada pred porodiljsko bolovanje radila korekturu i lekturu. "A možda i Časlav, u elektronskom izdavaštvu nešto se samo klikne i tako..."
Časlav? Ko je to? Pa, to je g-din Bjelica, kršten Časlav, prelamač. Dželat, drug, Beograđanin (kaže diša), pametan čovek (kaže diša), bravar, prelamač, majstor svog zanata. Patriota.
"Otuđenost velegrada?!" Pa ja to nikada ne bih napisao. Ja volim velegrad.
I tačno osećam da ima jedna greška u fusnoti u ARTIČOKINOM SRCU: odneo sam im print preloma sa ispravkama i napisao da "Trehandlen" treba ispraviti u "Trekantshandel", to sam ostavio sekretarici tajnici i rekao da ide kod Časlava prelamača Crnogorca Hercegovca i najvećeg Srbina među prelamačima u povijesti Srbalja, i da odmah odnese Jagošu.
Po rečima gosin Jagoša, u kasnijem telefonskom razgovoru, to je uzela Ljiljana, a šta je bilo s tim ne znam. Ako to nisu ispravili, crkli dabogda.
1 comment:
Jagoš Đuretić me je slagao da se lektorske izmene neće unositi bez moje saglasnosti.
A ipak je ovlastio lektorku Ljiljanu Čolović da to radi.
Sada se diša pravi nevešt i sve to oko knjiga liči na igru zuce - svi kažu onaj drugi je kriv.
I koliko sam naivan, to je neopisivio, evo saa sam se setio:
Knjiga "Predstava o jednostavnom životu s muškarcem" autorke Hele Hele, povučena je iz knjižara zbog - tako glasi objašnjenje diše Jagoša - zbog mnogo tipfelera.
I jeste, ima ih.
(I korice su neuspele, fotografija na njima je toliko tamna i osenčena da čoveku tebaju infracrvene naočare američkih marinaca, ono za borbu u mraku.
Tražili su da platim polovinu trokova povučenog tiraža u iznosu od 51.000 dinara podeljeno sa dva. Rekli su mi da u to nije uračunata štampa korica.)
Rekli su da je krivica moja jer sam insistirao da lektorka koja je ovlašćena da bude i korektorka (pogledati ranije postove na ovom blogu), a upravo zvog pomenute rakse da ona menja stvari u tekstu a da me ne pita a obaška ubacuje pravopisne greške jer NEMA NAJNOVIJI PRIMERAK PRAVOPISA.
Ali, kao što rekoh, ovoga sam se setio:
Ja sam inistirao da vidim prelom pre nego što knjiga ode u štampu!
A oni mi nisu dali da vidim prelom, već su knjigu odštampali bez mene!
Da sam video prelom, uočio bih i j te tipfelere, pa bi se to ispravilo!
Koja sam ja budaletina.
A pristao sam da platim pola od 51.000 dinara, ja slobodni umetnik, a imao sam sve razloge na ovom svetu da to ne prihvatim.
Eto, kako sporo kapiram.
A u pizdu materinu!
Post a Comment