Prevođenje i Kunta Kinte

Svaki tipfeler u knjizi prevodilac oseća kao ubod noža u srce - glasi replika iz jednog savremenog evropksog komada, koji nudi kardinalno rešenje, ili, ako ne rešenje, onda kardinalnu satisfakciju uvređenom prevodiocu: sekao je prelamača, urednika i lektora mesec dana zarđalim bonzekom, dok je mesni šerif bezuspešno pokušavao da pronađe nestale osobe. Kao Mizeri, ali bolje, višeslojnije, jer osim petparačkog zapleta dostojnog novinske priče nudi pregled istorije umetnosti od Antike do naših dana plus umberto- ekovsku enciklopediju istorije pojma ferpekcija.

Radim na jednom prevodu do 04.00 h, i - kao Filip Rot (Philip Roth) - rešim zdrav umor da osveštam - lahkim čitanjem, pa rekoh, hajde da prelistam frišak primerak knjige Zagrobni darovi koja je u prevodu s norvežanskog upravo izašla. Teška knjiga, slatke muke, ja ponosan, težak je lebac rudarski, ali sladak, ne može to prevesti svak', već samo div junak.

Jes' kurac.

Na prvoj stranici teksta - str. 7 u buki - u poslednjem redu, ubode me pravo u oko, srce, solarni pleksus i gde sve ne - tipfelerčina u lukavoj reči podrvgnutoj - koja ne beše podvrgnuta lektorskom oku kako trebalo je - već ostade grbava.

E sad, lektorka me je tokom konsultacija ubeđivala da se ne piše video rikorder i radio program i TV program, već da tu ide crtiica između. Moj mi je zdrav mozak govorio da ne ide, ali ona reče: "Pravopis tako veli" i ja se povinovah autoritetu.

Posle mi žena javi, kroz smeh: "Nema veze, ne treba crtica, pogledala ja...i kod Klajna!"

Naivno sam se nadao da je vratila to u pređašnje strane, to bi trebalo da se podrazumeva, ali jok: posle onog udarnog tipfelera na prvoj stranici, evo ga u daljem tekstu nepismeno radio-program.

Ode moje opuštanje posle napornog rada u tri pičke majčine.

Prelistavam i dalje, gledam na sat - 4 sata i 15 minuta, da nije to nedoba, pozvao bih urednika odmah na zemaljski i satelistki telefon.

I evo ga, ide i teća katastrofa - piše Nagotovs.
Spojeno!

Od muke odem do kompjutera i uključim ga, da pronađem datoteku koju sam poslao, da vidim jesam li blesav.

Ne, nijesam blesav, samo sam izjeban u glavu: kod mene lepo i ljudski stoji Na gotovs.

Ona pogledam i fusnote da ne kažem podnožne napomene, kako bi kenjale kolmovane babuskere i tetke sa hladnim trajnama, i eto belaja: nekoj nacionalno svesnoj ali besposlenoj duši što jariće uči ćirilici i čistoti jezika, zasmetalo "opaska prevodioca "(op. prev.), kanda zato što je "opaska" stara ustaška reč (izmislio ju je Prohaska), pa prepravio/la to u - Prim. Prev.

Baš tako, bez zagrada, bez kurziva, s grdim velikim P u Prev., sa crticom, a u poslednjoj, jubilarnoj petnaestoj fusnoti, dokoni je čistunac dodao i tipfeler u vidu debilnog upitnika: - Prim. Prev.?

Pa da mu jebem kevu kevinu i oca očina!

Urednici edicije smeta jedan naslov, hoće drugi, pa u tom prijeporu knjiga završi s jednim naslovom u CIP-u, drugim na unutrašnjim stranama a trećim na koricama.

Prelamač nema sve fontove i kao da nema osećaj za prostor i raspored slova na papiru. Nova poglavlja mu počinju od vrha strane! Hej!

Druga lektorka ostavlja poglavlja da počnu na parnim stranama i dva naslova u zbirci priča ostaju neboldovana.

Ime pisca na hrbatu jedne knjige - pogrešno.

Glavni urednik pokušava da me uteši anegdotama iz njegove bogate prakse. "Nema knjige bez tipfelera..."

Ali to mene ne teši.

Objavljivati takve knjige, unakažene i grde, to je kao zdravo dete osakatiti i napraviti od njega Kunta Kintea i poslati ga tako monstruoznog u svet? Pa ko će bre da ga voli? Ko će da čita takve knjige?

Šta s piscem i tekstom? Šta s prevodiocem?

Evo, danas je jedan dnevni list - reče mi glavni urednik - obajvio čitavo jedno poglavlje danskog prevoda koji je pre nekoliko dana izašao iz štampe. Potražim ja to na internetu i, gle: objavili, zbilja objavili.

Samo, nigde ne piše ime pevodioca. Doduše, ne piše ni ime izdavača.
Bar su ime danskog autora napisali.

A ja u tom tekstu vidim - bode oči - radio-program. Sa crticom!!! Što nije bilo u datoteci koju sam poslao.
Ukaljan tako ne svojom nepismenošću čitam i dalje, pa uočim i jednu enklitiku koja stoji na prilično sumnjivom rastojanju, posle tri umetnute reči.

Na kraju mi dođe drago što mog imena kao prevodioca nema.

Ne mogu sada da se setim da li je to ista ona lektorka ili - verovatnije - druga. Znam da sam imao posla sa dve tokom rada na tri-četiri knjige od početka godine..

Lektori su nekada bili uteha i spas, bili su kao učitelj Princa Valijanta bre, a danas ostavljaju felere u tekstu a još dodaju svoje mudrolije i najčešće ih bune kroatizmi, germanizmi i tako to.

Ne znam.

U knjizi "Iz laži u laž" sam insistirao da se ama baš ništa ne menja i sada kada pogledam sve prevode u poslednje tri godine, ta knjiga je još najbolje ispala. Tipfelera ima, ali moji su, pa ih zibam i zovem ih Đorđe.
Ali ostao je moj duh prevoda, neki obsolentni i/ili "moji" izrazi, koji treba da prenesu i duh teksta.

Sutra šaljem prevod romana Hele Hele (Helle Helle)  Predstava o jednostavnom životu s muškarcem.

Postupiću isto kao s romanom Iz laži u laž.

Nikakvih izmena i da vidim prelom lično.