Pesma

Peder ti tata,

ustaša ti keva,

pizdo ravnogorska

i bolji Srbine iz Bosne.

U nedostatku Hrvata

i globalista s leva -

dovoljno je moje prezime

da vas kosne.

Popodne u banci i druge propasti (a od danas nema ni e-novina?!)

Još se nadam da se Luković zeza.

Zbogom Komercijalna banko AD, zbogom posle 26 godina.
Kada sam danas došao u "moju" ekspozituru, nisam još do kraja bio odlučio da likvidiram račun, vć da prvo postavim 3-4 pitanja:
- zašto se prilivi bez mog pitanja konvertuju u drugu valutu
- zašto je vraćena poslednja doznaka
- da li je možda nešto uplaćeno u julu i ako jeste da li je vraćeno a ako jeste, zašto?

Nisam stigao do četvrtog.

Likvidacija.

Odem u Intesu, Kliknem na "otvaranje računa", uzmem papirić s brojem i dam se u čekanje, 25 minuta.
Jedan od dva separenceta prestao da broji one papiriće s brojevima. Baš u taj separe uđe žena koja je stigla posle mene, Ona ima broj, ali nijedan broj nije na displeju pokazan.
Kada sam došao na red u drigi separe, pitam službenicu čemu papirići s brojevima kada se ulazi preko reda, ona mi "objasni" da je "verovatno reč o zakazanom sastanku".

Ja kažem:
"Imate pred sobom nezadovoljnog klijenta, pokažite se, upravo sam likvidirao račun u Komercijalnoj banci", ona se kiselo nasmeje i vidi se da sam joj dosadan.
Krenem ja da se raspitujem o tekuće mračunu i debitnim karticama, koliko brzo mogu da ih dobijem, ona mi reč "tekući račun se otvara na stajaćim šalterima, ali kad ste već ovde...", vidim da ena ima preča posla, i gle, zazovni joj mobilni telefon.
Pričala je 5 minuta, možda 6 možda 7. Doduše s klijentom, koji je takav na telefonu bio važniji dod mene teleportovanog a smotanog.
Već dok je trajao razgovor odlučio sam da neću u INtesi nikada otvoriti račun.
Onda se ispostavilo da ne mogu dobiti debitne kartice kako sam zamislio. I proces dobijanja istih traje i do 10 dana, reče mi žena, kojoj sam očigledno sve vreme bio teret i dosadan.

"Razmisliću ja još", kažem i uzmem ličnu kartu i odem preko putau Raiffeissen.

I, ćao Raiffeissen.
Dočeka me Kolja, koji mi uvali patku u vidu račun-paketa čije se održavanje plaća 600 dinara mesečno. 72000 godišnje, iliti 60 evrića.

Ja samo želim da što pre dobijem račun na koji mogu da dobijem doznaku i ništa više.

Ni ovde nam debitnih kartica kako bih ja hteo - da se odvoji iznos samo za troškarenje i da se on veže za karticu - već je celokupan iznos na milost i nemilost prepušten imaocu kartice.
"Ne stavljaj sva jaja u istu korpu", poslovica je koja u ovoj banci nije omiljena.

Ništa, da preguram ovu doznaku, ako je dočekam živ - funkcionišem na hladan pogon, sve hladniji, to je pogon iz ledenog doba - a onda da vidimo kakva je AIK banka. Pa ako i ona kalira, zariba i izneveri, možda postoje opcije i bez kartica.

Kao kada se klošari tuširaju u stanovima svojih prijatelja, možda se i novac može primati preko računa prijatelja? Možda se može iznajmiti nečija mastercard ili American Express kartica?
Mora da postoji neki izlaz.

A možda dotle to više neće biti ni važno.

e-novine.com

link::::::::kolumna iz e-novina.com---------------------

Sajt koji mi je objavio sve što sam poslao, sve putopise.
Mislio sam da se zezaju. Ne što se tiče tužbi, već da se zezaju da će da stanu.
I još mislim da se zezaju.

*
Da bi čovek bio nezavisan i kritički mislilac, da bi se slikao iz svog potkrovlja, na pozadini polica prepunih knjiga (a vidi se tu i mekintoš laptpop plus skandinavskidizajnirana lampa), da bi se slikao bosonog i prugastim mačkom u krilu, čovek mora da se snađe. Dok se ne snađe, sve što se smisli, "nezavisno i kritički", može se kod kuće. A onda k tetki na ručak

A ako se pročuje šta se misli kod kuće, dobićeš goste. I muškatla na terasi će da propeva.
*
Ni meni nije dobro, propadanje je u modi.

Banka (3)

Ono što čoveka drži kod iste banke i istog provajdera (mobilnog, kablovskog, kog bilo) jeste - inercija.
I neposlovnost konkurenata - onda kada dođete i kažete "imate tuđeg nezadovoljnog korisnika, potrudite se!", a i oni kilavi , ne umju da vam odgovore na najobičnija pitanja, već se mršte, vrdaju, prave se se da ne čuju...

E, sad, rekoh banka.

Telefonom neće da mi kažu, vele "morate lično": To mi kažu u "mojoj" filijali.

U drugoj filijali (onoj najbližoj meni) mi ispričaju jednu verziju zašto nema love. "Falilo nešto u podacima. Tražili smo pojašnjenje a oni vratili!"
I oni su morali da telefoniraju "mojoj" filijali, i onda mi kao prepričaju. (Obaška što samovoljno konvertuju valutu a da me ne pitaju.)

Sutradan odem ipak u "moju" filijalu, šipčim po najvećoj vrućini.

Dopadnem jednoj sedovečnoj ženi koja se - takav mi je utisak - ne snalazi (kao sredovečne apotekarke, koje pojma nemaju o vitaminima, to sam ukapirao na farmaciji se to ne uči), sitni brojevi su na kartici, ja se potrudim pa iz fascikle pružim print uputstava za uplatu, veća su slova.

Ja ponovim šta mi je rečeno u onoj drugoj filijali, ali ovima u mojoj filijali to ništa ne znači, ka oda su pokvareni telefoni u pitanju. Ali, iz one filijale su zvali moju filijalu, čemu sad to čuđenje? 

Žena mi onda čita stanje na računu, kao da ja ne znam koju siću imam. Pitam za ono što nemam a ne za ono što imam.

Ženi to sve čudno. Ne zna napamet šifru valute. Nikad čula za određene valute.

Onda preuzme mlađi i sposobniji kolega, ali nema boga, to valjda traje nekoliko radnih dana, mora da se čeka do naredne nedelje.

- Je l može da se vidi da li je uplaćeno?
- Ne.

Mislim da to neće ni stići. Bar ne ovog leta.

Vidimo se na jesen.
U nekoj novoj banci, s nekim novim provajderom, s nekim novim telefonom.
U drugom životu.

Edit 1:
Sada mi neki vele da je banka pogrešila što - ak oje falilo nešto u podacima - mene nisu pitali, imali su i mejl ako me ne bi našli telefonom.
I: kako bre nisi mogao telefonom? Ne verujemo! 

The Undertones (2)

The Undertones, June 8th, 2016 at Paradiso, Amsterdam

Bio sam na prevodilačkoj konferenciji u Hæstbæku, okrug Væstmanland, a da bih uneo muzički element u naporan put (pisac u čiju čast je konferencija održana vozio me je kolima dva dana od Berlina preko Rostoka, onda smo 6 sati išli feribotom, pa smo ponovo autom produžili švedskim selendrama) ubacio sam koncerte pre i posle tog kulturnog događaja.

Najpre - Garbage u Asmterdamu.

Onda narednog dana IziDžetom brže-bolje u Berlin na Roda Stewarta. Skupo plaćenu ulaznicu koja mi je stigla ekspresnom poštom sam zaboravio u Beogradu. U mobilnom telefonu nađem neki nemački broj i pomislim da je to Trinity.de, a oni su mi prodali ulaznicu.

Pozovem čim izađem na amsterdamsko sunce iz Glavne železničke stanice. 15 minuta se preganjam sa ženom ruskog naglaska dok ne ukapiram da to nije Trinity.de već menadžerka mog berlinskog hotela iz oktobra 2015.

Kada dođem u amsterdamski sobičak, utvrdim da mi kartu nije ni prodao Trinity.de već Eventim.de.

Okej, pozovem njih i neverovatno ljubazna Italijanka Karolina ĐanPjetro mi sredi da mi pošalju fax u obliku pdf-a, a kojim faksom se potvrđuje da sam časni ex-nosilac izgubljene bilete, ali uz pasoš.

Bio sam pesimista, ali pustiše me.

Narednog dana sam - kao što je rečeno - već bio u kolima sa švedskim piscem Halbergom i italijanskim  fotografom Asumpom na putu za Švedsku. Posle traumatičnog traženja automobila na jednoj od 7 paluba ferbota od Rostoka do nemam pojma gde, u Malmeu smo u nekom stanu kasno noću pokupili i četvrtog putnika, 70-godišnjeg Amerikanca švedskih korena Erlanda Andersona (već je izgubio jedno "s" u prezimenu...) i tako spakovani kao sardine uputili smo se do piščeve kuće na moru gdesmo prenoćili. Deo prtljaga smo morali da držimo u krilu. Ujutro smo se nas trojica (osim Amerikanca) brčnuli u moru u Øresundetu, a temperatura vode beše 15-17 stepeni.

Zatim celodnevni put i dolazak u nekakav hostel kasno noću, kao u filmu Friday the 13th.
Preživeli smo, i narednog dana stigli taman na skandinavski ručak u Hæstbæk, a zatim i na I dan konferencije.

A posle konferencije, opet Amsterdam. The Undertones, June 8th. Paradiso.
Kao zagrevanje su mi poslužili Autolux, dan ranije na istom mestu samo u maloj sali.
Kasnili su 2 sata zbog saobraćajnih problema.

A onda, rekoh, Undertones.
U 19:00 kada su otvarali dveri te bivše crkve, bio sam jedini na ulazu.
A unutra - prazno. Potrčao sam na galeriju da sednem. Stajanje ispred stejdža mi sve teže pada.

U 19:30, još uvek sve prazno. Ritam gitarista tek stigao s mlađom ženicom i ne može da uđe na službena vrata levo od stejdža. Obezbeđenje se penje na galeriju da obavesti nas retke posetioce s bolnim šapama da moramo da siđemo, jer se gornji delovi objekta zatvaraju. Ništa, vlast je vlast, pa siđem i zauzmem centralno mesto tik uz binu, tako da između dva zvučnika mogu da vidim bubnjara.

Prolazili su minuti, sati, dani, nedelje, meseci i godišnja doba, a koncert nije počinjao. Dvorana se polako punila, ali sporo i nije bilo nagoveštaja da će se muzičari uopšte (čak i ikada) pojaviti na sceni. Neki čika je prekasno počeo da namešta papire s plejlistama. Kada ih je sve polepio, doneo je još veće papire, s većim slovima, valjda zbog dalekovidosti glazbenika. Tek onda su usledili peškiri i sveta vodica. (Pol Mekluni je ipak tokom koncerta pio crno vino iz velike plastične čaše.)
Proba gitara je trajala beskrajno dugo. Oko 21:00 je ipak počelo. Kao i uvek, krenuli s pesmom Jimmy, Jimmy.

Pol Mekluni mi je pozirao za video i za fotku, a Bili Doherti mi je lično dao plejlistu (onu s velikim slovima). I frontmen i bend su sa iste noći retvitovali moje cvrkutanje sa slikama i tako se ovo 10-dnevno putovanje na veresiju završilo jednim od najlepših koncerata koje sam video u životu.

Seljanke u pozorištu

Danas (još je danas, četvrtak, 9. jun, ali dok završim post, biće verovatno sutra, to jest petak) sam se vratio iz Amsterdama - juče je bio jedan od najlepših koncerata u mom životu, veličanstveni Undertonesi u Paradisu - i stigao sam da odem u Atelje, da pogledam "Mrešćenje šarana" pred zatvaranje sezone.

U publici su bile mnoge kolege, Tanasije Uzunović, Tanja Bošković, Jagoš Marković...

Čitao sam mnoge pohvale Popovićevom jeziku, kao on je to namerno tako da bi pokazao nekakvu "...iskorenjenost malog čoveka koji se bori s nemani Istorije s velikim i...", ono, kao, imate citate od Pervića i Miočinovićke, i ko hoće u to da veruje, široko mu polje što se mene tiče, a mene niko i ne pita.

Popović je pričalica, on je mlin koji radi 7/24 i treba dosta strpljenja da se probere koji grumen zlata. Imao sam utisak da smeh dolazi na pogrešnom mestu i iz pogrešnog razloga. Songovi su davali brehtovski šmek.

Ali bez glumaca to ništa ne bi vredelo. U njima sam video i neke njihove ranije uloge, ali prigušene, jer je ruka reditelja ove predstave još bila friška. Sad da neki vanzemaljci kidnapuju 6 glumaca iz beogradskih pozorišta (a samo jedan od njih je mlađi od 60 godina), ne bi imao ko da igra. Glumci sve drže, i izdržavaju, i rediteljske eksperimente i ponekad glup tekst i ponekad nepotrebne predstave, oni ulažu svoj minuli rad a istovremeno i uživaju jer drugačije ne bi ni mogli da žive.

A publika... Ponekad je blesava i u oblacima kao ja, najčešće nespremna da se udubi u znalenja ozbiljno rađenih predstava, jedino zainteresovana za popuste kod kupovine ulaznica, na svakoj predstavi se mobilni telefoni oglase najmanje tri puta, i eto, večeras, kretenizam na delu:

imao sam sreću da u III redu budem u sendviču između dve šarmantne dame u najboljim godinama (bez zezanja, fine gospođe, gledale su predstavu s punom pažnjom), ali od mesta broj 6 pa do broja 1 u III redu - evo ove čepe, seljanke, i guzate babe (u prenesenom zančenju) posle predstave ostale da sede, kao da im je neko super lepkom zalepio dupeta za sjedala, dakle uhvatili se bapci mobilnih telefona i mi uzapćenici iz III reda izađosmo poslednji iz Ateljea.

Neverovatno. Da li su im zetovi umrli na porođaju? Da li su im hitno javili da su im zaboravljene kace s kiselim kupusom eskplodirtale u podrumima ukusno im uređenih stanova na DorČolu?

Jebali ih mobilni telefoni u guzice.

Tuxedomoon u Beogradu

Odvikao sam se od koncerata u Beogradu, i više nisam znao šta me čeka u Domu omladine.
2005. godine nisam imao 50 dinara za JSBX...
A sada sam otišao u Večernju školu alternativnog roka, kao kamiondžije Paja i Jare što su učili geografiju i marksizam pod stare dane.

Fenomen sviranja celih albuma od A1 do B6 (recimo) odražava razliku između klasične muzike i rokenrola, onu razliku koju je neko opisao "...klasični muzičari celog života na pločama pokušavaju da ponove mađiju žive svirke, dok rokeri to rade obrnuto, na koncertima pokušavaju da pogode sve one tonove koje su natenane uspeli da ubodu u studiju..." Ako se dobro sećam, jelte.

U Milanu sam tako odslušao Marquee Moon od Televižna, u Amsterdamu Last Splash od Briderza, u Utrehtu Hit Parade 1 od Ueding Prezenta (iako bih više voleo "Džordž Best", ali na to nisam stigao), a u sredu i Half-Mute od Taksidomuna u Domu omladine..

Tek kasnije sam se obavestio da je ovo treći dolazak tog benda u Bgd, ali u to vreme sam živeo na česmovači i suvom hlebu.

Jedan od lepših koncerata u životu, i po atmosferi u publici i po isporuci željno očekivanog časa istorije. Svetski a u Beogradu, jedno netipično veče za ovaj sada sumorni grad, izbrisan sa mape sveta.

Blaine Reininger sada već izgleda kao penzos informbirovac: frizura golootočka, odelo konduktera GSP-a iz 1970-ih, na šapama bakandže za šljakanje, i jedino ga minđuša na levom uvetu odaje.

Basista je pokazivao tri prsta, doduše pogrešna, ali petica za trud.

Novi član na specijalnim efektima, sintisajzerima i ko zna kojim e-drndalicama je imao limenku Zaječarskog piva na svom arhitektonskom stolu koji je asocirao na Brehta...

Sada mogu da kažem kako sam i njih video pre nego što sam umreo.

Muzika je bila teška i mračna. Podsećala me je na roman koji upravo čitam - na Savage Detectives  Roberta Bolaña - na I poglavlje, koje sam završio neposredno pre nego što sam otišao da kupim ulaznicu. Mislio sam na provinciju Meksika, na pustinju Sonora to jest, dok sam se vozio tramvajem do Doma omladine. A kada sam ulaznicu pazario u 19.00 i tek tada saznao da koncert počinje tek u 21.00 (taj podatak je iz nekog razloga ostao tajna čak i za internet), preostalo mi je da se šetam... I odoh sve do MUP-a i do stanice busa za Pančevo, pa Venizelosovom ulicom - i tek tada me je doffatila atmosfera Sonore, mislim, Sonore iz romana jer nisam bio u toj pustinji,: sve propalo, radnje pozatvarane, betonska beda propale ekonomije. Bezvoljni ljudi se vuku do stanova s neukusnim državim hlebom u plastičnim kesama. U ovoj zemlji su jedino adolescenti veseli: još ne znaju šta ih čeka.

Mračna depresija tog I dela romana se lepo poklopila s atmosferom "Half-Mute"-a...

Dogodilo se obrnuto: umesto da tražim plejlistu za određeni događaj ili knjigu, ja sam - slučajno - našao knjigu za plejlistu koju sam slušao uživo... 

Posle dvočasovnog stajanja u sali Amerikana - srećom, tik uz binu - ukočio sam se, jedva sam savijao kolena dok sam silazio stepenicama. U Makedonskoj sam stao da ponesem Slonovo uvo - ogromnu bečku šniclu na onom kiosku. 

U objektu radi simpatična Ruskinja, koja je pametniji deo dueta i daje uputstva ne baš ekspeditivnoj koleginici. Ova bečka mi je bila za dva dana. 

Neda Arnerić i IGRA PAROVA na Krstu

Link na tekst o lanjskoj majskoj "Igri parova"
...................................................................
Nadam se da ću u narednoj sezoni Beogradskog dramskog opet da gledam sve četvoro - Nedu Arnerić, Elizabetu Đoresku, Aleksandra Alača i Dragišu Milojkovića u "Igri parova", s jednog od mesta u I redu, najbolje 7.

Sada sam na Fejsbuku potražio neke beleške o izvođenjima prošle i ove sezone:

april 2016:::

"Igra parova" Matjaža Župančiča - ponovo u Beogradskom dramskom. Milojković je ovog puta rekao "I inspicijent se smeje"...
Imam ulaznicu za "Maratonce..." iz Kerempuha: gostuju u Ateljeu 27.-og. Bolje tako nego da putujem u Siriju.

oktobar 2015::::

12. oktobra sam ponovo pogledao "Igru parova". U publici je bilo i jedno društvance (sedeli su odmah iza mene), sve nešto poznato, ali nikako da se setim. Sredovečni čika (tek ispao iz triesetih, ali to mu još nije jasno) kovrdžave crne kose s mnogo sedih, sitnog dupenceta i uskog džempera, bio je s nekim damama. I tako mi je bio poznat, ali pamćenje izneverava, naglasak mu je bio skroz zagrebački ali sve srpska ekavica a ne purgerska. "Jao... Povedi đuvegiju...Jao karte za 'Otela' moramo da damo, ne možemo... Opasna predstava, Vojin Ćetković i tako, strava...Mi sutra snimanje, posle snimanja ručak, pa na avion..." U prvih desetak minuta snimka, dok predstava još nije počela, možete možda - ako se napregnete - da čujete i te glasove. Bilo je nečeg tako nostalgično jugoslovenskog u toj ekipi, nešto kao iz 1970-ih godina. "Ne znam kako da objasnim, a ovo OBJAsnim naglasiti tako." (Ali, da li su oni i dobri ljudi - ostaje da se utvrdi.)

A predstava se drži.
U ovom je izvođenju izostao onaj komički odušak kada Dragiša Milojković pokušava da nogom ispod stola pomazi Nedu Arenerić, pa greškom dira Aleksandra Alača, koji se trgne i đipi od stola.
Alač se nešto zamislio dok je brisao kašiku koja mu je - po scenariju - pala sa stola, a Milojković istegao nogu koliko god je mogao, ali ne može da do'vati kolegu. Na kraju je rekao više glasno nego tiho "Pa gde ti je noga?!" i onda su Neda Arnerić i Milojković prsnuli u smeh. A Alač je tada Milojkoviću rekao "Izvini", ali ne kao lik već kao kolega.
Bilo je još novosti - nekoliko puta su na raznim mestima improvizovali i ubacivali slovenački, kao omaž slovenačkom autoru, već i na početku, kada je Elizabeta Đorevska rekla "ovaj mi diha za ovratnik!", kada ju je Alač po scenariju propisno spopao.
Njoki su ovog puta odlično uspeli, i glumci su ih slatko pojeli.

februar 2016:::

Danas opet IGRA PAROVA.
Ovog puta nije uspelo prosipanje soli. "Ivan" (Milojković) treba da trapavo prospe so na svoje njoke, ali on je nepropisno skinuo poklopac i pokušavao da posoli, ali mu jednostavno nije uspevaloda bude nespretan. Đorevska je to primetila, ali šta može žena, da ga mune u ruku, ne ide. "Ovog puta nisi prosuo?!"
Publika je bila malo nadurena i neraspoložena.

Eh da, Neda Arnerić je imala novi kaput večeras.
A njoki su odlično uspeli, vidi se da su metnuli dosta sira.
Sutra kupujem Frikomove njoke i mećem ih u sos od sira i vrhnja.

mart::::::

Večeras - opet "Igra parova" Matjaža Zupančiča na Krstu, to jest u Beogradskom dramskom pozorištu. Imam mesto broj 6, što znači da ću da gledam pravo u sto za kojim će četiri glumca da večeraju njoke. Znam da ću ogladneti, pa sam skoknuo da kupim - taljatele u biošpajzu, vrhnje Imlek i trapist President u samoposluzi te peršun, papričicu i beli luk u piljarnici, kao i integralni dvopek i pivo Carslberg u drugoj samoposluzi. Pa kad se vratim s Krsta, da začas spremim pravo mitteleuropsko jelo. Neda Arnerić, Elizabeta Đoreska, Aleksandar Alač, Dragiša Milojković.

 ...
Ne mogu da pronađem beleške s one predstave u kojoj je Alač pao s tabureta, mislim da je to bilo početkom ove godine.

Ista epizoda "Potere"

Večeras su reprizirali epizodu Potere od 11. januara, kada je umro Bouvi.
-----------------------link------------------------------------


To je bila greška, je l 'da?!

Glembajevi trče poĆasni krug

Iva Milošević je Maratonce temeljito prepevala. Misilm, film je prepevala a ponekad se držala teksta komedije kao pijana plota.

A i komad je prepevala, jer najmlađi član familije Mirko želi da se bavi novinarstvom a ne filmom, Kristina ne svira glasovir već gitaru i tako to.
Ona ćuti kao i u prvobitnom tekstu. 

Govor Mirka, to jest „Bogdana Diklića“ na kraju komada je dugačka tirada o tranziciji. Filip Detelić je potpuno drugačiji Bili Piton...

Gledaoci koji u glavi imaju film Slobodana Šijana (malo je onih koji pamte predstavu iz Ateljea) prepoznaće samo neke delove. Signature jokes su namerno preskočene.

Ovo je najozbiljnija predstava u povijesti Kerempuha. Više bi priličila Gavelli, sve je ozbiljnije, sve je – glembajevski. Rediteljka je želela da pratekstu priđe studiozno, izabrala je teži put, iako bi siguran dobitak bio samo „prepričavanje“ filma. Takav pristup bi možda svima bio lakši, ali koja je fora u tome? Ovako su glumci imali prilike da zaista izgrade ličnosti, da otelotvore nekoliko generacija jebivetara i ženomrzaca. Beogradskoj publici možda nije mnogo značio trud da se radnja smesti u tranzicioni Balkan, ali je zagrebačkoj to sigurno bilo prijemčivije.  

Beograđane je oduševila Elizabeta Kukić (inače zagrebačka Gospođa Ministrica) koja je igrala „Miju Aleksića“. Dobila je specijalan aplauz. Ličila je na Vlatka Mačeka s onom maskom i perikom. Hrvoje Kečkeš – Laki – je ostario ("sazreo"), pa je povremeno zvučao kao Sven Lasta. Tarik Filipović kao Đenka je odigrao spin off iz svog „Spektakluka“.

„Pavle Vujisić“ – Nikša Bitijer – zvučao je i izgledao kao slikar Mladen Trnski, i on  se posle “Mije Aleksića“  najviše dopao gledaocima.

„Bogdan Diklić“ Mirko je imao najnezahvalniji zadatak – kao pravi Zagrepčanec purger, onaj koji ne razlikuje „ć“ od „č“, bio je zamišljen da bude kao nekakav „Pipo Fink“ iz jednog romana Dubravke Ugrešić. To što je on morao da glumi bilo je krležijanstvo. Dušan Kovačević je jamačno zadovoljan kako je redateljka taj lik izgurala do kraja.

Biće koncerata...

Ima nečeg ohrabrujućeg u tome da je ekipa rokera (džezera, muzičara, umetnika - šta god) na bini mlađa od posetioca: to znači - ima nade!

Jeff Lynne još tera kera s pesmama ELO, na primer ovom gore, koja je bila na top listi zagrebačkog ZOV-a 1974. U stvari, znam da to nije moguće, jer je ZOV prestao da izlazi pre nego što je Lynne komponvao ovu stvar, ali volim tako da mislim, prosto mi pesma liči na 1974.-tu i gotovo.
I još ima matoraca, koji će ovog leta i jeseni nastupati.

A tu je i Vicky Leandros. I ona je bila top listi u ZOV-u.

Samo da preživimo ona samoubilačka kalifatska govna.
Biće onda i ovakvih koncerata:

Berlin u oktobru

Rana zora na "Nikoli Tesli" i JAT-ov avion...

 ...do Berlina. Aerodrom Tegel. Za taksi se ovde stane u red, ali vozila dolaze brzo i meni je dopao kombi da se razbaškarim.

 *  *  * 

A u Berlinu koncerti. Stigao sam pre ulaznica, jer nemački "eventim" ne voli praksu samoštampajućih ulaznica.

Berlin deluje tiho, prisno i poznato, kao i Milano. Stambene zgrade "odišu socijalistički", ne znam zašto. Da li je uvek tako?

Pre koncerta video sam kako "glavni menadžer & šef obezbeđenja" naređuje lokalcima: fotoreporteri imaju fore da budu u onom ograđenom pitu samo do kraja treće pesme "This Is Not A Love Song", a onda raus i marš. Ovaj čika u "radničkim" martinkama kaputu tipa "Long Riders" (Jahači na duge staze) Dordža Roja Hila i s minuciozno urađenom frizurim izgledao je kao da ima šezdeset godina ali je imao attitude gangstera.

John Lydon je počeo da nosi naočare za blizu a tekstove mora da čita s pulta. To je ličilo na govore u skupštini. Nema veze. Nosio je komotne tričetvrtinke jer se ugojio, prugaste čarape i martinke "radničke" cipele.Kao i uvek kada sam bio na njegovim koncertima, osećao sam da sam u blizini dobrog čoveka.

Tako je počelo u Berlinu.

Uvek se naježim kada čujem "Public Image".

 *  *  *

U vreme kada se ovaj kulturni događaj okončao, fensi restorani naravno ne rade, ali "tamo daleko, na Zapadu", ima Turaka i Indoneana koji drže 24 časa dragstor spas za gladne ljude.

Naravno da je ova pizza bila zaleđena i da je pivo jedva dovoljno ohlađeno, ali čoveče, šta je drugo otvoreno u ovo doba? Jedi, budi zahvalan i ostavi bakšiš.
Jer, već sutra, na istom mestu, sviraju:

Da, da: Džon Spenser Bluz Eksploužn. Već čujem dežurne seratore koji brabonjaju: "Pa imao si ih ovde, svirali su dva puta..." Seratori neka se nose. 2005. godine, kada je ulaz za njih u Domu omladine bio 50 (pedeset) dindži, ja nisam imao ni za hleb. Prema tome...

Ovako je počeo taj koncert:

 A slike su sledeće:

I, posle višečasovnog kuckanja po kompjuteru, šetnja Berlinom. To ime je za mene simbol, odmah pomislim na Hladni rat, na Zid, na romane Le Karea, kao da tamo nisu živeli obični ljudi već paćenici koje je mlela istorija. A u tim zgradama se ipak "odvijao" život, i ovo što vidim je jedan mir, jedna uspavanost, jedna uhodanost. Da me ovde neko spusti i ostavi, ne bih se žalio. Teško je čuti nemački iz usta konobara i prodavaca, uglavnom je to italijanski ili kubanski španski. Kao i u Milanu, pitam se: - kud odoše domoroci? .

 Za pismeni zadatak iz Zanimljive geografije morao sam da "obiđem" ta koja nešto "znače": kapiju, Brehtovo pozorište i Čarlijev ćošak. Glede mosta špijuna, bio sam uveren da je to mistifikacija iz špijunskih romana. Bus 59 lako stiže do ovih mesta.

I eto, Kapija je blizu Brehtovog teatra, a u njemu - da, tačno: Nina Hagen! Koja peva Brehtove songove. I usput slavi 82.-gi rođendan svoje keve. (Nina inače ima 60, kao i Džon Lajdon.) Bio sam u I redu i pomislio sam: naša vatrogasna služba ne bi dala dozvolu za radu Berliner Ensembelu, ovde se sve raspada. Svuda kablovi i utukači, opada malter, gore nego u Pozorištu na Terazijama pre renoviraja.

Ali, Nina je uživo mlađa nego na slikama. Uvek zaboravim da je ona živela u DDR-u. Otuda se pevala i "Kakaljinka"...

Ali, pre toga, imao sam vremena za malu okrepu (sorry, prava nemačka kujna u vidu kolenica, kupusa, graška i tako dalje - ima da sačeka sledeću vizitu Berlinu):

A video s koncerta je ovaj:

Ponovo višečasovno kuckanje po kompjuteru. Čujem nove (ili stare) seratore, koji sada, pak, kenjaju protiv(u) kompjutera i laptopova, a on, eto, pišu na šamlicama i kredom po pločama od škriljevaca, a tek kada su se preselili u Beograd, prešli su na guščija pera, a koja su, pak, umakali u krv lično udavljenih petlova iz dvorišta u predgrađu gde su mukom zarađivali za život i polako se primicali Terazijama, sanjajući o stanu u krugu oko Studentskog parka ("odakle svuda mogu da stignu peške!").

Aha, dobro.

Idemo dalje. Sledeći koncert je bio u Haksli Noje Velt, i to bejahu "The Sweet". Neke njihove pesme sam prepoznao - bilo je to prenatalno muzičko sećanje sa starog dugotalsanog i srednjotalasnog radija prekrivenog čipkom. Ovo im je inače najveći hit:

 Lepo su ostarili.

Posle koncerta sam uspeo da se uguram u jedan prepun pab, gde su prenosili utakmicu između Arsenala i Bajerna. Uz nemačko točeno pivo (jedna od dve nemačke stvari koje sam tokom ovog boravka konzumirao), Arsenal je dao dva gola na oduševljenje Berlinaca koji su navijali protiv "svojih seljaka".
A druga nemačka stvar beše, naravno, "vurst": 

I tako.