Arsen i cijanid (repriza pred 2016.--tu)

Aznavur je u novembru i decembru trebalo da ima dva koncerta u Amsterdamu, ali ih je pomerio za januar. Verovatno ću ići na te koncerte u drugoj polovini januara, i, tim povodom - link na prilog o Arsenu Dediću (jedna repriza). 

A uz to i prigodna (angažovana) pesma:

U Hrvata zrcalo tjedna, u nas ogledalo nedelje. Isto dođe to narodno veselje, jalova retorika bijedna,  labavo vezana kravata i večiti "krmeći kas"...

Kosmički red

U avionu mi se sve češće dešava da edećki zaspem, glava mi se cimne u nazad i probudim se uz hrrrrk. Poslednji put to je bilo smešno ekipi koja je sedela blizu i pred sletanje su jedan po jedan zahrkivali umirući od smeha. Taksista me vozao naokolo i naplatio više nego što treba. Baba jedna se izlaktala preko reda u Bio špajzu dok sam ja tražio kozju surutku. Žena na kasi nije imala sitno i ostala mi dužna. Popišao sam dasku u svom ionako usranom kupatilu. Uveče me neko mune laktom u mračnoj ulici. Zatim se suočim s čepom majkom i dvoje derištadi i čekam dok ona njih nagovori da ne idu "blizu rupe" i tom prilikom umalo da iščašim nogu jer se okliznem s ivičnjaka. Onda moram da hodam po kolovozu jer je ispred nekog kafića izašao razdragani čika s mobilnim pa priča i maše rukama. Neki tip s mobilnim u uvetu tako rasejano parkira kola da me umalo nije isplačainkario. Ekipa na ćošku me gađala praznom limenkom piva iz čista Boga mira. Neki tip sa mesta suvozača mi je kroz prozor iz čista Boga mira pokazao srednji prst.

I, na kraju dana: naiđem na klošara u ulazu odavno zatvorene prodavnice: leži na kartonu, u položaju fetusa, sa šakama pod glavom, na kojoj je vunena kapa. Pokriven novinama, preko kaputa. Pevucka nešto, ponavlja u beskraj. Hladno je.

Samo sam prošao pored njega i tako sve one prethodne događaje doveo u kosmički red.

One game chess match in The Hague or ... Indonesian chess set

Na videu je legendarni spaček Džekija van der Veldea...


U nedelju 22. novembra odigrao sam me; od jedne partije protiv Fritsa Varenkampa, a u organiyacija mog brata Jacquesa van der Veldea, Ali, idemo redom.

Još u subotu sam bio na Malti gde sam pre podne pobedio u poslednjem kolu Malta Open-a i jedva stigao do 50%. Protivnik mi je bio simpatičan ali preslab Šveđanin i, kada se sve sabere, izgubio sam 30 poena na tom turniru, ali - vreme je bilo izvanredno, kupanje u toplom moru svaki dan, delikatesi u restoranu Peperonćino uz divno italijansko vino, pa džinovi i tonici u pabu Plough and Anchore pa pravi francuski kolači u poslastičarnici Fre(n)sh, uz uobilajeni night cap u pabu Crow's Nest. Ali, centralni događaj dana je bio po pravilu dvoiposatni boravak na plaži:

Zatim bih trknuo do već pomenute poslastičarnice Fre(n)sh na kiš loren sa nekoliko sireva i šu plezir, a onda bi usledila kratka priprema za naerdno kolo Malta Opena, ne tako uspešnog kao onog od prošle godine, koji bih mogao da opiem kao početnička pecaroška sreća.

Posle partije je bilo vremena za večeru u Peperonćinu, ili u Pepijevom kiosku, uvek otvorenom i posle ponoći i gde sam mogao i da gleam fuzbal uz inetrnacionalniju ponudu klope, pa sam tako proverio i maltešku omiljenu ribu "lampuki".

 I onda, nedelja 22. novembar, meč od jedne partije s Fritsom Varenkampom.
Džeki van der Velde me je dočekao u legendarnom spačeku i to se vidi na uvodnom videu.

Frits Varenkamp je oduševljeni šahista i odličan drug mog brata. Spaček je inače kontra svih mogućih EU propisa. Nema sigurnosne pojaseve, ima dve pepeljare, nema ničega osim dva ručna menjača, jedino radi kuplung, ne može da se zaključa, ide na najotrovniji benzin u domaćoj radinosti, auspuh ne zadovoljava zahteve o ispušnim plinovima... A uz sve to, moj brat seče put nasred ulice jer je promašio put, vozi bez ruku (jer umotava cigaretu) i vozi samo nogama. Svi su se okretali za nama.

U stvari, Džeki je imao u planu da mi pokloni ovu šahovsku garnituru.

Kao što se vidi, figure su živopisno izrezbarene, i bilo je teško razlikovati pešake od topova kao i laufere od skakača - to je na neki način bila slepa partija.

U Retijevom otvaranju (koje voli i Romanišin) osvojio sam pešaka, koga sam bez potrebe dao, ali sam ga opet osvojio i ovu završnicu sam dobio:

Tako da je garnitura došla kao nagrada...

Sutradan sam se dobro natovaren pojavio na mostu ispred mog amsterdamskog broda hotela:

Kad, ono, vidi belaja: ne samo što su me posle tople Malte u Holandiji dočekali - ledana kiša, sneg, hladnoća i vetar, već su se drveni mostovi Osterdoka preko noći tako zaledili, da je hodanje bilo nemoguće. Nekako sam se doklizao natrag na brod i zamolio domaćina da mi da dve potrošne kuhinjske krpe, da ih obomotam oko patika kao naši penzosi koji se snalaze po zaleđenim trototarima u Beogradu. To je izgledalo ovako:

Naxis taksi "Jebem li ga" i jedna kafanska partija

Već dva puta, posle završenog kola na Trofeju Beograda, po kiši i u blizini Hotela Balašević, lovim neki taksi na ulici (mrzi me da zivkam moj omljeni taksi), i naletim oba puta na Naxis taksi. (Posle tek kapiram da im je sedište u kraju), Posle drugog kola i bapskog remija u Vlaškoj sali (gde su pacijenti iz Šok sobe, ali sutkinja je lepa), oko 21.00 opet, dakle,naletim na Naxis.

Da ne bih ispao snob - znam da naši taksisti to ne vole i sumnjiavi su tada - kao i uvek sednem na suvozačevo mesto. Vozač razgovara mobilnim. Ja kao vaspitan čovo i Milka Canić rečem.
- Dobro veče.
- Ćao ćao - replicira vozač - Imaš li mesta?! - tika on meni i povuče sedište malčice unazad.
I ja dalje slušam razgovor.
- Evo, završio sam turu do Miljakovca i sada sam se opet zakačio... Jebem li ga.

Vala baš me jebe. I ništa, preveo me žednog preko vode do Zvezdare, di sam ga čak i častio malo a on me pogledao kao Crngorac koji je je potucao kurvu Beograđanku. Onako umilno, zna li majka šta radiš, jadna?

I ništa, III kolo, protvnik mi iste građe, fizičke kao taksista, mislim, i. kao i uvek, rukovanje dva puta, prvi put kada upišemo podatke u formulare pa se vidi da ćemo mi da igramo (muka živa pronaći sto u onoj velikoj sali), i posle prvog rukohvata on odmah ustade i reče:
- Izvini ja moram u WC.
Pa i meni se već bilo prikenjalo od turnira... Ali to ne rekoh. Već:
- Poštovanje!

Kada se čika vratio, opet se rukovasmo, i ja sam mogao samo da se nadam da je oprao ruke posle Number One.

I igramo mi ovako (ja beli, on Džejn):

1. Nf3 d6 2.e4 Nd7 3.d4 e5 

U "Psihologji šaha" od Krogijusa, jednog kagebeovskog šalabajzera, opisan je primer kako ne treba razbacivati vreme: "...proveo sam 45 minuta misleći treba li verovati knjigama ili zdravom razumu!?", i tako sam i ja ovde dobio fiks ideju da ovo ne valja, te da moram da igram 4. dxe5. Jer ako uzme pešakom, onda ja s Lauferom na c4, kao, moram da imam prednost, a  izmena dama posle 4... Nxe5 "mora da je u korist belog", dumao sam ja i računao 5. dxe5 dxe5 6. Qxd8 Kxd8 7. Bc4 f6 8. Be3 i bio sam ubeđen da tu beli stoji mnoogooo bolje.  Potrošio sam tu 15 minuta, ali sam odustao. I bolje što jesam. Odustao.

 

4.Nc3 c6 5.g3 Ngf6 6.Bg2 Be7 7.O-O O-O 8.a4 a5

 Ja mislim i mislim, a čika igra cuger.  Sledeći plan sam  video kod Svešnjikova i Granda Zunige, ali najbolje je bilo crnopoljnog lovca držati na dijagonali c1-h6.

9.b3 Re8 10.Ba3 Qc7 11.Qd2 Nf8 12.Rad1 Ng6 13. h3 Red8 14.Qe3 Bd7

I sada sam ja, tipično za mene, krenuo da razvijam dalekosežne planove: 

Mislio sam o 15. Nb1 pa da prebacim konja da d2 i posle na f1, a da pešaka na d4 poduprem sa c3, a onda sam se ipak odlučio na udvajanje topova, a da Nb1 odigram ranije.

Oba plana su potpuno opičena i bez veze sa zdravim mozgom.

Najbolje je bilo prosto 15. dxe5 dxe5 16. Bxe7 Nxe7 17. Qc5 i posle iznuđenog Ng6 imam 19. Nd5 i dobru prednost.

 

15.Rd3 b5?

Čika mi je ovo odigrao cugerski i ja, kakav sam blesav bio (jebem li me pička mi materina), igrao sam dalje kao da me jebu u Naxisu.

Ovaj potez, naime, uopšte nije dobar. Čist previd jednog brzopoteznog muvatora.
Ali, protiv koga je igrao, odlično ga je metnuo, jer ja se opet bacih u bunarenje, mislio sam da li da igram axb5 cxb5
pa onda Nd5 i šta će biti posle
...Nxd5 
exd5 Qxc2, mogu li da mu upecam kraljicucu i tako.

A pazi sad, bilo je dovoljno sad igrati i 16. Bb2!


Ali, igrao sam kao pička:

16. axb5 axb5 17. dxe5 dxe5 17. Bxe7 Nex7 18. Rfd1(?)

18. Rd2 i igra je jednaka, ali nije ni ovo baš toliko pogrešno.

18. ...b4 19. Na4 (?)

 19. Na2 i opet je to otprilike jednako.

19. ...Bxa4 20. Rxd8+ Rxd8 21. Rxd8+ Qxd8 22. bxa4 Qd1+

I ovde nije bilo razloga  za paniku. Zato je za crnog i bilo bolje 22...Ng6.
Tek sada sam napravio grešku:

23. Ne1?

A 23. Bf1 je davalo spas, jer crni ima slab 8.-mi red i ja imam vremena za izlet kraljicom da vratim pešaka na c2. Tako da 23....Qxc2 ne bi bilo dobro, već bih posle 24. Qa7 ja imao prednost. Crni bi morao da igra 23...Ng6 i posle 24. Qd3 bio bi remi.

I šta sad, igram šah tako da samo mogu da kažem "jebem li ga", kao onaj Naxis taksista.

...

Ma nema tu, u Pinku ipak ima najmanje zlih taksista.

29.-ti Trofej Beograda - na Orijentu ništa novo

Ništa novo na velikim "oupen" turnirima u Jugoslaviji.

Peković i dalje igra ježevo Robačevo otvaranje kao 1980-ih, Ugrčić i dalje guli Holandsku odbranu kao 1970-ih, Damljanović i dalje igra elegantno i neprecizno, pouzdajući se u svoju velemajstorskost, znajući da će mu (slabiji po rejtingu) protivnici kad-tad pokleknuti, prvi favoriti pobeđuju sitnu boraniju kao od šale u dvadsetak poteza, Abramoviću i Cvetkoviću još nije žao da potroše 4 sata na pozicije koje su igrali milion puta...

Turniri se uvek igraju u zabačenom hotelskom kompleksu, u mirisu mesa na roštilju,prženog crnog luka i podvarka, a - premda je pušenje zabranjeno - svugde se oseća duvanski dim.

Nije nov ni srednji sloj turnirske populacije - kafanski maheri spljoštenih glava i u prljavim perjanim jaknama (koje ne skidaju ni usred leta, ni na Adi ni u radovima na polju), frizure iz poznih 1970-ih, Izvorinka Milošević i The Sweet u pozadini, neko se farba neko ne, žuta lica, dugi nokat na malom prstu, jedina promena su krstače na lančićima oko vrata (umesto nekadašnjih Stojadina, Crvenih barjaka i slično), ali sve ostalo isto - žučne rasprave o tek završenim partijama, nervoza pred ždrijeb, šta će se oždrebiti - slon, kamila ili ždrebe, osećanja su podeljena, svako mašta o jednom od prvih dvadeset stolova, da ga vidi ceo internetski svet, da mu partiju prenose uživo čak do Islanda, a opet, ni neki pacer nij na odmet jer, poen je poen... Dilema večitih početnika: pet minuta slava s velemajstorom (pa opisivanje "dobro sam se držao, a onda umor, brate... putovao ceo dan"), ili svakodnevna pobeda protv stare mušterije.

  

Petar Petrović je i dalje pljunuti Milan Kundera.

Dijalog iz WC-a tokom prvog kola

(ja piški-riškim iza vrata i slušam):

- Gde si pošao u ženski, jebo te bog?!

- A ti si, zdravo, pa ne znam gde je

- Ovde je muški, hajde dođi

- Stojiš onako kako da ti kažem

- Hajde idi analiziraj mi malo, možda imam neki šah, mislim da ne može da mi uzme topa

- A jesi li primetio kako su ti oba topa vezana pa na meti

- Njegova dva topa?

- Tvoja dva...

- A ti misliš ja primećujem...

Nije nov ni donji trap šahovske komete: ljubitelji trećekategornici, deca, žene, babe, dede, pacijenti, lovci na golubove u parku, kojima su loto i ”oupen” turniri jedina nada i spas.

U I kolu sve po propisu:

Peković je uzeo pola poena Milanu Vukiću s već pomenutom Modernom ježevom Robačevom odbranom, a Slobodan R. Ilić je imao dobre šanse protiv Damljanovića, ali je najpre izabrao pogrešan odskok konjem, a na kraju je pogrešio u boljoj završnici.

Al, i Peković i Ilić su igrali muški, dok sm ja igrao kao pička, na remi, protiv mladog Indijca Baglana, i – gle! – imao sam i izvesne šanse na remi s pešakom manje u završnici raznobojnih lovaca (koje su sve remi kada ja imam višak pešaka!), kad, ono – Radovan Govedarica (koji je lepo završio svoju partiju), krene da kibicuje: pa mi stane iza leđa i stavi ruku na naslon moje stolice, pa me izbubeta kišobranom koji je trapavo vukao za sobom, i ja se pometem i iznerviram i – userem i to malo šansi za remi. Jebem ti majku,  Radovane Govedarico!

Inače sam se čak i pripremao za Baglana, onaj Maršalov gambit u Slovenskoj sam vežbao da ga iznenadim, ali on je iznenadio mene Kraljevom indijkom Ja onda pođem na Andersonovu varijantu izmene, da prosim remi i lovim rejting, ali posle 13 poteza nisam znao šta da igram – izlapeo sam. I tu sam zadovoljan svojom igrom u narednih 7 poteza, jer sam uspeo da samostalno dođem blizu remija. Baglan je počeo da me pogleduje kao da je spreman za ponudu, ali ja nikada ne nudim remi, a njemu ispod časti kad ima 500 poena više po rejtingu. I onda Čobanica trapava počne da me ćuška.

Sada sam se survao u lagume turnira, igraću po zadnjim stolovima, oko kojih mjauču šugave mačke, i živ neću dočekati neki od prvih tridesetak stolova (koji se ne klimaju, koji nisu preniski, gde ima više svetla...).

Ali, to je ”oupen”, kao start za maraton – favoriti imaju pošten start i na čelu su, a sitna boranija neka se lakta i gura pozadi, ko padne padne, sam pao sam se ubio.

Mislim na Branka Stanića, za mene najboljeg šahistu Srbije, ovde bi dobro došle Francuska odbrana i Obrnuta indijka.

Hard Rock Mix

Undertones, Jon Spencer Blues Explosion, Public Image Limited, Blondie, Burt Bacharach...
...   and last but not least Mercury Rev with "Endlessly", which always reminded me on an abandoned Gothic castle, whose owner returned home fter many years and now is wandering through rooms covered with dust and spider web.

Dragomir Spasojević i Katarina Stojanoski falsifikuju stvarnost

Kako se može falsifikovati jedan događaj, orwellovski izostavljajući jednog čoveka, to jest mene,  prevodioca, pokazali su vajni novinari Dragomir Spasojević i Katarina Stoajnoski, koji su za "Kapital magazin" napravili "prikaz" promocije knjiga danskih pisaca.

Na slici se vidi moja jakna, desno...

Evo linka za tu "vest", mene nema ja ne postojim!

Vajni novinarčići citiraju "urednicu" Ivanu Hadži-Popović, ma kurac urednicu, koja je drsko govorila o svom otkriću danske književnosti [sic!!], citirali su i dišu Đuretića... A ja što sam njihove mudrolije prevodio na danski pomenutim piscima, to ništa.

Ko je preveo knjige - ništa.

Poserem im se u jagnjećem stilu na članak.

Edit: ma evo ih na slici, novinarčići maleni, sve vreme su se maloumno kliberili kao majmuni koje je neko posuo praškom za smejanje. Kurac novinari. Koji debili.

Evo. ja ću njih da dokumentujem.
Brabonjci kvazinovinarski, isprtci.pečetnički, nisu ni za pijacu da jave cene paradajza.

Beotaxi broj 1037

Danas se vozim taksijem s "mojim" Dancima do restorana Mala Kolubara.
Taksi ima plavu oznaku, meni se učinilo Bel Taxi, ali ispada da je u pitanju BeoTaxi, broj 1037.

Stanemo mi na uglu kraljice Natalije i Ivankovačke, stojimo i stojim i vozač konačno kaže:
 - Tu smo, ja da skrenem ne mogu.
- Ok, - kažem ja i platim 400 dinara za račun od 337, i otvorim vrata, kad ono dokači nas tramvaj trambelaj.

- Da vidimo šta ste napravili, - kaže vozač, i izađe i vrti glavom na čuknuta vrata.
- To vam je, moj godposine, 20 evra.

I ja mu dam 2000 dinara.

Zovite me pičkica i pičkasti intelektualac i peder.

Edit od srede 04.XI

prošao sam nekoliko puta pored taksi stance Lion, i čiča je opet tu.
BG 8287-TX, svetloplava oznaka upućuje da ne radi preko radio stanice već starinski.
Prošao sam pored, da vidim kako stoji sa vratima: ono očukano mesto jeste popravljeno. malo je belje od ostatka, kao da je premazano zubnom pastom.
 

Artičokino srce, danski roman (II)

Ne mogu da se setim kada je objavljivanje neke nove moje knjige prevoda prestalo da bude radost.

Umesto da - kao svi kojima izađe knjiga, pisci, prevodioci... - s veseljem omirišem miris sveže izašle knjige, da je nestrpljivo prelistam i uživam u slovima, u dizajnu, u jednom, bre, kulturnom poduhvatu, ja strepim, imam noćne more, ne znam šta me čeka, šta će bez mog znanja biti izmenjeno, koliko će tipfelera ostati, šta će se lektorki učiniti neprikladno... Pa još, šta će da lupe na zadnjim koricama, i koliko će tu svojih tipfelera dodati, a i dizajn korica je sada postao lutrija.

Više nemam želju ni da pogledam ni da pipnem neku novu knjigu svojih prevoda. 

Evo, na poslednjoj knjizi, romanu ARTIČOKINO SRCE, dva sranja na prednjim koricama (a sledstveno tome i u katalogizaciji NBS i dalje kroz istoriju književnosti, dok se ne objavi nova knjiga iste autorke), a jedno sranje na zadnjim koricama.

Ima li kraja zajebavanju i ošljarivanju iz Albatros Plusa?! Evo, napokon i konačno, izašla je i poslednja danska knjiga za ovu godinu.

Ilustracija na koricama - kao da nečiji isprdak "koji voli da crta" zamišlja reklamu za seriju "Poaro": muštikla, lupa, čaša šampanjca i pištoljče. To bi možda za neki krimić u stilu ludih dvadesetih i mračnih tridesetih mogla da bude prednja korica. 

Taj imbecil koji je to smislio knjigu nije čitao. 

Drugo "napredno" sranje (na prednjim koricama, to jest) jeste ime autorke:
Line Marija Long. Žena se, naime, zove Line-Marija, sa crticom.

Ovo ukidanje crtice u imenu je verovatno osveta na moje opetovane proteste lektorki Ljiljani Čolović što je protivno pravopisu umetala crtice u nekim sintagmam tipa "video spot" "radio drama" i slično. 

Treće sranje, a koje se nalazi na zadnjim koricama, jeste dopisana rečenica u tekstu koji treba da prikaže knjigu, pazite ovo.

"Njena sentimentalna i putena veza s pohotnim i ozloglašenim starijim muzičkim kritičarem otkriva svu neurotičnost, ispraznost, klaustrofobičnost i otuđenost velegrada."

?!?!?

Hajde da zanemarino čudnu mešavinu ošišane latinice i normalne latinice u tekstu koji stoji na sajtu knjižare Delfi i sajtu izdavača, ali tu rečenicu ja nisam poslao izdavaču. To je umotvorina nekoga iz izdavačke kuće.

"Urednice " Ivane Hadži-Popović (zašto sebi ne ukine crticu?!; ili, kako lektorka Čolovićka njoj ostavlja crticu?!), možda? 

Ono, mislim, da li je to stari romantičarski pogled na svet, ono, dualizam selo kontra grad, selo zdravo i autentično, a grad boles'an i leglo poroka?! Mislim, stvarno, koji im je kurac?

Dela troje Danaca koji dolaze na Sajam u oktobru završila su u ediciji TALAS, na panju i vešalima urednice I. Hadži-Popović. Valjda da zasluži uredničku platu, morala je da čačka sva moja tri poslednja prevoda u ediciji. 
(Ili je to pak smislio diša Jagoš Đuretić?)

I šta je ona to uredila, kurac je ona urednica, jer ja sam predložio te knjige, šta ona urednica?


I prošla knjiga u istoj ediciji - dakle kod "urednice" Ivane Hadži-Popović - zbirka priča "Poslednja nedelja u oktobru" Jana Sonergora, imala je problema: nekome su smetale psovke u knjizi pa je predložio (predložila?) da "kurac", "muda" i "pička" i "sranje" idu s tačkama. 

Onda je nekome (kome?; "urednici" koja kao besposlena krsti jariće ili diši Jagošu, niko neće da mi kaže), dakle onda je nekome zasmetao naslov "Poslednja nedelja u oktobru" i hteo je (htela?) je da bude "Poslednja nedelja oktobra", i u razgovoru gulvim telefonima, na relaciji
diša Jagoš - ja - urednica - korektorka - prelamač,
ispalo je da knjiga ima 3 (tri) naslova, jedan na koricama, drugi na unutrašnjoj strani a treći u katalogizaciji narodne biblioteke.


A obaška što su tri ili četiri pripovetke počele na parnoj stranici, plus što su dva naslova pripovedaka nekurzivirana.

"Kriva je Rada", rekao je samo diša kada sam mu na to skrenuo pažnju, a Rada je tada pred porodiljsko bolovanje radila korekturu i lekturu. "A možda i Časlav, u elektronskom izdavaštvu nešto se samo klikne i tako..." 

Časlav? Ko je to? Pa, to je g-din Bjelica, kršten Časlav, prelamač. Dželat, drug, Beograđanin (kaže diša), pametan čovek (kaže diša), bravar, prelamač, majstor svog zanata. Patriota. 

"Otuđenost velegrada?!" Pa ja to nikada ne bih napisao. Ja volim velegrad.
I tačno osećam da ima jedna greška u fusnoti u ARTIČOKINOM SRCU: odneo sam im print preloma sa ispravkama i napisao da "Trehandlen" treba ispraviti u "Trekantshandel", to sam ostavio sekretarici tajnici i rekao da ide kod Časlava prelamača Crnogorca Hercegovca i najvećeg Srbina među prelamačima u povijesti Srbalja, i da odmah odnese Jagošu.

Po rečima gosin Jagoša, u kasnijem telefonskom razgovoru, to je uzela Ljiljana, a šta je bilo s tim ne znam. Ako to nisu ispravili, crkli dabogda.

Crnković u našem prevodilaštvu

U izdavačkoj kući Albatros plus
na brdovitom Balkanu
15 i po godina prevodilačke karijere,
moje, u samo jednom danu
ode u WC šolju - pljus!

"Artičokino srce", danski roman

Ostalo je dve nedelje, tačno, do početka Sajma.
Još nema korica za roman "Artičokino srce" Line-Marije Long. Još je "u najavi".

Dankinja se, s još druga dva danska autora, sprema za dolazak na Sajam, sve o trošku Danaca: fondacija plaća avionske karte, a izdavačka kuća Rosinante plaća hotel. 

To je njena prva knjiga uopšte prevedena na neki strani jezik.

Hoće li knjiga izaći do Sajma?

Niko ne zna, osim nje, koliko bi joj to značilo.
("Javi mi čim saznaš šta će biti na koricama!")
Nemam srca da joj kažem da naše izdavače boli kurac za knjige, važno im je samo da dobiju pare iz donacija.

Radio sam s Albatrosom za poslednje dve godine zato što su se oni pravili kao da nisu ni svesni da me reketiraju. Odavali su utisak da misle da mi čine uslugu.
Ali, izgleda da se iz maske trome, dobroćudne birokratije krio opaki cinizam hijerarhijske dominacije, brutalnost moćnika pod plaštom starovremske izdavačke kuće.

Ako ne objave ovu knjigu do Sajma, ako ozlede Linu Mariju Long, crkli dabogda. 

To će biti zločin prema njoj.

(To je verovatno zamišljeno kao kontraudarac meni, da me kazne za 1)  pobunu zbog tipfelera i 2) sarkazma kojim sam prihvatio "džentlmensku i fer ponudu" da troškove ponovnog štampanja romana Hele Hele podelimo. I kanda još nešto misle. A povrediće pisca za koga je književnost sve.

Prošlog utornika...

Prošlog utornika, oko pola dvanaest zazvoni interfon.
Sedeo sam za trpezarijskim stolom uz netbuk i neskafu. Konzumirao sam poslednje ostatke teglice slatkog od limuna, što sam za hurmansku uspomenu ugurao u kofer sa Krita.
Uzmem slušalicu i kliknem da dugme za otvaranje ulaznih vrata. Čuo sam da muški glas nešto pita odozdo, ali ne kažem ništa.
Ubrzo se neko popne liftom. Čovek izađe i upali svetlo u hodniku i vidim da ima neakvu sivu uniformu, fasciklu i olovku. Gleda u pločice na vratima i onda se uputi k meni i pozvoni.
Ko li je to? Neka policija, u svakom slučaju zvanični organ, da me komšije nisu prijavili iz nekog razloga? Misle da sam umro, videli su buba-ruse, očekuju da se pronađe leš.
Ili je to orvelovska policija iz filma Brazil?
Otvorim vrata i
- Jeste li vi Predrag Crnnković?
- Da...
- Imate pošiljku iz Nemačke.

Pa da, ulaznica za berlinski koncert Sisters of Mercy.

*

Večeras sve isplaniram za pozorišnu predstavu "39 stepenica". Pre podne posvršavam nešto u Glavnoj pošti i jednom birou na Tašu, pa se vratim kući da odradim svojih obaveznih nekoliko sati za kompom. Usput sam kupio nekakve "manastriske obroke" u butiku zdrave hrane.
Radim ja i željno očekujem predstavu. Odlazak u pozorište mi uvek stvara blagu euforiju.
Pođem pola sata pre predstave, taman da u samoposluzi prvo pazarim dve čokolade (prijela mi se iznenenada), i onda po nekoj polukišici krenem polako do Ustanove kulture Vuk.
Volim ovakve jesenje dane i večeri, nije ledeno, nema potopa, divna urbana atmosfera za neku romantičnu komediju.
Usput otkrijem jednu ganc novu poslastičarnicu, strašno blizu, kolai izgledaju fantatično, nekako me podsećaju na danas nepostojeću poslastičarnicu "Bata" preko puta Taša, na početku Bulevara... Rade do 20.00 ali se zareknem da ću sutra kada se naspavam rpavo k njima.
Stignem zadovoljan do Vuka i uđem u Kafe Kult da se ogrejem dok ne otvore vrata scene Aleksandar Popović. Uočim da svi drže karte za malu scenu, koja se nalazi na spratu. Tamo gde sam pre neki dan gledao prvu reprizu "Sluškinja".
Bliži se 20.00 a publike kao da nema, neće valjda biti poluprazna dvorana?! Da nije otkazano zbog one poznate nevolje?
U 19:58 ipak odem do blagajne i sačekam red da pitam:
- Izvinite, predsaa '39 stepenica', je l' otkazana?!
- Ne, sutra se igra.
- Šta, pomerena za sutra zbog suđenja?!
- Ma ne, devetog je predstava.
- Pa deveti je...
- Ne, gospodine, danas je osmi.

?! Gle, danas je osmi, a na ulaznici lepo piše deveti. Predstava je dakle sutra.

- Koji sam ja ludak! - kažem i dodam. - Ništa izvinite.
- Ništa, izvinite - veli i čovek s blagajne.

Gogoljev šinjel, ili: da li je ovo normalno?

Da li je ovo normalno:

- da kad mi jedan časopis objavi prevod sa skandinavskih jezika, da se onda urednik drugog časopisa - ničim neizazvan - javi i naljuti na mene što su mi objavili Skandinavce, s obrazloženjem "da želi eksluzivitet"?
Ne iste pesme, čak i ne sve iste pisce već uopšte?

- da mi se - ničim neizazvan - javi urednik jednog časopisa PRE nego što mi objave prevode u drugom časopisu, s istom grdnjom: kako se usuđujem da nudim Skandinavce još nekom ("reče mi kolega urednik da ima Vaše prevode..." /koje domunđavanje urednikâ, bogte vid'o/)?

Da li je to normalno? Prosto to nisam primetio ni za jedan svetski jezik (i prevodioce koji iz broja u broj prevode sa tih svetskih jezika), a bogami ni za "manje" jezike, bilo slovenske bilo neke druge, opet egzotične, jezike.

Da li je ovo normalno:

- da izdavač prosto uslovljava pozivanje Skandinavaca u Srbiju (čije gostovanje on neće ni da plati već Skandimavija) mojim prisustvom?

- da se izdavač - koji ima prostorije, sekretarice, infrastrukturu, često čak i svoje knjižare, ponekad i sekundarnu firmu, dotacije od države - da se dakle takav jedan kulturni oslenik meni žali, meni, slobodnom umetniku bez ikakvih stalnih prihoda?

- da se spisateljski obrtnici, novinari kolumnisti publicisti odnose s visoka prema prevodiocima "koji mngo prevode i žive od toga" (ako takvi i postoje), jer oni kanda štancuju, za razliku od onih koji prevedu po jednu knjigu u 3 godine i kanda žive od vazduha, mušmula i dobrovoljnih priloga s Marsa?

 Pa bar bi neko ko je uspeo da živi od pisanja (i ko misli da njegove sedmične umotvorine treba platiti platom) trebalo da bude operisan od takvog elitističkog snobizma. ,

Da li je ovo normalno:

- da, ako pripremam antologiju Skandinavaca, da se izdavač te antologije naljuti ako bih hteo u nekom časopisu da objavim kojeg Skandinavca? Opet s argumentom eksluziviteta, s optužbom za nekorektnost. a sve nabusito s pozicija moći? 

Kao da sam droca kome je mafiozo iznajmio garsonjeru pa moram da džedžim u toj garsonjeri, vezem goblene i čekam posetu (dok mu ne dosadim).

Da li je normalmo da, ako neko primeti da nekoliko meseci imam 'leba da jedem, pa bogme i kolače, da mi taj kaže: "aha, obogatio se se, pa ti ništa ne treba..."?

Gotovo celu prvu deceniju XXI veka živeo sam kao pas.

Da li bi bilo ko od tih izdavača prstom mrdnuo sada za mene da mi treba za lek ili bar pristojnu sahranu?
Njihov 'leba nisam jeo od 1998-2008. Tada nisu pitali kako sam.
Nisu me pitali kako mi je.

 I sada  "aha, obogatio si se...?"

Nisam, bre, čemu zavist?.
A da opet preturam po kontejnerima, da li bi mi ponudili 'leba?
Ne bi.

A koske mi ne trebaju. 
Ne radim u marketingu, nemam sinekuru.
Ne kupujem na čekove.
Ne ovisim o gloduru
Ne računam na vekove
Ne tražim da mi džabe daju
Ono što sami imaju.

Unutar ove kulturne bare,
ja sam trinaesto prase,
kako za široke mase,
tako i za one što pale i žare.

Narod zna!

Nađoh moju frizerku u razgovoru s nekom čepom oštrokonđom, kojoj se nije dopalo što sam ih prekinuo.
- Izvinite što sam vas prekinuo - kažem ja toj ženi a ona ništa.
- Ma samo smo pričale - reče frizerka i ja sednem za šišanje.
Ona čepa onda pređe za susednu stolicu gde su udešavali mušteriju, neku gospođu (toje m-ž salon).

- Znate, mi mislimo da je Zapad med i mleko, ali ni tamo nije sve kako izgleda u serijama, nama ovde ne valja jer nam stalno ne valja, ali i tamo je kriza, dobiješ ti pomoć, ali samo osnovno, nije ni Zapad u bogatstvu, dobiješ da imaš da jedeš i osnovno da se obućeš, ništa liksuz, nemoj da se zanosite, ne mže ni da se zaradi tako lako kao što smo miglo u Nemačku nekada , može majstor, evo moji su zavarivači, mže zaantlija, ili intelektualac, ali inače samo osnovno, da, zanat može, to se traži, neće niko da radi takve poslove, a mi samo da se organizujemo...
 ...
- ... Jao ove izbeglice, znate onaj slučaj kada ja ona mađarska novinarka,snimateljka to jest, saplela onoga čoveka koji je trčao s detetom u naručju, videli ste, je l' se sećate, znate šta se onda desilo, njega slikali i prepoznali, on je bio neki trener u Turskoj, pa ga Španci pozvali da radi kod njih sa sve detetom i porodicom, eto, kako se sve preokrenulo, a da ga nije ona saplela, niko ne bi ni zao za njega, a ovako... Ovo je sada sreća što su u ovom talasu izbelica najbogatiji i najobrazovaniji, oni koji imau nešto para, će da vidite pačariz kada nagrne druga liga, oni što nemaju ništa i ne umeju ništa da rade. Ali sve je to organizovano, po nekom planu, tačno su izračunali koliko da ih dođe u jednom cugu.

- ...Ma to je Amerika izazvala, i Zapad, hteli su da se igraju Boga i sada im se vraća i Zapadu i Amerikancima, oni su to izazvali, bombarduju samo vojne objekte kaobajagi, evo optužuju Putina da je i on ubio civile u Siriji, niko ne gađa civile, ma da, tako ni kod nas 1999. nisu gađali civile, bilo je to humanitarno bombardovanje, milosrdni anđeo, pa civili najviše ginuli...

- ... Mi sada moramo da slušamo Merkelovu dok je ne smaknu, ali mi moramo zbog MMF-a inače odosmo u kolektivni stečaj, to je već sve rešeno, to je tajni dogovor, da priznamo Kosovo i da primimo 200.000 izbeglica da bi nam dali pridruženo članstvo, a to je više nego Turskoj, nas niko ne pita, i ako na to pristanemo, onda će biti penzija i plata. A Merkelova je američka marioneta...
...
...
I dotle sam već bio ošišan, frizerka mi je čak i obrve potkresala pre šiški.
Uz ovako pametan narod nemamo čega da se bojimo.

Emigrantska kriza

Hoću i ja u Evropu, u lep jedan azil
pošteno, nema prevare - evo dil:
ne tražim da mi klinke
nose burke
nosiću kožnu jaknu i martinke
neću da ličim na Turke
ne tražim minaret do katedrale
ne zakeram halal mesare
neću fudbalerke u čaršafima
slušaću pank s najjače skale
i zvuk dobre stare indi gitare
hoću s vama, neću bre s njima!

Al  ja vam nisam bio dovoljno good
ni dovoljno beo
bio sam lud
što sam što sam k vama hteo
pošteno i manirom finom
umesto da se namažem imalinom.

Moja ćerka je kidnapovana i šta li joj rade...

Ćerka je moj književni prevod.

Danas pre podne oko 09:30 odneo sam print preloma romana ARTIČOKINO SRCE s mojim napomenama, ispravkama - sve obeleženo.

Rekao sam sekretarici da se prelamaču to da i da bi po tome trebalo da se štampa knjiga.

Ali, da li će tako biti, ne znam.

Jer, lektorka ima ovlašćenje da radi šta hoće.

Evo linka, uostalom.

I tako ja čekam da vidim šta će mi uraditi ćerki.

U onom printu preloma već sam uoči da je lektorka već 3 stvari samoinicijativno promenila:

1. "idu ruku pod ruku" je sastavila u "idu  ruku podouku"

2. "video spot" je izmenila i ubacila crticu "video-spot"

i

još jednu izmenu je uradila bez pitanja.

Ona će i za ove stvari da pruži isto objašnjenje - da sam ja možda i u pravu, ali da to stoji samo u najnovijem izdanju Pravopisa, za koji ona nema para jer "radi za klikere".

Ja radim za muda Marjanova.

Moja ćerka je kidnapovana i sada se verovatno ona siluje i štampana knjiga će sadržavati nepismenosti koje nisu moje.

Da se odreknem prevoda, ne znam kako to ide, a osećaj je valjda kao kada silovana žena abortira dete svoga silovatelja.

U ovom trenutku, ne vidim šta bih drugo uradio osim da ovako na blogu objavim.

Kako jebu moje prevode i od njih prave kese

Dobio sam (konačno) primerke knjige PISATI ILI UMRTI Henrika Stangerupa.
Posle iscrpljujućeg  "razgovora" s izdavačem, u stvari monologa, pri čemu se osoblje zapravo smejuckalo tome kkao me jebu na gradele, kao vrdaju i kako mi još traže pare (jer im Kinezi ne daju), sednem u Araru da dođem (k) seb, kao silovana žena koja se pita da li da prijavi ili da "pokuša da zaboravi".
I prevodilac kome sjebu prevod je kao silovana žena, šta god da uradi, ne valja.
Odricanje od prevoda je kao čedomostrvo, ubistvo deteta oje ti je napravio dušmanin.

Krenem da listam PISATI ILI UMRETI.
I vidim da je neko bez pitanja promenio "je l'" u "jel'" i da je "op. prev" u fusnotama dosledno unakaženo u Op. Prev.

A nekome je u nekoj ranijoj knjizi eć smetalo to opaska kao ustaška reč pa su mi menjali u Pprim. Prev. opet tako nepismeno s velikim slovom u Prev.

Čim sam došao kući napisao sam pismo lektorki u pravcu "zašto bez pitanja izmene" i "zašto mi unosite pravopisne greške umesto da lovite tipfelere..."

a evo njenog odgovora:

Gospodine Crnkoviću,

u velikoj sam gužvi pošto trenutno imam tri printa za korekturu i dve knjige u elektronskom obliku za lekturu tako da Vas molim da se strpite i sačekate da nađem vremena kako bih Vam odgovorila.

Mogu odmah da Vam kažem da sam lektorisala Iz laži u laž i da smo se tim povodom čuli.

Niko nije lektorisao Zagrobne darove i kada sam ih jednom prilikom videla u knjižari Zepter Book sa greškama mnogo sam se iznervirirala  - pretpostavljam kao Vi sada.

Takođe, mogu odmah da Vam kažem i da sam uklonila crticu u rečima radio i TV stanica (ili nešto slično, ne znam tačno, nemam tekst pred sobom) zato što Vas uvažavam i cenim to što ste se opredelili za tu vrstu pisanja - premda je i jedno i drugo pravilno. Jedino objašnjenje pronalazim u tome da Časlav nije uneo moju izmenu na printu.

Odmah mogu da Vam kažem i da sam kriva za je l pošto je to odvojeno pisanje jedino objavljeno u novom pravopisu koji ja nemam. A razlika između novog i starog pravopisa je samo u nekolikim izmenama pa sam smatrala da zbog dve-tri reči ne treba da se izlažem nepotrebnom trošku i da kupujem novi pravopis. Moram i da kažem da su moji honorari više nego ništavni. Za Artičokino srce sam dobila 7.800 dinara za dva čitanja - jednom na kompjuteru i jednom na printu.

Kao što vidite, radim za klikere i besna sam kao i Vi.

Gospodin Jagoš me je ovlastio da radim i lekturu i korekturu.

Srdačan pozdrav,

E taj deo odgovora: "nisam imala para da kupim novo izdanje pravopisa" zbilja je urnebedan. Cirkus.

I sedim ja tako u Arari ovako namrgođen kao na slici a ova spodoba iza mene sela pa kibicuje šta ja to psujem sebi u bradu...

Nik ne veruj čoveku u izvanrednim cipelama pa još lakovanim. (Ovo zvuči kao iz nekog filma, možda i jeste, ali sada ne mogu da se setim...)

Razgovori s Andrićem

Nisam nikad ćakulao s Krletom,
nije mi Čengić otvarao vrata vile na Gvozdu,
nisam bio na Galebu s Titom,
nit sam posle Osme sednice na uvce prič'o Voždu,
nisam s Kišom pio rujno vino,
niti s Dedićem pevuckao fino,
nit sam u šetnji s ocem nacije
razglabao pitanja federacije.
U biografiji mi je prava promaja,
kada odem na večni sanak,
ni primetiti neće moja domaja,
taj večiti književni palanak.

Arsen i cijanid

Ostvarujem ideal onog moderniste – sastavljam tekst potpuno od citata i parafraza. Čim nešto „smislim“, stigne me saznanje da je to neko već rekao.
U uzaludnom surfovanju daljincem, naletim na 24Kitchen, na „Community Garden“. Sredovečni i postariji Holanđani gaje čarobni paradajz i bob, i živciraju me njihove reči: „imam čime da se zaokupim", "zanimacija, radim da ne dangubim", "ispunjavam vreme...“
Ispunjavamo vreme?! Vokabular bolesnika iz mentalnih institucija, iskusnih polaznika „radne terapije“; isprani mozgovi, sede za rasklimatanim stolovima u dnevnom boravku i „zanimaju se“ – gledaju „Dozvolite da se obratimo“ i „Znanje-imanje“, a posle podne sade cveće i prave figurice od plastelina.
Umro Arsen. Od večite trojke – Kapor-Mandić-Dedić, ostade samo Mandić. 

Uzaludno čekam prenos fudbalske utakmice između Partizana i Batea u Belorusiji, uzaludno surfujem, znam da je sve to sumnjivo i mrzim današnji fudbal, ali po navici gledam, medijski je mrak, sve skremblovano i zacrnjeno, Arenu 3 neimam, odsečen sam od sveta.
Na jednom forumu sastavim samožalopojku u povodu Arsenove smrti, nešto u stilu „Kada nam umre neko drag, onda oplakujući njega oplakujemo sebe, jer smo ostali na cedilu, nezaštićeniji i usamljeniji. Žalimo kaobajagi zbog pokojnika, a zapahnula nas je studen smrti pa žalimo sebe. Kako ćemo sad?“
I u bezvoljnom sufrovanju i nadi da će RTS ipak možda prenositi utakmicu (bezvrednu utakmicu), odem na HRT a tamo emisija o Arsenu. I u toj emisiji on veli: „Smrti se nikada nisam plašio, već sam se brinuo koga ću ostaviti, kome neću više moći pomoći, a smrt...samo neka bude na čistom...“
Sve je citat, sve je to već neko smislio.
Kantautori s jedne strane i rokeri s druge.

Ko zna kada sam naišao na jedan citat Leonarda Koena „Marita, molim te pronađi me, uskoro punim 30-tu“ i koliko sam rabio taj citat pridajući mu svakojake konotacije, isprva sam tu brojku pogrešno navodio kao 50-tu, dajući sebi „još vremena“, a kada sam našao tekst pesme, čak sam se razočarao, jer je moje pogrešno pamćenje proizvelo tačno ono što mi je i bilo potrebno, a još kada sam saznao da je tu pesmu Koen napisao kao mlad – književnik, pre nego što je uopšte krenuo u muziku, opet sam „pogrešnim putem otkrio novi kontinent“.
Koen je bio i ostao – pisac, pesnik. A muzika je samo nastavak borbe za poeziju drugim sredstvima. Pa i Pati Smit je objavila zbirku poezije pre nego što se bacila u muziku.

Pesnici su poslednji put bili zvezde sredinom 1960-ih, posle toga, ko god je mogao, prešao je u muziku, šansonu ili rokenrol.

Trebalo je da odem u Amsterdam na koncert 89-godišnjeg Šarla Aznavura da bih od njega čuo sledeće (on je to jamačno rekao već milion puta pre toga, ali ja sam to čuo tek tada):
„Meni je najvažniji tekst, on mora da bude dobar i da može samostalno da stoji i bez muzike, a onda taj tekst uglazbim u bilo šta, šansonu, bosa novu, rok, operu...“
Eto, to su šansonjeri i kantautori – pesnici, pisci, njima je reč najvažnija, samo je promiču putem jebozovnijeg medija.

A rokeri, oni imaju glupe tekstove. I kada kažem glupe, ne mislim ni da se uvlačim u dupe šansonjerima ni da pljujem rokere, samo konstatujem red veličine i stanje stvari. Jer ja volim glupe tekstove. U roku je važna akcija, „je-je-jeeee“ i tri akorda i akanje i večita mladost.

Šansonjeri su se već stari rodili.

Gledam onu emisiju o Arsenu – nema mi fudbalskog prenosa, slušam radio prenos na netbuku – i vidim mladog Arsena kako onako mlad, lep i svež kao ruža peva „Ne plači mi-la mo-jaaaa“, već tada je pevao o gubicima i starosti i odlasku. Šansonjer je rođen star on i mlad već kuka, kao Koen, kao Patica, kao Arsen, kao Žilber Beko, kao Serđo Endrigo, a roker ga tupi samo o mladosti i brzini. Roker je i mator opet mlad. Kao Dado Topić, kao prateći bend Eltona Džona – sve zombi do zombija što su zadremalii u solarijumu, kao žirafe sa sunčanim naočalama.
Šansonjer je pisac koji kuka, roker je klinja koji se aka.
Ali, kao što rekoh, nema ničeg lošeg u „Glupim tekstovima“, rok je znojenje i akanje i ornost i polet i žustrina i „je-je-jeeeejeee“,a i jedni i drugi – i šansonjer i rokeri – imaju jedan isti cilj: PIČKE.
I, uspeva im. Do cilja kao i uvek vode razni putevi i različita sredstva.
Bio sam formulisao sopstvenu filozofiju roka – akanje plus glupi tekstovi, ali i tu sam otkrio toplu vodu, jer naleteh na mnoge citate Brajana Inoa iz vremena pre nego što je izumeo ambijentalnu muziku: „uvek sam voleo misteriozne i nerazumljive tekstove; mislim da pametan tekst oduzima muzici tajanstvenost“.
I eto, opet citati, Aznavur i Ino lepo su objasnili razliku između šansonjerstva i rokerstva.
Arsen je pripadnik generacije koja je – kao i generacija Milorada Pavića – bila premlada da vodi rat a prestara za... Eto tu mi pamćenje kalira, ne sećam se. Dedićevi očevi su dobili rat – generacija Eda Murtića, Jureta Kaštelana i Bogdana Bogdanovića i Oskara Daviča – ali Dediću je boleo pimpek za politiku.
On je taj smešni komunistički vokabular i birokratiju shvatao kao pozorište. Na partijskom sastanku on bi umro ili od smeha ili od dosade.
A taj sistem, „režim“ jelte, pustio je nekomuniste da budu – apolitični, Mandić i Dedić i Kapor (do neke tačke) svoje su talente uposlili a da nisu bili članovi SK.
Biti čovek, uzeti (ukrasti) što više ljubavi („jer ljubav se samo krala“), usput nešto dobro pojesti, a politiku ćemo prepustiti ljudima bez mašte.
Kapor je bio odličan pisac. (Ne „nije bio loš“, ne „dobar“, već odličan.) Nije se Zlatko Crnković nikada izvinjavao što ga je „otkrio“. Niti je napadao Kapora kao pisca. Već je polemiku devedestih započeo od one tačke kada je počeo rat. Uostalom jedna od uljudnijih polemika „ikada“.
To što ga nisam voleo u vreme njegove najveće slave nije (naravno) imalo nikakve veze s politikom, već s ukusom. Tada sam „preferirao“ Embroza Birsa i gotske zamkove i trilerske pikarske romane o arheolozima.
Voleo sam zamkove o kojima je pevao Arsen u pesmi 

Vraćam se

Oni gradovi daleki jos se dalji danas čine.
Niti zvijezde nisu bile tako sjajne.
Šume su pute svoje skrile,
a dvorci 
Čuvali su tajne
i od nas.

Jer ta generacija, pavićevska generacija, premlada da ide u rat, ona je volela Zapad. 9 od 10 takvih izopćenika je maštalo o Americi, za razliku od informbirovaca koji su ljubili Ruse.

I svi su se polako razočarali u Zapad. Arsen je to sentimentalno obradio u pomenutoj pesmi:

Ona duga putovanja,
dani rasuti u snijegu;
zar je srcu sve to trebalo da shvati?
Ovo mi more više znači.
Ti će mi ljudi više dati.
Vraćam se tu,
da ti kažem - ovo sunce nek mi sja.
Vraćam se tu,
to su luke iz mog sna.
Vraćam se tu,
na toj zemlji gradim dom.
Vraćam se tu,
sve ću dijeliti sa njom.
Dok smo tražili svoj dio,
dio sreće, dio snova,
dok smo slijedili te ljubavi iz bajke,
zvalo me more svake noći
i blage oči moje majke.
Možda pošli bismo dalje,
da se ne vratimo nikad,
ali dobro su nas šuvali ti lanci.
Za toplu obalu djetinjstva bili smo vezani ko čamci,
život sav.

I Mića Danojlić je putovao po SAD i branio američku istoriju, pre 1984. nije mogao da otrpi da neko napadne Ameriku ”kako je to gadno: tuđim nesavršenostima braniti sopstvene slabosti!”, pisao je pisma čitalaca Politici braneći slobode u Americi koje slobode je napao neki informbirovac, ali posle 1999. se predomislio.
I Kapor se devedesetih razočarao u Zapad, teško je naći nekog ko je pustio korenje tamo.
I Svetozat Vlajković je odustao od preseljenja. 
Ja se još nisam razočarao.Možda se oženim nekom babom i prerušim u Sirijca.

A ja sam naivno verovao da će Kapora i Dedića nastaviti da vezuje generacijska spona, prećutna zavera protiv ”socijalističke čamotinje”.
Da bi mi tek 2009. Zlatko Crnković otkrio da je – Dedić Srbin.
Što nisam znao ni pre, ni – posle.
 
Kada su Dedića primili na intenzivnu negu, u jednim srpskim vestima su objavili tu vest, a u ”komentarima čitalaca” se kenjalo samo o njegovoj nacionalnosti. A on je bio anacionalan i apolitičan. On je bio i ostao ”ljubavan” i melanholičan.

Arsen čeka da mu slušaoci ostare da bi ga zavoleli i da bi se uživeli u njegove tekstove. Dokle god nisi 100 posto u njegovim tekstovima, znači da si još ofarbani roker u pretesnoj kožnoj jakni, sa simptomima produžene mladosti.
Još me vuče da odem na koncert P.I.L.-a ili Undertonesa.
Nema veze što njihovi članovi izgledaju kao da su ih izneli iz mrtvačnice...

A doći će dan kada ću se, zadihan i s ikebanom na glavi, skljokati za sto nekog piano bara i naručiti džin i  tonik, pripaliti cigarilos dok za glasovirom neki čiča prebira po dirkama. Na određenu pesmu će mi poći suze. To će biti znak da je došla starost. I tada ću početi da sakupljam Arsenove pesme.

Do cilja vode oba puta.